Predsednički izbori za početnike – Šta sve treba da znate pre 2. aprila

Za nekoliko nedelja predstoje nam izbori za predsednika države. Verovatno se pitate – da li da glasam? Postoji dobra šansa da ste jedan od onih koji to neće uraditi. Rekordna izlaznost na bilo kojim izborima na republičkom nivou od 1990. godine nije prešla 72%. U poslednjih desetak godina, jedva nešto više od polovine građana daje svoj glas nekoj političkoj opciji. To nije situacija samo u Srbiji. Mnoge razvijenije zemlje isto tako pate od ozbiljnog problema „deficita demokratije“. Građani se nakon doslovice vekovne borbe za pravo glasa, masovno odlučuju da to pravo ne koriste.

Kako biste mogli da donesete odluku o tome da li ovi izbori zavređuju vaše učešće, morate biti upućeni u njihove okolnosti, značaj i moguće posledice. To je glavni cilj ovog teksta. Neće vam pomoći oko izbora konkretnog kandidata, jer bi to zahtevalo mnogo više redova. Taj deo ostaje na vama, ukoliko odlučite da učestvujete, što će nadam se biti slučaj nakon što pročitate tekst. Slede odgovori na sva druga bitna pitanja.

Funkcije predsednika

Najpre, da ne biste lako „pali“ na neka predizborna obećanja, trebalo bi da znate koja su ovlašćenja predsednika. Mnogi koji ovo pokušavaju da pojednostave kažu da je predsednik samo za „prijeme i tako to“, da on nema stvarnu vlast. To je uglavnom tačno, ali ne u potpunosti. Predsednik kao „oličenje države“ predstavlja Srbiju u inostranstvu i vrši druge diplomatske funkcije. Međutim, bez nabrajanja svih ostalih ovlašćenja, evo primera kada njegova simbolična vlast može da utiče na faktičku: predlaganje mandatara za sastav nove Vlade (mada praktično nikada neće odbiti onog ko ima većinu), vraćanje zakona na ponovno izglasavanje u Skupštinu (ukoliko smatra da sadrži problematične elemente), raspuštanje Skupštine i raspisivanje novih izbora (na predlog Vlade). Predsednik je, takođe, vrhovni komandant oružanih snaga i stiče posebna ovlašćenja za vreme ratnog i vanrednog stanja. Ne treba zanemariti ni tu potcenjivanu simboličnu vlast. Predsednik je osoba sa velikim legitimitetom zbog direktnog izbora. Svojim izjavama i drugim radnjama može da utiče na javno mnjenje, a tako i posredno na politiku ostalih organa vlasti.

Koga biramo (vlast)?

Sa strane vlasti, postoji samo jedan kandidat – sadašnji predsednik Vlade Aleksandar Vučić. Verovatno se pitate zašto bi se on kandidovao za predsednika i odlučio da napusti zakonski mnogo moćniju funkciju premijera? Odgovor je u njegovoj želji da osigura kontinuitet, po mogućnosti što impresivnijih pobeda svoje Srpske napredne stranke. I Tomislav Nikolić je imao lepe šanse da taj kontinuitet ostvari, ali Vučić, čija je popularnost daleko veća, nije hteo ništa da prepušta slučaju. Prema njegovom viđenju, samo jedan izborni neuspeh dovoljan je da dovede do slabljenja podrške njegovog biračkog tela. U tome treba tražiti glavni razlog njegove kandidature, a ne u, kako poručuje njegov spot u avionu, opstrukcijama koje bi predsednik mogao da sprovodi. Već ste videli kako predsednik po zakonu ne može faktički da spreči ništa što Vlada odluči da uradi. Ali može da izađe u javnost i izrazi svoje neslaganje sa tom odlukom, odnosno, što bi Vučić rekao – „da zvoca“.

Osim toga, Vučić kao predsednik ne bi izgubio skoro ništa od moći i uticaja koje je imao kao premijer. Kako to? Zato što bi, kao i Boris Tadić, ostao na čelu najmoćnije stranke u zemlji, čime bi i dalje kontrolisao političku sudbinu svih svojih saradnika. A možda mu čak i to ne bi bilo potrebno. Na mestu premijera izgradio je auru autoriteta, kao i široku mrežu ljudi koji sarađuju sa njim zato što, na primer, poseduje kompromitujuće dokaze o njima. Kao predsednik ne bi mogao samostalno da donosi odluke izvršne vlasti, ali bi imao veliki uticaj na njih.

Koga biramo (opozicija)?

Ovi izbori donose nam više od deset kandidata opozicija, a primećuje se da desna strana političkog spektra ima posebno bogatu ponudu. Tu su konzervativci i nacionalisti različitog stepena „tvrdoće“ – Vojislav Šešelj (mada mnogi sumnjaju u njegov opozicioni status), Boško Obradović, Aleksandar Popović, Miroslav Parović, Andrej Fajgelj. Po sopstvenom određenju, u centru je Saša Radulović, dok je vrlo blizu njega njegov imenjak Janković, bivši zaštitnik građana. Ulazak u trku je takođe najavio Nenad Čanak, koji se isto može svrstati u „građanske“ kandidate. Političku poziciju Vuka Jeremića teško je odrediti. On nastupa kao keč-ol (catch-all) kandidat, tj. onaj koji pokušava da okupi birače svih ideoloških opredeljenja, mada je do sada najčešće stavljao naglasak na nacionalni sentiment.

Ovaj pokušaj podele na klasičnu levicu i desnicu vrlo je težak usled evolucije tih političkih pozicija najpre u svetu, a i kod nas. To je vidljivo i iz činjenice da nema nijednog kandidata koga bismo mogli sa pravom da nazovemo levičarem. A ima i onih koji odbacuju celu političku scenu. U pitanju je Ljubiša Preletačević Beli, čija aktivnost zapravo predstavlja performans sa ciljem ismevanja celokupne političke elite. On će privući glasove onih koji žele da poruče kako im je dosta svih stvarnih kandidata.

Verovatni ishod(i)

Istraživanja javnog mnjenja bila su retka, a pouzdanost nekih je takođe dovođena u pitanje. Međutim, grubo se može reći da su Vučićeve šanse za pobedu u prvom krugu (50% + 1 glas) velike. Oni koji bi mogli da ga izazovu u potencijalnom drugom krugu, u kome bi takođe bio veliki favorit, jesu Janković, Jeremić i eventualno Šešelj. Svi ostali će morati da se zadovolje parolom „važno je učestvovati“.

Dakle, ovi izbori, a tako ih predstavljaju i sa strane vlasti i sa strane opozicije, jesu svojevrsni referendum – za Vučića ili protiv njega. Ukoliko odlučite da glasate, a odmah će uslediti argumentacija u prilog toj odluci, treba da procenite dve stvari. Prva je da li ste zadovoljni dosadašnjom politikom SNS-a, a druga da li mislite da bi ijedan kandidat opozicije, odnosno opcija koja stoji iza njega, mogao taj posao da obavlja bolje. Ako je odgovor na prvo pitanje da, a na drugo ne, glasaćete za Vučića. Mada, zbog disciplinovasti njegovog biračkog tela, teško da moram na to da vas podsećam. Ako imate svog kandidata u opoziciji, obavezno glasajte za njega, čak i ako ne verujete da ima šanse za pobedu. Na taj način ćete pružiti podršku njemu i njegovoj politici na osnovu koje on može da nastavi sa daljim radom i iskoristi je kada dođu naredni izbori.

Ono što takođe treba da imate u vidu jeste da čak i pobeda nekog od opozicionih kandidata verovatno neće značiti kraj vlasti SNS-a. Ta stranka ima većinu u parlamentu koju neće tako lako izgubiti, a Vučić bi i posle poraza komotno mogao da ostane predsednik Vlade do narednih izbora. Obećao je da neće, ali obećao je i da se neće kandidovati na ovim izborima. Međutim, poraz bi svakako okrunio autoritet vladajućem režimu.

Zašto treba da glasate?  

Šta ako ste jedan od onih ko je nezadovoljan vlastima, ali ne može da nađe nikoga od svojih kandidata u opoziciji? Ako ste još i dugogodišnji apstinent, šanse da izađete na izbore postaju još manje. Ipak, smatram da treba da poverite svoj glas nekome ko najpribližnije odgovara vašim ubeđenjima, makar to bio i Beli. Sledi nekoliko razloga zašto.

Verovatno ste apstinent zato što smatrate da su svi političari isti, tj. skloni korupciji i gaženju svojih obećanja. Mislite da su razlike među njima toliko male da bi glasanje za jednog bio izbor za manje zlo, i ne želite da date legitimitet takvoj političkoj sceni. Ali vi se na taj način ponašate neracionalno. Ukoliko postoji manje zlo, a vaša apstinencija dovodi do povećava šanse za pobedu većeg zla, potpuno je racionalno glasati za manje zlo, ma koliko to bilo naprijatno. To je isto kao biranje između odlaska kod zubara (manje zlo) i dugotrajne zubobolje (veće zlo). Odbojnost i razočaranje koje osećate prema politici su opravdane, ali to su i dalje vaše emocije, a ne racionalno merenje koristi i troškova. A ako odlučite da se u politici vodite emocijama, uvek ćete biti na gubitničkoj strani, pošto se niko sem običnih glasača ne obazire na njih.

Čak i da pretpostavimo da su kandidati opozicije isto toliko loši kao i kandidat vlasti, u ovom slučaju ni to nije opravdanje da se ne glasa za nekog od njih. Moguće je da opozicionare vodi isključivo lični, sebični interes i volja za vlašću. Međutim, oni će tada težiti da se suprotstave Vladi i da smanje njen uticaj, koliko je to moguće u okviru ovlašćenja predsednika. Dakle, imamo smanjen uticaj loše vlasti i moguć početak njenog opadanja, i lošeg predsednika koji nema dovoljno vlasti da napravi štetu. Pobeda za građane.

Još jedan razlog protiv izlaska na izbore mogu biti skoro zagarantovane neregularnosti koje će prekrajati izbornu volju građana. Zašto bih glasao ako postoji mogućnost da moj glas bude izgubljen, ili nadglasan nekim kupljenim? To svakako jeste problem, ali on se ne rešava ostajanjem kod kuće. Ako vas krađa glasova brine, priključite se nekim izbornim posmatračima i kontrolorima. Apstinencija u vidu političke poruke nikada nije ništa značajno promenila. Ne samo kod nas, izbori u celom svetu se normalno odvijaju i pored povremeno mizerne izlaznosti.

Ne treba takođe zaboraviti da radovno učešće velikog broja građana na izborima doprinosi razvoju demokratske političke kulture, a kad ona postoji, sama pomisao na izbornu krađu biće odbojna. Ovo je, naravno, proces koji zahteva mnoge druge faktore, ali redovni izbori na kojima se vlast smenjuje su jedan od njih. Može vam se činiti da vaš glas jako malo menja, ali to je i poenta demokratije. Kako bi bilo kada bi glasovi nekih građana puno menjali? To bi automatski značilo da je uticaj drugih građana smanjen, što dovodi do nejednakosti u odlučivanju. Takvi izbori sigurno ne bi bili demokratski.

Zašto ne treba da glasate?

Nakon obrađenog prethodnog dela, jedino što mi se čini kao odgovor na ovo pitanje jeste da vam se gadi ili da vas mrzi. Smatram da ni jedno ni drugo nije ozbiljan izgovor na kome možete da zasnujete politički sistem svoje zemlje. Nadam se da se vidimo na biralištu.

Hoće li Kina vladati svetom?

„Mirno posmatrajte, osigurajte poziciju Kine, poslovima pristupajte smireno, krijte naše kapacitete i sačekajte naše vreme, držite se po strani, i nikada ne prezajte za vođstvom.“ Ovo je bila rečenica koju je Deng Sjaoping, što zvanični što nezvanični kineski lider nakon Maove smrti, 1991. godine uputio političkom vrhu svoje zemlje. Vidi još