Suša

Autor fotografije: Zoran Antonijević

Oči upale u izbrazdano lice
Uprte ka nebu
Traže milost
Kap kiše
Oči bez suza
Suve su kao ruke seljaka
Okrunjenog sušom

Na zidu ikona bez lica
Bledi oreol
Otrovna memla
Kosturi u štali
U kandilu crv
Sija

Šumadija bez šuma
Crna zemlja
Nije dočekala da je Gospod opljune
I spase od ognja

Odavno sam na ulici
U usahlom pogledu gladnog deteta
Video smak sveta

Autor:
Zoran Antonijević

Pet minuta jednog lica

samo ovoliko ga poznajem

našminkano silom skrivanja
večerom orosi boje

ratničke strele pod očima
bodu slepoočnice

zgaslo kafenilo samuje mutno

kao krvavi zaton sunca
rumenilo u mreži marame jagodica

crni linija okvir
drži vrelinu usana u rađanju šaptanke

nad kapcima tek
plavetnilo u zelenilo beži

ovo je lice negde ostavilo svoje snove
a jednu kratku bajku čuva pod jezikom
ćuti je

jednom će da pukne zora pod zubima
i nemoguće u moguće se slije

svi imamo to svoje jednom
svi imamo svojih pet minuta

Autor:
Ana Nikvul

Šapat

Pod ovim rupičastim nebom
brojim srebrna sazveždja,
krckam pod zubima
još jednu ispranu reč,
mesečeva mena me otkriva.
Suviše srca,
premalo tišine.
Jutrom umorni pešak
upija sokove zore.
Sunce mi šapuce…
Nisi stigla na vreme,
rodio se bez bola,
a tvoja utroba
krvari.

Autor:
Svetlana Polić

Formula Student tim ,,Drumska Strela” predstavlja šestu formulu

Formula Student tim Drumska Strela predstaviće novo vozilo u ponedeljak 29. maja u 18 časova u amfiteatru A Mašinskog fakulteta.

Drumska Strela 2017 je šesta formula koju je isprojektovao i napravio ovaj tim, koji u ovoj godini broji preko pedeset studenata! Prošle godine su predstavili prvu formulu sa karbonskim aero-paketom, a ove godine je tehnologija izrade delova od karbonskih vlakana usavršena. Kvalitet ovih delova se ne razlikuje od onog u Formuli 1, što su na takmičenju potvrdili inženjeri iz Maseratija i Ferarija. Takođe, napravljena su značajna poboljšanja na sistemu oslanjanja, smanjena je masa vozila i spušteno je težište, što će značajno doprineti boljim performansama formule. Osim ovoga, tim ove godine radi i na razvoju elektro-vozila koja su sve popularnija u svetu i koja u Srbiji tek treba da budu uvedena.

Višemesečni rad tima biće vidljiv na svečanosti kojoj će prisustvovati predstavnici Univerziteta i fakulteta, profesori, prijatelji projekta, alumni članovi, roditelji, prijatelji, kao i svi zainteresovani posetioci i ljubitelji auto-moto sporta. Ove godine očekuju hiljadu ljudi u publici, a pored otkrivanja novog vozila, tim Drumska Strela predstaviće i kako izgleda njihova sezona, pa će svi prisutni imali priliku da vide kako izgleda proces pravljenja formule i koliko entuzijazma je potrebno za takav projekat.

Budite među prvima koji će videti formulu koja će se trkati na stazama Formule 1 i predstavljati Srbiju na najprestižnijem svetskom inženjerskom takmičenju – Formula Student!

Nedogled

Mala ljubiteljko francuskih romantičara,
Za tebe u očima imam skarabeje,
Sada ličimo na nebeske moreplovce,
I tvoja plećka se na šporetu greje…
Videla si do čega je bilo svim filozofima,
Radi vrućeg sekreta tolika veličanja,
Ja sam krajnje endemična vrsta,
Nije mi stalo do tvog klicanja…
Spakuj u teglu pobledele zglobove,
Naši su propusti ali je ista primena,
Nekako opet postajem nitkov,
Jer sam se odvikao od tvog vimena…
Nije mi krivo, posvuda te ima,
Dobacuješ trzav, razočaran pogled,
Ne budi tužna, proćiće i zima,
Jednom kada stignemo u naš Nedogled…

Autor:
Nikola Spasojević

Čovjek, čak i strašilo za ptice

Čovjek, čak i strašilo za ptice
nehotice gradi prema svome liku
i gledao sam ih tako jednom dugo u polju
kako stoje jedan pored drugog
toliko dugo dok mi se nije učinilo
da čovjek ostaje čekati ptice
a da se strašilo vraća svojoj kući.

Autor:
Mensur Ćatić

Ruke

Boliš me svuda po tijelu
(sad znam zašto je Borhes napisao taj stih).
Mrvim se kao parče bajatog hljeba
i nestajem u prvim gladnim ustima.
Progutana tamom nedostajanja,
mirišem na okruglu samoću
potrošenu sijalicu i sivu tugu.
Naše ruke od meda i olova,
u rukavicama odlazeće ljubavi
sa okovanih zidova, mašu mi.

Autor:
Sanja Radulović

Ptica Dodo

Čovek je ubio retku pticu
I niko ga nije ni prekoreo
A kamo li optužio
Jer
Nije ni ličilo na ubistvo
To zanemarivanje
Sama se ubila izgladnjavnjem
Odbijajući zrnevlje
Jer nije više bilo sa njegovog dlana
Smešno pernato ništa
Ko bi pomislio da voli na život i smrt
Sa srcem koliko lešnik
Prosto
Prestala je da kljuca
I samo pevala svoje sve kraće trilere
Udarajući grudima i kljunom o zid tišine
Iza kog se zatvorio…

I kad je uginula
Brižljivo je počistio hrpicu perja  i bacio u vetar
I upitan šta je sa pticom i pesmom
Hladno odgovorio
Nisam ni imao pticu
To što ste slušali
Bio je strainski napukli vergl
Prodao sam ga antikvaru
Za pohabanu knigu ljubavne poezije
Neke anonimne pesnikinje iz moje prošlosti
Više zbog njene biografije nego zbog poezije
Zamislite
Ubila se otrovnim mastilom
Iz tačke na kraju hiljaditog stiha o meni
Tako piše u njenoj poslednjoj pesmi pod naslovom
Ptica Dodo.

Autor:
Nena Miljanović

Nomad na štiklama

Na malom stolu pored kreveta nalazila se zdjela sa šljivama. Sezonsko voće, rekla bih, da sam znala koje je doba godine. Prizor sa stola bio mi je neobično prijatan. Negdje sam ga vidjela i ranije, i dopao mi se. Sada je tu, blizu mene, rekla bih u mojoj sobi, da sam znala u čijoj sobi sam ja. Soba je bila mala. Zidovi bijeli. Nije bilo slika na njima. Vlasnik ove prostorije voli jednostavnost i šljive. Napisala bih ovo da sam znala da volim pisati.

U sobu je, bez kucanja lagano otvarajući  vrata, ušla ženska osoba. Na sebi je imala odjeću bijele boje, a kosu je vezala ispod kape. I kapa je bila bijele boje. Ovdje je sve tako čisto, bezbojno, bezmirisno… Bez sadržaja je sve, baš kao i mjesto u meni predviđeno za sjećanje. Jedino šljive imaju dušu!

– Kako se osjećaš danas? – upita me žena u bijelom.
– Otkad traje danas? – odgovorih.

Nije imala nikakvu reakciju na moj odgovor. Sem blagog pogleda nisam dobila ništa. Ćutala sam. Ona je prišla prozoru. Napolju je sada bilo svjetlije nego kad sam posljednji put okolinu počastila pogledom. U ovoj sobi nije bilo vremena, osjećala sam to, neobjašnjivo, ali pouzdano baš kao i miris šljiva. Sve ostalo bilo mi je mutno, tuđe i daleko.

– Ne znam da li si saglasna da danas nastavimo sa čitanjem? – upitala me je.

Možda ćemo tako uspjeti da probudimo sjećanje. Čitaću ti knjigu koju si posljednju napisala neposredno prije nesreće, njen naslov je ,,Nomad na štiklama”. Pisala si o svom životu. U predgovoru si napisala da ne treba čekati predugo i da se autobiografija ne mora pisati pred kraj života. Uostalom, ko zna kada je kraj? To su samo pretpostavke, napisala si i još si rekla da se i autobiografija može pisati u nastavcima.

– U redu. Čitaj mi. Moraš li po redu ili…? – upitah svjesna da meni red ne znači ništa i da bih ja možda mogla krenuti  i obrnutim smjerom u potrazi za odgovorom ko sam.

Izašla je iz sobe i brzo ponovo ušla. U ruci je držala knjigu. Korice su bile u boji. Kakav kontrast u odnosu na ovu sobu i moje misli.

– Pročitaj mi nekoliko prvih i posljednjih stranica, molim te.
Počela je: ,,Prenatalnog doba se ne sjećam. Moji roditelji su bili mladi kada sam ja začeta. Bili su u braku. I željeli su me. Ili sam ja htjela da vjerujem da jesu.”
– Opet pretpostavke – rekoh sa željom da čitanje ipak odložimo.
–  Molim te – reče mi blago – dozvoli mi da pokušamo i ovako da probudimo tvoje sjećanje. Prognoze su dobre i po procjenama stručnjaka prošlo je dovoljno vremena kada je sasvim realno očekivati poboljšanje i rezultate.
– Koliko puta si mi do sada čitala tu knjigu? – upitah i to.
Po njenom pogledu naslutila sam da joj se pitanje nije dopalo. Ipak mi je odgovorila. – Mnogo puta – rekla mi je glasnije nego što je čitala. Ustala je naglo.
– Pročitaj mi još nešto – rekoh više da je ne uvrijedim, nego iz želje da slušam. Osjetila sam da joj je važno i to sam joj i rekla. Otvorila je knjigu i pročitala još nekoliko redova.
,,Mama kaže da sam požurila da izađem, da su je odvezli u najbližu bolnicu da me rodi samo zato jer je bila najbliža i to je bio jedini kriterijum kada je izbor mjesta rođenja u pitanju. Svejedno, ja sam ponosno izgovarala ime tog grada. A zavoljela sam ga još više jer je moj sadašnji suprug rekao da želi da vidi taj grad,  zato sto sam iz njegove riznice udaha izabrala svoj život. Mama je govorila kako je tog dana bilo veoma hladno i da su pahulje veoma dugo putovale od neba do zemlje. Poslije sam te pahulje poredila sa svojim životom… U svemu sam dugo putovala od polazišta do cilja. Na zidu su, kaže mama i to, tačno iznad mog kreveta bili mravi. Mnogo mrava. Rekli su joj da će njeno dijete mnogo putovati. Ono što joj nisu rekli je to da ta putovanja neće uvijek biti dobrovoljna.”
– Dosta mi je za ovaj put – rekla sam. Drugi put ćemo nastaviti, ako se slažeš.
Ljubazna žena je klimnula glavom i izašla iz sobe. Ja sam glavu okrenula u pravcu mirisa šljiva.

Probudio me zvuk alarma. Otvorila sam oči. Nije bilo šljiva, ni bjeline zidova. Nije bilo ljubazne gospođe u bijelom. Svuda po sobi nalazile su se bilješke i listovi istrgnuti iz sveske, nekoliko njih bilo je zgužvano do neprepoznatljivosti. Pogledala sam kroz prozor. Bilo je tamno i hladno. Decembar je odličnu igrao svoju ulogu. Sjećala sam se sna. Bio je tako stvaran. Pokušala sam ga odagnati iz misli, ali bezuspješno. Ustala sam iz kreveta i umalo pala okliznuvši se o papir na podu. Podigla sam ga. Bilo je to posljednje što sam zapisala pred spavanje.
,,Ležimo na podu u sobi koja je najmanja u kući. To je nekada bila djedova lovačka soba. Držao ju je zaključanu gotovo uvijek. Sjećam se prepariranih životinja i djedovih fotografija sa prijateljima, takođe lovcima, koje su visile na zidovima. Ponekad bi soba bila otključana kad bi djed čistio puške. Nama djeci, ulaz u tu sobu bio je zabranjen. Djeda su u tu sobu smjestili i onoga dana kada su ga dovezli iz bolnice da se posljednji put oprostimo od njega. Ležao je nepomičan u sobi koju je volio. Ja sam ćutala jer sam mu obećala da neću plakati. Poslije su ga odvezli u rodni kraj, daleko od nas i sobe, i tamo ga sahranili jer je to bila njegova izričita želja. Šest godina kasnije ležimo u toj sobi na podu, mama, brat i ja. Procijenili smo da smo tu najsigurniji i da do te sobe ima najviše zidova ukoliko granata krene putem za koji smo mi predviđali da će krenuti. Sa radio-prijemnika koji je priključen na akumulator dopire isprekidan glas koji nas redovno izvještava o broju žrtava. On ne bira riječi. Ja ne biram misli. Misli biraju mene. Skaču sa Prevera ,,O, Barbara, kakva je baljezgarija rat!” do mjesta gdje je djed nekada u ormaru držao lovačke puške… Čovjek ubija čovjeka! Čovjek ubija životinju! Iz hobija. Iz mržnje! Zbog novca! Zbog moći! Moći? Moć je nemoć koja se lažno i grubo predstavlja. Sve je bijelo, neću ovakve misli. Hoću da zaboravim ovaj san! Recite mi da sanjam ovaj poraz ljudske vrste, ovaj užas koji mi nagriza misli i ne štedi me… Čekam noć da izađem da donesem vodu iz bunara. Usput ću ubrati šljive u komšijskom vrtu. Rekao je da možemo da ih beremo. On ih više nikad neće ubrati! Nikad nije bilo više šljiva u ovom dijelu svijeta kao ove godine. Možda ćemo napraviti džem ako nam to granate dozvole. I imaćemo hranu, bar nešto hrane. Priroda je darežljiva. Kako joj to vraćamo? Trujemo je barutom i ubijamo se u njenoj kući u koju nas je najljubaznije primila.”

Bilo je to posljednje što sam te noći zapisala.

Otišla sam pod tuš kao i svakog jutra i glasno plakala. Zaborav je penzionisano sjećanje sa viškom vremena. Ja sam Nomad na štiklama koji posrće jer nema diplomu iz gaženja po ljudima. Ja sam Štikla zabodena u prošlost i Nomad koji mora da se kreće. Vezala sam štrik između sjećanja i kretanja na kojem sušim svoje modre priče.

Autor:
Sanja Radulović

Odšteta

U novčaniku je nosio novčić iz česnice
I ličnu kartu koja je krila četrdeset praznih leta
Zamišljen je hodao dužom gradske ulice
a misao koja mu se motala po glavi bila je – Odšteta.

Kada je ugledao psa koji je bezvoljno na trotoaru ležao
Jedan opaki plan mu je na um pao
Iskezio je svoje zube i na psa je zarežao
ne bi li ga na ujed izazvao.

Bubama nastanjena, repata dilindara,
ako da dobri Bog, možda je i besnilo mori,
mogla bi da donese lepu svotu para
ako bi dobar izveštaj napisali doktori.

Međutim, dogodi se jedan veliki maler,
ostaće bez nalaza željena doktorska lista
nepomičan i bezvoljan osta ovaj ker
koji je po svoj prilici u duši pacifista.

Srećom, beton je našem junaku novu priliku dao
gipsano korito ali se i plaća dobro
neko je poklopac sa šahta ukrao
spremi se da budeš polomljeno, o vito rebro!

Ali, ubrzo mu se sruši i ovaj nedosanjani san
sruši se pre i nego što je odlučno ka rupi zakoračio
Očigledno, nije ovo njegov dan,
jer je jedan kamikaza pre njega u šaht uskočio.

Autor:
Željko Žele Jovanović