Prolegomena za budućnost

Moram priznati već ovde, kad se izvesne odgovornosti preuzimaju, da ni sam više ne znam koliko smo puta bežali od angažovane reči. Počesto su to bile tragike psihičke nevere, nekad opipljiva gadost na nerazumljivu stvarnost, a često i osećanje višeg dostojanstva koje se ne želi mešati sa kodeksima nižih slojeva. Mislilo se da je to svačije pravo, osobina koja će krasiti one koji sa ruljom ne žele da dođu u dodir. Rulja je pre svega masa, metež i skupina opšteg. Kako smo i mi deo tog sveukupnog stanja srpskog društva, i mi smo tobože neka grupa. Svi mi, ne pojedinci; oni su retka sorta. Zašto onda deo mnjenja beži od samog sebe? Da li se neumitno zgadio, pa mu preselo da polemiše sa samim sobom? Mislim da je baš u tome problem našeg identiteta: zgađeni smo sami sobom. Otuda ništa nije teško do zaključiti i zašto: previše je sumnjivih istina, da ne kažem laži, poljuljalo veru u iskreno Ja.

Kroz godine mojih života- dečaštvo, adolescencija, muškost nisu samo faze nečijeg rasta, već i promena uverenja, karakteristika, svesti i razuma- viđao sam moje društvo i u padu i u usponu. Izvesni sunovrati bili su prethodnica uspenja, a pojedini vrhovi tek uvod za pad. Srbija se namah osvetlila u razgranatom nadanju da će biti bolje, da bi u roku od samo par meseci bila ubijena sebičnim aktima poznatih ljubitelja nereda i bezakonja. Osećam da je to ona Borhesova istorija beščašća, samo u vidu lokalpatriotizma izmešanog sa plitkim (ne)razumevanjem stanja u kojem se nalazimo. Kako je moguće da toliko često menjamo lica kao maske na karnevalu, pa da jednom budemo toliko vedri i raspoloženi, a u drugom trenu spadnemo na rezignirano čedo slepe odanosti nihilizmu, konačno propadajući u nezainteresovanost i bezidejnost propalog sistema? Postoji li način da se Sizifov kamen na brdo izgura?

Lako je obećavati. Svaka budala može izaći na trg i proglasiti sezonu očekivanja otvorenom. Presečemo li našu istoriju, vidimo da je vrpca verovanja neretko bivala rasporena makazama demagogije. Na pijedestalu sumnjivih izbora, mesta je bilo za razne spasitelje, mesije, izabranike, vođe, lidere. Narod je klicao kao nikada pre, iznova i iznova sa novim žarom. Tek se u moderno doba i on opametio: ni neuki građanin više nema razloga da veruje u obećanja, već samo u njihovu posledicu- delo. Imamo li pravo da ga krivimo? Zasigurno ne. Kako smo i on i ja u biti isti, dakle ljudi, sve što bih poželeo sebi, poželeo bih i njemu. Ne treba kriti da su nam želje podjednako vredne, i da se samo u volji, snazi duha i upornom nastojanju odlikuju i razlikuju ljudi. Mogućnosti su svuda i svagda nestabilne, ali to ne znači da se nekad neće desiti da tas prilike prevagne i našu stranu. U tom trenutku moramo biti spremni da preuzmemo kormilo i da brod ukotvimo u pravu luku. Ništa nije gotovo, ni rešeno, ni ako ne budemo u situaciji da izdejstvujemo za sebe ideju koju smo zacrtali; stvarnost je krug sreće, kao točak tombole čiji je rezultat nejasan. Šta raditi ako nam se jednom posreći, tema je sledeće stranice moga govora. Ovo je tek blagi uvod.

Nama je kao nikad pre potrebna čista misao. To najbolje znaju umetnici kada u magnovenju inspiracije odluče da stvaraju večnost. Ali ne samo njima; tu su i deca, žene, starci, muževi, očevi, majke. Svuda i nečemu težimo, nikad da i ispratimo pomenuti put. Od kad zna za sebe Srbin je u pokretu. Prepoznatljivi znak pored asocira na potrebna skretanja i pravce. Pratila su se uputstva, nije da nisu: samo je neko bio nepošten i sve nas odveo je u mesto koje nismo želeli da posetimo. Potom je preduzimač u posao uveo i svoje ljude koji su zauzeli pozicije koje i danas, alavo i sebično, za sebe drže. Kao da ne postoji druga firma koja bi izvela radove na u pukotinama ogrezloj, staroj i prefinjenoj zgradi Srbiji.
Varaju se glave koje klimaju, jer i same znaju da vreme novih pionira tek dolazi. Istorija je ciklus, opna oko koje mehanizmom zupčanika obigravaju procesi i mene. Zato je i „zlatnu demokratiju“ moralo da menja užareno „bratstvo i jedinstvo“, a njega i dalje nedovršena tranzicija u kojoj pogubismo sve žive i mrtve vrednosti. Čini mi se da nas je pomenuti talas u celosti okvasio: za tili čas sudbine izgubismo vid i prodadosmo slatkorečivu drskost neposlušnosti. Ako se ne varam, upravo je Gandi govorio i opominjao da je čovekov usud da bude neposlušan. To mu je u krvi, da se sredstvima nenasilnog otpora bori za sebe. A i ko će, ako ne za promenom posezati oni koji od nje žive i koja na njih neumitno utiče?

Kako sam nesiguran kome se u ovom trenutku obraćam, bez treme na govornici odsudne strategije, ja moram reći da svim srcem navijam za moju generaciju. Poznajete li ijednog mladog čoveka a da nije već rođenjem proklet? Fetus koji isklijava iz utrobe u vatri rata, bez potrebne nege i medicinske pomoći, a da ne može bez kašičice tople kaše koja će mali stomačić okvasiti vitaminima rasta. Lud je onaj koji u ponoć, kada i vrane spavaju, lupa u doboše rata. Taj očigledno ne zna da haos metka sa sobom nosi i haos plača, haos razora, haosa krvi. Nama je zaista toga dosta i ne kuca nam srce za prepucavanja prošlosti. Nismo raspoloženi da ponovo teškom mukom stečene uspehe stavljamo na talon rizičnog gubitka.

Verujem i uvek sam verovao da će vreme moje generacije jednom doći. Mladost je nesvakidašnja energija bez koje sve staje. Da li iko više misli da bi svi oni putevi, tuneli, pruge, bili izgrađeni u trudbeničkom zanosu „Obnove i Gradnje“ da ne beše silovitog juriša studenata, đaka, mladih i visprenih radnika i zanatlija? Ili ranije, kada je Sorbona umela da iškoluje državne stipendiste a da ovi povratkom u svoju zemlju, tada kraljevinu Srbiju, učine sve što mogu da se koncepti uprave i umetničkog bitisanja oplemene i orijentišu na pravi kursor, tamo gde bi srce i duša, zadovoljstvo i spoj, bili komplementarni pojmovi? Da li se poučen ovim znanjem zato i noćima pitam šta mi, mladi ljudi sadašnje Srbije, radimo? Zašto smo pobegli i gde smo se sklonili? Od čega, pravo li je pitanje? Da li je to zato što nemamo pravo šansu za prave stvari?

Kao da mi promiču nečije trube. Zvuci zanosa, kao leptirići ljubavi, nose poruke ohrabrenja. „Nije sve gotovo“, može se čuti kada otvorim prozor da pogledam u daljine. A tamo nazirem horizonte budućnosti. Mutni su i neprizorni i čekaju svoj oblik. Njega, naime, više ne može ispuniti pokoljenje iz redova ovdašnjih poslanika rada. Oni već poseduju svoje kaste iz kojih ne planiraju da se sele. To je još jedan dokaz da niko ni ne želi da čuje i dalje neiskvarenu vrlinu. Ona će zato biti ta koja će uokviriti moju sliku s prozora. Ako joj se pruži šansa…

…a neće, i zbog toga se za nju moramo sami izboriti. Poduže smo bili dezintegrisani, jedni od drugih odvojeni i separatisani, nevešti da se sporazumemo bar zbog sebe, ne morajući da konsultujemo druge. Ako je istina da na mladima svet ostaje, što ga i dalje vode starci? Da, možete se pravdati, slobodno, da ste vi isuviše fini da biste uzeli obavezu da brinete za druge. I ovako se ne brinemo za sebe, a kamoli za druge. No, nešto mi govori da ne mora tako da bude. Ja sam, na primer, čuo sledeće pouke:

„Vreme će doći i za vas, mlade i osobeno sposobne. Budite sigurni da je to vreme nenadano došlo, ali da ga i dalje ne prepoznajete, jer se preterano čuvate svojih strahova. Zato ne kaskajte više milećim koracima. Uspravite se i krenite sigurno u ono što vas čeka.“

Ne mogu reći da nisam optimista. Kad ako ne sad? Pamet nije večna; uslovna je dok se neguje, i dani umora su dani koji je brišu. A bar ti dani još nisu došli; ne za nas. Pogledajte nas: mi smo ta vera, uzdanica i ponos. U nama se krije neka nepojmljiva svest koja će pomoći da društvo u kojem živimo ponovo stane na noge. To nam je potrebno, zar ne? U suprotnom, nastavićemo da vršljamo po ulicama, prašnjavi od besmisla svakodnevice. Sve ovo i pišem, znajući da to nije istina. A, zbilja, uistinu, nije tako. Mladost je snaga poleta, pa ne može biti drugačije. Da će biti bolje, nesumnjivo je.

Zato je potrebno ustati. Dići se iz pepela i preuzeti odgovornost. U tome nema sumnje: spremni smo. Kadtad ćemo dokazati da sve ove reči nisu bile uzaludne. U to sam uveren. A kad to i na delu pokažemo, niko se više neće smejati. Moći ćemo mirne glave da poručimo da je omladina pronašla svoju dušu. Tad će doći čas kad ćemo biti jači nego ikad pre.

(iz “Dnevnika”)

Jedno sećanje na Banja Luku

Da sam pametan bio ovaj bi tekst pisao u maju prošle godine kad su utisci bili sveže testo spremno za obradu u književne poslastice. No, zauzet trivijalnim fakultetskim glupostima, prvim romanom i njegovom idejnom kompozicijom, jurnjavom oko bespotrebnih stvari koje s ove tačke gledišta ne mogu zamisliti u svom životu, ni redka nisam zapisao o putu u glavni grad Republike Srpske. Obećavao sam zalud poznanicima i prijateljima da ću jednom sesti (dok je glava još bila u kondiciji za pisanje putopisne proze) i ovekovečiti naš put. Tad bi sigurno mogao sve reći. Svakojakim imenima sam raspolagao, ulicama kojima smo hodali, mestima na koja smo zadržani bili, onaj vreli burek kod Albanca; kažem- sve. S ovim pisanjem, trenutno, nije takav slučaj. Međutim, tešim se: ne ispisujem istoriju, već uspomenu. A naše su uspomene, kao i svačije uostalom, tek jedan delić memorije: pamtimo one najbitnije, onaj put svesti, a mnoge sitnice što su proživljene ostale, ostadoše, skupa, u vascelom zaboravu…

Sve je počelo od SAMS-a (Studentske asocijacije za međunarodnu saradnju), grupe pri Pravnom fakultetu. Kako nisam originerni deo njihovog „klana“ nisam bio u samom početku uključen u plan putovanja. Kad bolje razmislim nije ni Vuk, prijatelj ne samo u životu, već i u ovom „Dnevniku“, ali je preko našeg zajedničkog drugara, Lolića, znao na koja vrata da zakuca. I tako mi je jednog aprilskog popodneva stigao poziv da putujem, čoporativno, sa još jedno tridesetak nepoznatih ljudi, u Banja Luku.

Naravno da sam pristao ići preko Drine. Jednim udarcem dve muve: upoznaću nove prijatelje i videti grad koji sam dotle gledao samo sa razglednica (ukoliko su stizale na moju adresu). Zaista nisam pravio pitanje ni u vezi ranojutarnjeg polaska s parkirališta hotela „Metropol“, ni oko očekivanog smeštaja u hostelu (jedne od oznaka pređašnje memorije, naziva hotela, sad se ne mogu setiti), niti oko novca koji se morao uplatiti malčice ranije, pre puta. Šta više, oduševljen sam bio mišlju da neko misli na mene i da me želi u svom društvu.

Biće vremena da jednog dana ispišem sve te ushićene ludorije u autobusu koji je prevozio srpske studente. Pun prevoz koji skandira iste pesme, s rakijom ili žestinom koja ide od ruke do ruke, s čavrljanjima od usta do usta, treskom šake, razjapljenim smehom…kažem, biće vremena. Ipak, nisam liričar koji bi sve te duševne potrese mogao da oblikuje u neku pesmu, u lirski izraz kreštavog uzvišenja u povišenom notu muzičke skale. Ja sam epičar, dakle, sažimam tokove naših života u nešto nalik minijaturnoj povesti. Barem, u ovom slučaju. Nešto drugačije će biti sledećeg puta.

Totalno je sređenija priča s kraja, no s početka. Ulaskom u autobus ja sam bio totalna nepoznanica za društvo koje se već odnekud znalo, koje je zajedno pilo, zajedno se vuklo po kafanicama prestonice, hoću reći, imalo jedan zajednički jezik, vokabular grupe, koji je za naknadno uvrštene pristalice njihove politike nerazumljivo sredstvo komunikacije. S toga, biva logično kad Marko Bogić i Igor Lolić pričaju o devojkama od prošle godine, iz diskoteke u centru Banja Luke. Isto je i kad taj isti Bogić navuče belu masku preko lica a svi se tome smeju. Ja, eto, ne znam u čemu se taj smeh sastoji, premda mu ne znam razloge i uzroke. Vuka su tapšali kada je „ljuštio“ akustičnu gitaru, pevajući hit grupe Leb i sol, „Čuvam noć od budnih“. A ja sam zurio u njega, misleći da je to neka interna komunikacija od prošlogodišnjeg puta.

Teško je prilagođavati se. Ne preuzimate vi samo svoje mesto tu, među tim ljudima, već i njihove priče, njihov kodeks ponašanja, mimikriju, pokrete ruku, oduševljenje pred izazove i strepnju pred mogućim prevarama…Da, što da ne, ako vam je i tako lakše reći, vi im dajete dušu, svoja osećanja, ne bi li postali deo njihovog čopora. Da li će to da vam se isplati, nemojte mene da pitate. Nisam vam ja merodavan za tako nešto, jer sam imao sreće u tim stvarima. Ovde pominjem onaj „sređeni“ kraj: ušavši u čopor kao nepoznanica, iz njega sam izašao (da li trajno?) sa etiketom pisca.

No, tamo nisam opstojavao samo kao pisac, već i kao čovek. Od prvog do poslednjeg minuta, od ulaska u skupni smeštaj do izlaska na bulevaru kralja Aleksandra, istrajavao sam da ih sve upoznam. Mnoštvo je ljudi u pitanju, a moje da ih nabrojim i opišem, shodno situacijama i mestima koje su nas zadesile.

Najbliži su mi odmah tu četvorica momaka: Vuk, Lolić, Luka Nikolić i Strahinja Atić. S prvom dvojicom rakijao sam i viskijao (i Vuk, ne ovaj, nego Karadžić, bi mi pozavideo na leksičkom bogatstvu mojih sećanja!) za Đurđevdan, smišljajući kakve ćemo sve kerefeke da pravimo u gradu koji je slovio za muški raj: legenda kaže da u njemu obitava dva ili tri puta više žena, nego muškaraca. Međutim, ko veruje u legende, sem naivčina i dečurlije? Luku sam znao još odranije, iz neke druge priče. A Strahinju tek upoznavao, blagosiljan takvim prijateljem. Odmah sam ga razumeo kao iskrenog pobratima.

Pomenuta ekipa nije se menjala u obilascima memorijala i institucija Republike Srpske. Bogme, ni u posetama ćevabdžinici kod „Muje“ i vrelom bureku kod Albanca. Tu je i diskoteka (jedna jedina u gradu, najzvučnija i najpoznatija), koncert Darka Rundeka u okviru Festivala mladih (čini mi se) i ispijanje kafe u okviru velelepnog banjalučkog hotela. Od uglađenih, prosto državnih, ustanova, pominjem i one koje sam posetio i one koje nisam, a to su Parlament Republike Srpske i Vlada Republike Srpske.

Petra Pliška i Miloša Linda upoznao sam na sofama u hostelu. Ne znam da li oni pamte te priče, razgovor koji smo vodili, ali ja pamtim. Naposletku, pisac živi od priča i ništa ne zaboravlja. To je isto i sa čovekom i kiseonikom. Zamislite samo čoveka koji zaboravi da diše. Pa kako će jadnik živeti?

Ja sam, kao i uvek, pričao o nebitnom, o mom pisanju. Spomenuo sam već završenu „Saru“ (na Praznik rada sam završio prvu verziju) i nagovestio da ću pisati roman o rasizmu. Cepkao sam nadalje tu ideju ne bi li objasnio da to neće biti samo priča o jednom crncu i njegovim mukama do čuvenog govora Martina Lutera Kinga, u Vašingtonu, 1963. godine, već i jedan filosofsko- antropološko- istorijski traktat na temu nerazumevanja druge rase samo zbog drugačijeg tena i boje kože. Ideju za Vasilija Mokranjca stekao sam tek na kraju puta, u vezi s jako zanimljivim okolnostima. To je priča, opet, za moje komentare i beleške povodom ovog romana od kojeg već imam neke plodove. A ovu sam priču, već pomenutu, o borbi crnaca za svoja prava, sveo na formu novele koja će se naći u dogledno vreme kao sastavni deo zbirke o bitnim uzrocima zla ljudske civilizacije. No, da ne dužim. „Beleške iz mladosti“ takođe nisam pominjao, jer te misli, sročene u sporednim kolosecima moje spisateljske delatnosti, nisu ni bile planirane za objavu. Otkud sam znao da ću na kraju godine, u rukama, imati moju knjigu?!

Sasvim suprotno, jer su pametniji od mene, ova dvojica su govorili o ženskama koje su pohodili. Bar za mene, oni su uverljivo pričali. Poentu doživljaja pratio je i verni opis ženskog tela. Čini mi se da je u tome Pliško bio razumniji i staloženiji. Ovim ne želim reći da je Miloš bio aljkav, razuzdan ili tome slično, već samo živahniji i živopisniji u evokacijama. „Lovačke priče“, kako se sećam, nastavili su vicevima. A na tome smo se zadržali znatno duže, kasnije, u većem društvu, a i većem ushićenju sa svakim novim štosom.

U zafrkanciji sigurno je Stevan Šapić, oniži ćelavi student prava, bio najpotpuniji. Posle njegovih reči, padao sam u trans i zaboravljao svu moguću ozbiljnost kojoj sam, da l’ godinama ili iskustvom (?), plenio. Ponekad je upadao i već pomenuti Bogić, asistirajući u dogledno vreme kad je bilo potrebno upotpuniti sliku o Čudnom i Iznenađujućem. Marka Pašića smo posmatrali kao džeka i kavaljera, i on se nije preterano mešao u niske provokacije (ako ih je, uopšte, i bilo). Imao sam utisak da se jedino u našim glupostima, nisu mešali vođe puta, dva prijatelja, Stefan Magazin i Stefan Vukosav. Bog zna da su oni imali veće brige, no da se po celu noć deru i jure po sobama. Novina je isto bio i Vukov prijatelj, Aca Đorđević, koji je kasnije postao i moj prijatelj. Docnije sam ga lepo upoznao i evo, i dalje se družimo. Ostalih momaka nažalost se ne sećam. Neka mi oproste ako mogu.

Red je i na žensku eskadrilu. Nećete mi verovati (a od vas ni ne tražim potpunu saglasnost), ali samo sam poznavao Nađu Kosić, „Novljanku“, kako ona želi da je zovem. Plavokosa devojka iz čitaonice, mršavica, bila je jedina ženska osoba koju sam poznavao pre puta. Problem, naravno, nije bio upoznati i ostale devojke, nego samo kažem pre tih opisa da je moje poznavanje ženskog dela ekipe bilo poprilično jadno i bedno.

Do Lukinog i Atićevog sedišta, pamtim tri devojke: sestre Zvonar, Biljanu i Tatjanu, i njihovu prijateljicu, a očigledno i ove dvojice, Kristinu Milić. U tom se muško- ženskom duetu raspoznaju veze i poznanstva koja nam se naturaju blizinom nekoga koga poznajemo, jer se taj ili ta druži se nekim sličnih uverenja i raspoloženja. Tako je, na primer, Strahinja znao Kristinu još odranije, zbog grada u kojem zajedno žive. Luka je, s druge strane, sestre Zvonar poznavao iz Treće beogradske gimnazije. I tako su svi skupa, povezani i pričljivi, činili jednu dijalošku grupu našeg autobusa.

„Sekretara“ SAMS-a, „menadžera“, „stariju i pametniju sestru“ (mašta mi u ovim noćnim satima ne dozvoljava više od ovih izređanih nadimaka)- ni sam ne znam više kako su je nazivali- Katarinu Kolašinac, niste mogli zaobići pa i da ste hteli. Uvek je negde kretala, polazila, odlazila, konstatno žurna i poletna. Svugde je bila sa svojom prijateljicom, od koje se nije odvajala. Ta devojka neka se sama uvrsti u ovaj spis, izuzimajući moje pamćenje kao slabu varijablu.

Pamtim i Janu Aleksić i Nataliju Radivojević. Odvojeno: Janu poznajem iz nama nenaklonjenih okolnosti, kada smo gladni i žedni, pešačili nekoliko kilometara do studentske menze. Nataliju nešto zapitkujem u autobusu i tako počinje naše poznastvo.

Drugi par, Katarina Kostadinović i Lena Škodrić, takođe je interesantan. Kaća i ja prve smo reči prozborili na fakultetu, u toku overavanja papirologije. Put je, sasvim neočekivano, hteo da se i tu zajedno nađemo. A onda smo celo putovanje pričali koliko smo hteli. Poznanstvo sa Lenom isto je novijeg datuma, premda datira od autobusa za Banja Luku. Šteta što ni za nju nemam dovoljno prostora. Žalim ne samo za deskripcijom njenog karaktera, već i svih ostalih, pored nje.

Dođoh i do kraja. Ostajem li nekome dužan? Osvrnem li se na dogođeno, nemam za čime da žalim. Nisam, znam, putopisac. Ovo su dnevnička zapažanja koja formiram pod datumom „03. 01. 2016“ slušajući Mocartov „Rekvijem“. Želi li neko zameriti, neka to uradi znajući da je dnevnik jedna subjektivna stvar, u kojoj pre svega projektujemo sebi svojstven pogled na svet i ljude koji ga čine. Zato, možda se naša shvatanja u nekim situacijama i razilaze. Šta ja tu mogu? Nemam problem s tim ni da pocepate ovaj rukopis u koji sam utrošio vreme koje sam mogao uložiti na projektovanje intelektualnih dijaloga koji će se naći u romanu o Vasiliju Mokranjcu, a koje planiram da pišem ove godine. A ako vam je gušt, pa i izbrišite ovo sećanje. Mada, ne vidim razlog tome. Ovih redova, istina je, ne morate da se plašite. To vam iskreno kažem, uveren da ste dobri i pošteni ljudi. Ja sam srećan što vas poznajem, a biću i srećniji ako ovo na kraju i pročitate. Ako ne zbog čega drugog, a ono bar što je pisano zbog vas. Ne znam da li je to jedino što nas spaja, ali sigurno nije ono što nas razdvaja. Na kraju krajeva, bio je to jedan lep put.

Lep put koji se mora ponoviti…

(iz “Dnevnika”, Ivana Đurđevića)

Dnevnik za Sonju (inspirativni nukleus „Sare”)

 

[Ljubav je gadna stvar ako se ne ostvari. Još je brutalnija ako se o njoj, kao neostvarenoj sreći, piše. Na momente, u tami, isplivaju svi demoni i dželati. Nezaustavljeni i olako pušteni, gnezde se u ispovednoj prozi kao prvi stadijum kancera- neopaženo a apsolutno. Jednom kad se srce uhvati u koštac sa bolom, više se ne može pravdati samohodnom svrhom: ili će se pokidati i dugo tražiti način da se sastavi ili će dodatno ojačati, kao sečivo samurajskog mača koje je više svesnije sa svakom novom, prolivenom krvlju. Putevi srca su različiti: ili voli ili tuguje. Prvo, najčešće, stvara nezainteresovanost za sve što nije smeh i poljubac, a drugo, ono gore, razvija interes, takođe, samo za ono što je ljubav tvorilo. Ipak, ovde nije smisao u lepom; zrno se traži u greškama. Gde se grešilo, i zašto, i zbog čega, glavna je preokupacija ljubavne ispovesti. To, i žal što nije moglo duže da traje.]

 

06. 06. 2014

Kako mi izgleda sve ovo i šta su oči videle u licu koje se menjalo, evo ravno, šest godina? Gde je telo bilo upravljeno svo ovo vreme i zašto se nije ranije odlučilo na rešavajući korak? I sebe, samo sebe, pitam: da li sam zakasnio za sreću i osećaj, emociju ljubavi?

Trudim se ovih dana da u sećanje nateram sve slike u kojima je ona bila glavna glumica. U mozak bih sve momente i trenutke da priteram, da ih grupišem i selektiram, da ih nikada ne zaboravim, jer oni su sušta stvarnost noći koja se zbila pre samo tri dana. Svi naši susreti, česti pogledi sa izvesnom hladnoćom koja kao da gradi branu u razumu i ne da da se reči progovore i osmesi upute, ravno, u našim pravcima, samo su prva etapa nade u koju ovog časa ugrađujem sve što imam i sve što me čini.

A sasvim slučajno bejah pametan da delujem. Kao da je srce uspelo da se probije do sračunatog racija, i da ga zavede i prevari, da ga natera da misli u životu jedanput kako treba. Hvala Bogu, i poslušala je usamljena pamet i hvala ti živote, dopustio si jednom da osećaji igraju primarnu ulogu u željama mojim. Ne želim da mislim šta bi bilo da je obrnuto, po standardnoj taktici sve bilo, kako je ovih dana obavezama zacrtano. Ipak, srećan sam: pobedila su osećanja, a ne pravila.

Jedan osvrt na Nju bejaše mi dovoljan da shvatim šta sam sve propustio kad sam gledao dalje od sebe. U prilaz navreše sve izgubljene godine, propali pokušaji i poneko raspadnuto zadovoljstvo. Njena blizina me podseti na poglede koje sad želim da uklešem u stenu večnosti: Ona na pločniku železničke stanice, Ona u javnom prevozu, Ona u prašini, na vetru ludila koji joj kida vlati razbarušene kose, Ona, zamišljena, tavori u svom svetu koji je kao i moj, od iste materije građen i u istu svrhu rođen; Ona…

I nakon jednog sata koji je otkucavao ponoć, znao sam za samo jednu priliku koja se sad ukazala, pa se pitam da li će ikad više trajati. Osećao sam da sam blagosloven Njenim prisustvom, kao da sam Prvi čovek njenih ljubavi i svih muškaraca koji su isparili sa zahtevom da je nikad više ne povrede; poljubac kao da beše njena molitva, a moj jedini spas iz samoće.

Učinio sam od duše zapovest, rešen da sa njom ove noći zaplešem. Kroz nekoliko sekundi, takvi znaci su se ređali, kao da su čitavu epohu mene čekali da ih slušam. Rado sam bio princ koji uvažava njene želje i do finala i cilja ih dovodi. I nijednog trena nisam zažalio što sam te noći, pod zvezdama, u tišini crkvenog zvona, ja bio Njen, a ona Moja.

Samo da sreća jedne noći u kojoj sam opet bio čovek potraje malo duže, nego što inače ume da traje i da me makar ovaj put ne izneveri i ne unesreći, kao što je to mnogo puta činila, kao da mi se sveti za neke greške, moje, koje sam, nadam se, konačno, propatio i ispatio.

08. 06. 2014

Čovek prosto poludi za osobom za koju misli da može da ga razume i da mu dan čini vedrim i sposobnim…za Sunce sreće. Tad se kidaju sve zablude ozbiljnosti, obaveze postaju kruta birokratizovana omča dosade a vreme za koje si mislio da je stalo, gle čuda, i dalje traje; i dalje se kotrlja putem na čijem te kraju čeka Ona: devojka sposobna da te voli.

Sinoć sam i ja osetio lepršavost srca, što mi zakuca pete i onesposobi rasuđivanje. Kao da su dve godine bez ljubavi sad povampireni duhovi koji pošto- poto žele svoj ego da zadovolje. I čine me ludim, i čine me da čeznem i da živce iskušavam. A pravu su vežbu imali sinoć kad me je zvala da mi kaže da joj dobro nije i da joj je mučnina trenutno zdravstveno stanje. Kao izgubljeno jagnje u polju, zurio sam u zid plavo- žute boje i pitao se zašto toliko ludim za devojkom koju ni ne znam dobro i čije kvalitete tek upoznajem. „Ali sve govori da nije dobro. Ona, čini mi se, ne ume da laže“, laprdao je razum. „Pa i ne ume“, progovorio sam, sad već naglas, da i zidovi čuju, i izjurio napolje, u vedro nebo i sitne tačkice koje su u biti zvezde predstavljale.

Nije lagala. Zaista, kad sam stigao, beše umotana u narandžasto ćebe (ona simpatično izgovara sinonim: deka), u pidžami, sa patofnama na stopalima koje sa strane behu iskrzane i sva kao da je umorna bila (kako i ne bi: tri dana nije spavala).

Poljubio sam je i upitao da li je sve to ozbiljno što joj se dešava. Sa osmehom- kojim osvaja- progovori mi da nije ništa ozbiljno i da sam joj sasvim smešan, a i pomalo lud- pitam se od čega lud- što sam ovde dotrčao, nju da vidim, s njom da budem. Kako smo prošli prvu barijeru drugog sastanka, tako smo srušili i sve ostalo: bili smo momak i devojka.

Ostatak noći, tu kod kapije što okružuje dom u kojem živi, pričali smo do sat posle ponoći. I ljubili se. I sanjali. I maštali o mestima koja bismo želeli da vidimo.

Naposletku krenuo sam kući, u krevet, da snevam snove, a ko zna, možda i- nju.

Sad sam već siguran da smo zajedno i da gradimo nešto jako, nešto lepo, nešto što može da traje i da iznedri stvari koje su isto tako jednako lepe. Jer, da bi čovek bio siguran da je ono u čemu uživa, stvarno, ipak je potrebno načiniti još jedan korak.

10. 06. 2014

Juče sam na izlasku dana i zalasku Sunca napisao jedan tekst čija mi je namera odmah, na početku, bila jasna. Voljan sam da je izrazim kroz reči i pokažem joj koliko umem (lepo) da opažam stvari koje svaki dan prolaze i gube se i ponovo nastaju u razgovorima koje vodimo. Beše to moja emocija, razlivena kroz sitnicu koju najviše voli- kafu. Kucao sam kao me đavo ludila goni kroz stvarnost u kojoj se poljupci izražavaju kroz reči i slike, a prisni odnosi (nije to još ljubav; za nju je vreme potrebno) u tekstovima prikazuju. Ispisah dve stranice, zatim redigujem, pa čekam; da malo odstoje, dok ona ne bude htela da ih čita. Pogledala ih je isto veče, sa meni neznanim osećanjem. Ono što je stiglo do mene sastoji se od pet reči: „Ti zbilja misliš na sve.“

19. 06. 2014

Sa maskom ozbiljnosti na licu- a šta su različita raspoloženja do maske koje se u zavisnosti od situacije na lice fiksiraju- počeo sam razmišljati o položaju u kojem se nalazim. A prilike su teške, pune nagomilanog umora i preopterećenosti, kako rokovima, tako i Njom.

Ovih dana nisam kucao. Smatrao sam, a evo i dalje pri tome ostajem, da me pisanje nije moglo spasiti rastrzanosti u kojoj mi telo opstaje. Ili sam prosto uveren da nemam ništa reći. A kad nemaš šta da kažeš, čemu pisanje? Da škrabam onako, po ustaljenom ritmu navike? Da mučim i sebe i hartiju, i vreme koje mi je izašlo u susret samo da bi pokušao rane da zalečim?

Ona je vražji razlog moje iscrpljenosti; moga ispitivanja (duševnog); mojih dilema; moga sloma i intelektualnog nepostojanja. Svršavam poslove (polaganje ispita), ali gotovo da ništa drugo sem toga nemam snage da radim. Osećam se kao mizerija koja čeka neke bolje dane, a to su po trenutnom čulu, dani kada ću se od svega odmoriti. Čeznem za vremenom u kojem ću sam sebi biti gospodar. A još malo mi fali…samo šest dana.

A dotle će me Ona i dalje rušiti i po inerciji našeg odnosa moju lešinu razvlačiti. Doduše, moja lešina neće biti truplo nekog de facto mrtvaca, već samo jedan živ čovek u beživotnom telu. Jer, ona kao da me kontroliše i mnome upravlja. Ili sam joj ja dao ključ kojim bi moja vrata otvorila?

Molim je da se odluči. Nek’ kaže šta želi i šta joj je na duši. I nek’ preseče, jednom za svagda i ubuduće. Molim je, samo zato što sam na izmaku snaga.

04. 07. 2014

Prošlo je skoro dve nedelje od kako više nisam s Njom. Sve što smo imali završeno je ne na baš slavan način. U stvari, kad malo bolje zaključim, to se nije ni završilo, jer ništa nije ni postojalo. Moja tvrdnja da je nešto i bilo, samo je plod bolesne želje da imam žensko lice pored sebe, po svaku cenu. Uviđam neke stvari, a to je: naši odnosi nikad nisu bili izgrađeni, jer ne možemo nazvati tri viđenja- odnosom. Čak, ni avanturom. Ali možemo reći- pokušaj. A šta smo pokušavali? Pa, da budemo zajedno. To se valjda podrazumeva. Međutim, nismo uspeli i to ide na obe duše, moju i njenu, a meni ostaje iskustvo i tako dragoceni zaključci koje sam iz toga izvukao. Dođavola, u tako kratkim odsjajima ljubavi, čovek uopšte ne treba da se vezuje. Treba sve to pustiti na vodu, samo da se snalazi. I ničemu ne pridavati značaj. Jer čim malo osetiš emociju, ode sve u nepovrat. Treba voleti, ali samo kad osetiš ljubav sa druge strane: kad tebe neko ljubi, ljubi i ti njega. Ali nipošto, nikako, ne gajiti osećanja prema nekome ko ti ih nikad neće uzvratiti- tako ćeš samo izgubiti sebe.

Šta je cilj književnosti?

Jako je teško i doima se kao tantalova muka (ali samo u domenu neograničenosti opisa, a ne i prave i istinske patnje), izreći i nedvosmisleno ostati pri stavu čemu to književnost treba da posluži. Čuo sam razne priče koje se u rasponu od otpora do bljutave patetike pokazivale likove i radnje koje su imale da izriču svakojake istine: od „Diogena“ (kao borca za bolji svet) do usiljenih suzica neke baštovanke, dug je svet po kojem mili stari i novi pisci. Isti ti, od Aristotela do Sartra, odgovarali su prema svojim merilima na pitanja književnosti. Tako je i nastajao realizam, naturalizam, ekspresionizam, socijalna književnost, modernizam, postmodernizam. Rasprave kakve su, recimo, one koje su vodili Kami i Sartr i s druge strane Atlantika, Josif Brodski i Džordž Stajner, definisale su i obarale tabue i u krugu istomišljenika zacementirale određene toteme. Neko bi pitao čemu ovaj tekst kad smo se svega u vezi umetnosti i pisanja, za ovih vek i vjekova, naslušali. E, pa, neko je u učionice kasnio. Ili nikad u njih ni kročio nije…

Ono što sa sigurnošću znam jeste da ne može svako ni da piše, a kamoli da trabunja o kanonima oblasti koja postoji od prvih škrabotina Altamire do novih „klasika“ Jelene Bačić Alimpić. Retki su oni koji u vremenu mašina ne žele mašine da budu, a još ređi oni koji evoluiraju, recimo, u- čoveka. Samo čovek i može da piše o čoveku. Androidski supertalenti kojima su zvezdane staze nadomak kažiprsta, negovanog i elegantnog, što po ekranu od somota šeta, teško da se odvajaju od svoga sveta. To je okruženje isuviše lagodno i profitabilno da bi se krnjilo nečim mračnim i nematerijalnim kao što je književnost. Jer književnost zahteva vreme, pasiju, i iskidano srce (ne mora se ljubavlju cepati; dovoljno je da je sumnjom razoreno). To su uslovi… uz talenat. Ništa se bez dara ne radi.

Svetovi o kojima se pripoveda ne moraju uvek biti isti. Međutim, realizam opisa mora na istim nogarama stajati. Tu se ne sme pasti u zabludu i odvajati fantastiku, demonologiju, antiutopiju, dramu, pesmu, lirske romane, pa reći da svi pojedinačno gaje razlike koje ih primoravaju da opozitno rezonuju jednu te istu sliku- zbog žanra, zbog patosa, erosa i stila. Čak je i pisac naučne fantastike realista. Pesnik, koliko god na nebu obitavao, uvek mu je namera da se na zemlju spusti i da svoju pesmu pokloni onima koji je mogu razumeti. Po čemu se drvo, potok, lišće, nebo, vetar, u antiutopiji razlikuju od proze Miloša Crnjanskog? Eksterijer jednog Čarnojevića istorodan je eksterijeru Saramagovih slepaca. Književnost za decu sasvim je druga stvar i ona se ovde ne uzima u razmatranje. Čak su je i istoričari i teoretičari odelili od ostalih vrsta književnosti. Tamo je, vala, sve moguće: i da drvo zapeva, i da voda zapomaže, i da nebo cmizdri. Sve je moguće…i dovoljno za dečiji osmeh.

Likovi, naše projekcije, sami biramo. Naravno, i tu, kao kobna navika usvojena čitanjem, mogući su i jako verovatni, gotovo učestali, određeni likovi: student, profesor, ratnik, intelektualac, umetnik, pisac, umom poremećena osoba (s one ili ove strane uma). Uglavnom, to je borac i stradalnik. Patnja se za opis javlja kao daleko lakše stanje emocija. Niko o sreći ne piše, a kad to radi, ispada da jedino figure (ne znamo šta ćemo sa srećom, pa karakteri ispadaju kao figure i objekti radnje- a trebalo bi subjekti da budu) mogu osetiti sreću. Pisci je iz tog razloga zaobilaze. Sreća slabi pisca, lagodnost ga tera na opuštanje, na sve ono što pisanje nije.

Ličnosti, po nekom mom osećaju, moraju biti žive. Pa šta ako se iz dela u delo likovi ponavljaju? Zaboravlja se da život i nije toliko šarolik i toliko izmaštan da bi se vanzemaljac, alavi magarac ili smrtonosna mamba mogli dostojno analizirati. Jedino što je bitno pri takvom odabiru jeste da se već razrađeni lik iznova obogati i nečim proširi. Tu nastupa forma- ugradnjom novog kostura u neki organizam, valjda će i organi i meso biti na drugom položaju, pa makar se on odražavao u tri, četiri milimetra izmene. Pisac ne može izmisliti bogznašta novo: on se trudi koliko može da osveži ono što je staro. Nastaviti tradiciju čini se kao jedino moguće, no biti ičemu pionir. Iako ni oni, u ovom veku, nisu izgubili svoju šansu…

Ono što se da izbeći jeste preterana jednostranost, nepotrebno opravdavanje, sebična privlačnost vrlini glavnog lika, zapostavljanje radnje toliko da se od književnog dela ode do biografije i panegirika, očigledan antagonizam dve sile, strane ili tabora. To su neke od mana koje je sadržavala socijalna književnost i ostale forme pre i posle nje. O socijalističkom realizmu koji je podržavao gomilu tih ulizivačkih formi ne bih trošio reči. Odbijam govoriti o tome samo iz jednog razloga: ništa od toga nije opisivalo život. Pojedine proze i pesme mnogih pisaca iz tih previrućih trideset godina prošlog veka dovoljne govore za sebe.

Šta je u krajnjem slučaju cilj književnosti? Ako odstranim lepršave vezice, trakice i perle, i rasporim utrobu da vidim šta je čini, tvrdiću sledeće: književnost je odvojiva od politike i ona se kao njen instrument ne može koristiti. Politika i književnost su veoma različiti, kako sugeriše Meša Selimović. Dok prva „teži da izmijeni čovjeka i svijet posredstvom čovjeka“, ova druga „želi da prodre u tamni svijet u čovjeku. Politiku interesuje ekonomika, društveni odnosi, standard i društvena svijest ljudi; književnost se interesuje za psihološki i emotivni život. Politika je opčinjena zakonitošću razvitka društva, književnost je opčinjena sudbinom“;* itd, itd. Očito je jasno da ove dve struje ne mogu kooperirati ni na jednom polju: niti će ikad pisac moći da svoje ideje proturi u politiku, niti će politika ikad moći da kontroliše književnost, po svojoj volji i za svoj račun. Zato mi je neshvatljivo kad neko izjavi da književnost ima da navija za društveni progres i da kao pamet kreira ideologiju i ako ustreba, zauzme mesto i na ratničkom frontu (to pisci i mogu, ali zašto književnost prljati?!)

Uveren sam da književnost nema obavezu da išta čini. A najmanje da za išta navija. Oni koji navijaju, ujedno su i pristrasni. Hartija takve ne treba: ona zahteva hladnu glavu i nepristrasnost. Svako novo potonuće, kakva je angažovanost, samo drma oko orla koji kao minijaturni Bog nadleće buduće književno delo. Zar da ispadnu uludne one zavrzlame oko sukoba modernista i realista, da književnost postane sama sebi matrona? Pustimo politiku da bije svoju bitku. Književnost će dotle sačuvati glavu, uverena da mora prikazivati život čoveka, njegove nade i želje, uspone i padove, pobede i poraze, a ne da se igra sa brojkama o bruto društvenom proizvodu, recesiji, masama koje toliko mrze druge da će uskoro početi sebe da mrze.

Pravi cilj književnosti vidim u slobodi. U putevima slobode, što bi rekao Sartr. Ona je svezana sa nadom, sa željom i mogućnostima. Sve je moguće ako se neko nečemu nada, ako išta želi, ako prokleto veruje da išta može sam i s nekim.Čoveku je potrebna energija i volja da izgara još jedan sumoran i automatiziran dan. On se redovno mora buditi tako što će da razmišlja i da misli na budućnost. Usaditi mu zrno podsticaja- to je moć! Jutro mu učiniti ne kao prepreku već kao izazov; noću mu ne dati da bude sam, u bdenju da ne zaspi sa kvarnim i nerealnim mislima naše knjige. Jer, šta je sloboda 21. veka: ona je sva u izboru. Kao i uvek, u mogućnosti da se bira. Tu je uloga pisca bitna: osvetliti svome čitaocu opredeljenja i pokazati mu kakav je on ustvari. To se postiže putem iskustva koje je kao gradivna materija inkorporirana u jezgro filosofske misli jednog ili više likova. I ako čitalac spozna ko je i šta je, misija pisca je gotova. Tu više pisac ne ma šta da traži jer je onaj kome su reči bile namenjene uspeo da izađe iz kalupa svakodnevnice i postane- slobodan. Slobodan u odlukama, mislima, uverenju, ciljevima. Slobodan za svet. Slobodan za ljude. A ponajviše- slobodan za sebe.


Meša Selimović – ‚‚Pisci, mišljenja i razgovori.”, BIGZ, Beograd 1988

Ko se boji bombe još? | Dr Strangelove or: How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb

Od klasičnog rata kao frontovske razbibrige brigadnih i đeneralštabnih đenerala i komandosa, i žive muke i krvave drame običnog čoveka, ima još nešto besmislenije i što nikome nikad nije išlo na korist: to je njegova suluda, na ivici propasti, na rubu katastrofe, u oku mahnitih ludaka i rukama na tasteru njihovih podređenih kukavica, varijanta tzv. hladnog rata. U istoriji ljudskih ratova, u odnosima sučeljenih strana koje su vazda umesto grupa „mira“ predstavljale bratstva „rata“, nije postojala jedna takva zategnutost koja bi u milisekundi isporučene nuklearke ubila i u bestragiju odnela celo jedno čovečanstvo od nekoliko milijardi duša. Korejski rat, Kubanska raketna kriza, Vijetnam, samo su neke od tačaka gde se moglo progovoriti jezikom Sudnjeg dana. A nekom srećom i ingenioznošću pribranih, sva sreća, nije. I sreća je to: jer da jeste, kako bi bio zabeležen ovaj Kjubrikov film i kako bi današnji čovek, ako izuzmemo publicistiku i dokumentarne zapise, ikad mogao da zna šta se šezdesetih zbivalo na kugli Zemaljskoj i da je konstatno kolila vijugava opasnost da će sve što je čovek stvorio od kamena pa do danas biti pretvoreno u taj isti…kamen.

Pre Dr Strangelove- a, Kjubrik je imao seriju zapaženih ostvarenja. To su mahom bile varijacije na istorijsko- literarne teme. Tada mlad reditelj uspeva da se iskoreni iz taloga proseka filmom „Staze slave“ koji mu odmah donosi priznanja u Italiji, Francuskoj i Americi. Zbilo se to 1957. godine kada je Kirk Daglas dočarao ličnost oficira koji daje primer svojim vojnicima kako se juriša za časni krst i večnu slavu. Potonja dva filma takođe su klasici kao i ovaj ratni, pa možda i veći no on. Imamo „Spartaka“ (1960) i „Lolitu“ (1962) i nove dimenzije priče i novi ugao gledanja. Normalno, nije tu Kjubrik bogzna šta mogao da izmisli, niti da u svoje vode prevodi, premda je preuzimao ono što je već bilo u knjigama zapisano. Ali on je i pored toga doneo nešto novo; bio je beskrupulozan, inovativan, progresivan u onome što je zastupao i taj će ga nagon držati do kraja stvaralačke karijere.

Međutim, koliko god da je ovde reč o vrhunskim delima kinematografije, nijedan od tih filmova nije uzbudio javnost i raspolutio je na pola, kao što je to učinio „Dr. Strangelove“ (pun naziv: Dr. Strangelove or How i learned to stop worrying and love the bomb). Pravi trenutak je, čini mi se, načinio od ovog filma kult i ekspresiju kritičkog promatranja na svetska zbivanja. Eto samo da se čovek osvrne na godine u kojima je nastajao ovaj film: Kubanska raketna kriza, pojava trećeg bloka u vidu nesvrstane Jugoslavije, nezavisnog Egipta i njima priključene Indije, Gvantanamo, Zaliv svinja, Hruščov temperament koji se iskazuje udaranjem cipelom po govornici, i mnogo još štošta. Normalnom čoveku dovoljno ludo, a ludom dokaz da on nije jedini koji je poremetio pameću. Okolnosti u velikoj količini određuju temu nekog umetničkog dela. Kjubrik je u znantnoj meri iskoristio to načelo i svoj film trasio u glas iz mase koji se ne miri sa užasom koji čeka sve nas ako se pojedini manijaci ne uravnoteže i ne urazume. Otud je, takvim načinom razmišljanja, nastao jedan od najvažnijih filmova XX veka.

Glavna tema ovog naslova jeste strah. I kod jedne i kod druge strane vrije jedna te ista količina plašljivog i uznemirujućeg: šta će biti sa ljudima ako jedni druge napadnu i okoriste se hidrogenskim bombama? Kako će se živeti ako nebo promeni boju i počne da podražava pejzaž đavoljevih snova? Pod zemljom se ne može dugo, a iznad zemlje se ne može uopšte. I kako da se razmnožavamo, da se hranimo, da u sebe ulivamo tečnost, da ozdravljamo, da se čuvamo, ako naprečac menjamo uslove življenja na koje nismo navikli? Cela završnica filma posvećena je ovim pitanjima.

Sve se menja već na samom početku kada prividno smireni general Džek. D. Riper, poziva svoje bombardere da standardne komandne šifre zamene za kodove u slučaju iznenadne i neočekivane opasnosti. Iznenađenje je još veće kad ovi gore, u avionu, shvate da je reč o ataku na neprijateljsku teritoriju. Prvo su zbunjeni i nepripremljeni, onda im ništa nije jasno, a kako nemaju kako da provere tačnost ovih tvrdnji sem da pozovu matičnu bazu, oni to i rade; strah je još veći kad im se potvrdi da je reč o napadu. I tako kreće cela priča.

Kjubrik je, verujem, u liku generala Ripera video celokupni militatni vrh. On ga stavlja u središte cele drame tako što mu daje sve povlastice i mogućnosti koje jedan general može da ima. Razumljivo je to, ta zbirka prava koje viši čelnik u vojsci poseduje, sve dok se ona ne zloupotrebljavaju. A kad počnu, kao što je ovde slučaj, onda dobijate zavrzlamu ravnu pravoj tragici ljudske psihe.

Upravo je u psihi problem. Nenormalni upravljuju normalnima (bar naočigled), a ovi se ne bune. Hoću reći, dajte majmunu tenk kao u onom opštenarodnom vicu, pa ćete videti šta se dešava. Riper ništa nije drugačiji od svog kosmatog pretka. U glavu je utulio, očekivanu za te krugove, komunističku urotu (koju čak vidi i u preradi vode za civilno stanovništvo!) od koje ne odstupa ni časa. Kao pokvarena vrpca on ponavlja jedno te isto: „Komunistička banda!“, „Komunistički ološ!“, „Komunistička manguparija!“. Od tolike zlobe čovek može i da se razboli. A od bolesti, bogami, i bombu da baci.

Predsednik SAD- a čuje šta se desilo i saziva sastanak u „Ratnoj sobi“, u Pentagonu. Okuplja sekretare, senatore, savetnike i generale. Najviše se oslanja na glavnokomandujećeg, prvog čoveka američke vojske, generala Turgidsona (o čijem moralu govore kadrovi kada mu se u sobi nudi prelepa sekretarica). Malo će to poverenje trajati: predsednika će iznervirati Turgidsonova nesmotrenost, budalarija, i na vrhuncu, kad se više nema izbora, predlog da kada već sve ide dođavola, oni prvi počnu sa bombardovanjem: tako bi se, kako kaže general, izgubilo (samo!) 15- 20 miliona ljudi, a ne čitavih 150 miliona! Ova replika, bar za mene, dovoljno govori da je život običnog čoveka u to vreme bio smatran i provlačen kao matematička jednačina i jednolični broj, koji bi se u slučaju humanih gubitaka dao oduzimati i sabirati.

Čuvši ovo, predsednik SAD (kojeg glumi isti čovek koji pored ove uloge tumači i rolu generala RAF-a i nemačkog naučnika, dr. Strejndžlova, brkati Piter Selers) se momentalno zgrožava. „Vi to predlažete masovan pokolj“, prvo je što će odgovoriti. A kad mu ovaj predloži napad, on će uzvratiti: „Ja sam lider demokratske države koja ima politiku da prva ne napada“. Iako je Kjubrik težio da izjednači ludost najviših državnika Zapada i Istoka, on se ipak priklonio strani kojoj je i sam pripadao. Tako on, barem za nijansu, daje prednost predsedniku SAD- a kojeg predstavlja kao malo više razumnijeg i staloženijeg, dakako mirnijeg državnika (iako on to nije bio, premda se kao demokrata predstavljao; možda je demokratiju shvatao kao uništenje većine a ne kao blagodat većine? ) Nasuprot njega, sovjetski predsednik (kojeg ne vidimo, jer se ceo razgovor odvija preko telefona i „crvene linije“) okarakterisan je kao pijanica, manje razuman, razmažen, neuviđavan i daleko van opsega zdravih odluka. To je isto jedan blagi oblik stereotipa kojeg se i umetnici, kao što je Kjubrik, nisu mogli otarasiti.

Želja da se pokaže bar jedan sovjetski zvaničnik ipak nije napuštena: tu je ambasador De Sadski. Krupne telesine, skromnog odela, bez kose, aljkavog rečnika- „tipičan sovjetski diplomata“, rekli bi američki predstavnici vlasti. I njegova žalopojka američkom predsedniku kako narod stalno traži više „najlonki i veš-mašina“ a oni to ne mogu da priušte „jer se ne može istovremeno voditi i trka u naoružanju, svemiru i miru“. Ovo je još jedna fraza koja se na kraju ispostavila kao tačna. Elem, tako je zapadni svet percipirao dešavanja koja su se odigravala iza „gvozdene zavese“: „sve je to beda i nestašica nasuprot kapitalističkom progresu i razvoju koje nude države poput SAD- a i Velike Britanije.“

Dok se gospoda svađaju, vreme teče i američki vazduplohovi su sve bliži ruskim bazama. Čas je 15 minuta do eksplozije, čas 13, čas 11, itd. Nikakvi dogovori se ne postižu, a do odustajanja i prekida operacija se ne može doći jer je jedini koji je znao šifru, poludeli general Riper, izvršio samoubistvo, uviđajući da će mu suditi zbog prekida u komandnom lancu i „igranja“ nuklearnim oružjem na svoju ruku. Tako da jedino ostaje čekanje i očekivanje najgoreg.

U tim trenucima kao razjašnjenje nerazrešivog, na scenu stupa dr Strejndžlov, naturalizovani Nemac kojeg su po svemu sudeći Amerikanci prokrijumčarili ne bi li za njih stvarao golem apokaliptični arsenal. Nejasna je uloga ovog čoveka: u invalidskim kolicima on se šetka kao vođa naučno- istraživačkog tima Pentagona i nešto objašnjava. Ono što se pak nesumnjivo primećuje jeste ta iskra zla koja mu kulja iz očiju. Bivši je to nacista koji se još nije odrekao vlastite mu ideologije. A to što je on baš na čelu jednog važnog američkog tima stručnjaka, može govoriti samo jedno, iskazanu i u govoru koji ovaj ludi naučnik iznosi: američka i sovjetska konfrontacija i hladnoratovska politika samo je produžetak nacističke politike dominacije i surove moći. Ona, dalje, podrazumeva iščeznuće, totalno uništenje i haos među narodima i svemu što živi. Nema tu brige za čoveka, kao što je nije bilo ni za Jevreje, Poljake, Rome, Francuze i Srbe koji su zatvarani u koncetracionim logorima, primorani da rade, gladuju i ćute. Moguća strategija razmnožavanja ravna je i nacističkoj politici istog: muškaraca je manje, žena je više i žena se posmatra isključivo kao objekt koji se plodi i koji rađa potomstvo. Sve u svemu, jedno veliko ubistvo: u prvom redu čoveka, zatim klasičnih i oprobanih tradicija, i na kraju, kao ništa manje važno, oblika kulture koji je od razvoja prvih društava težio da stvori barem jedno ljudsko biće koje će po razumu da sudi, a po srcu da voli.

Drainčev „Plamen u pustinji“

Rade Drainac (rođeni Radojko Jovanović), taj boem lirike i lirični boem, iz kruševačkog atara otišao je u prestonicu, pa u svet i u večnost, ljudima poznat daleko više po svojim pesmama i banditima iz Afroditinog vrta, inspirisanih hipnizom i idejama pariske avangarde, nego po nešto malo skromnih proznih zapisa, koji su listom, u enumeraciji odapete strele, mahom pripadali pokretu „novog realizma“. To što je kasnije taj realizam, u potpori Proletkulta i RAPP-a, promovisan u državnu doktrinu postao socijalistički realizam, ne umanjuje značaj, niti svrhu ovog romana, što je davao iste motive kao i svi ti prazni dogmatizovani romani; razlika se mora istaći: ti motivi Drainčeve proze dati su u vremenu u kojem je to bilo prikladno i opravdano, da izbegnemo reč „pravedno“, i gde je svaka misao građanina, svezana u taj pokret, pa i bila na strani slobode; sve što je posle došlo, od AVNOJ-a pa naovamo, zahteva od pisca da bude instrument države. A Drainac nit’ je bio miljenik države, nit’ je bio ičiji instrument, izuzev vlastite mašte: on je, naime, video neko bolje sutra u onome što je pisao, verujući da to „sutra“ i nije toliko daleko…

 

 
Izistinski verujem da je „Plamen u pustinji“ autobiografski roman, iako se imena glavnih likova (Marko Marković i Nela Mihajlović), ne podudaraju sa osobama iz stvarnog života Kraljevine Jugoslavije. U to me upućuje par podudarnosti, za koje znam da su ih prepoznali i Radovan Vučković i Gojko Tešić, samo su eto znali toliko očito tu informaciju da je ni navodili nisu. Elem, Marko Marković se u priči nalazi od samog početka, kao novinar. I oni što su površno naišli na Radetove pesme, znaju da je pomenuti gospodin crkavicu teglio u listu „Pravda“, za deskom do Milana Đokovića, potonjeg pozorišnog pisca. Nije samo „Pravda“ u pitanju: „Vreme“, „Politiku“, „Novosti“ i „Samoupravu“, takođe je pohodio. Podatak, dalje, stoji i govori da je Marko Marković poznat pesnik svoje države i da ga zovu i u inostranstvo, samo da ga vide i čuju. Ako je to inozemstvo Pariz, onda je sve jasno: Rade Drainac 1926. godine odlazi u tamošnju urbanoniju „zapadne dekadencije“ da struže violinu za korist nemih filmova. On je toliko opčinjen Parizom da su sve njegove ideje u razini tadašnjih pravaca u umetnosti. Inače je tako bilo: sve što je vredelo od pesništva otišlo je u Pariz. Pomenimo, recimo, M. Crnjanskog, R. Petrovića i S. Vinavera kao istaknute predstavnike novih pesama i priča. Takođe, kao najbitniju stavku, premda je ovo ljubavni roman, iako je jasna ideološka nogara fabule: Nela Mihajlović, žena koju do otkaza M. M. voli, tuđa je žena, udata i građanskim kvalitetima u građanski brak „zatamničena“. To je čisto preslikana situacija iz Drainčevih nedaća: žena koju je mnogo voleo, izvesna gospođa Milica Cica Ostojić, ostaće večita žal koju je imao uz sebe, telo do tela, ali nikad potpuno i apsolutno, da zauvek ostane pored njega. O tome svedoče osam pisama (R. D. za M. O.) koje G. Tešić uvodi u izdanje „Narodne knjige“ (Beograd, 2000), a koje otkriva tri godine ranije, novinar i biograf književnika, Radovan Popović.

 

Roman je pisan po pravilima „novog realizma“: nakalemeti na naturalizam, drastično izraziti sliku stvarnosti, najčešće u tradicionalnoj formi, sa što više sarkazma, patetike i protesta. Jasno je to da se ovde javljaju dve strane koje su međusobno suprotstavljene, jer ih vlast odvaja i moć koja uz nju ide; a preko moći, svašta se postiže i može. Pa tako je i ovaj roman stao u redove i ostalih knjiga koje su pisali komunisti; izgarati za ideale srećnog čovečanstva koje više ratovati neće, za jednakost, za društvenu svojinu, da svi nose isto i da se ponašaju isto- utopično.

 

Već na prvima stranicama knjige da se osetiti sva prljavština marginalaca iz beogradskih kafana: uneseni bedom u svoje svetove svi ih se odriču, ne ponižavajući se ni za koru hleba, a kamoli za nešto više. Leđa su tih jadnika dovoljna da ponesu sama sebe i još gomilu i gomile i gomile ostalih paćenika. Ako je i slava u opticaju, i teže je i otkrovenja vredno- navodim: „video je kako se stvaraju veličine“ (prilika da se nešto neposredno ispita, da se priberu argumenti i dokazi- prim.aut.)“; „osetio je svu težinu blata od te izvikane „veličine“…

 

Kritika je bespogovorna i jasna: blati se svaki vid građanskog intelektualizma (interesantno je i to da slične zamisli nalazim i kod Sartra, u tekstu „Angažovana književnost“) i njena varijacija- individualizam. Tako se pominje da su ga „apstraktne konstrukcije bacale u razjarenost“. Intelektualizam se ne trpi i to je nešto najodvratnije u ljudskoj kulturi (opet Sartr). Ne ostaje dužan ni piscima, tim propagatorima građanske klase; prikazuje se odnos: „mali lukavi pisci, grbavci ili kratkovidni starci, u njemu su gledali dekadenta verlenovske epohe, a profesori literature videše u njegovim knjigama sablazan i atak na lepu i veliku umetnost forme i estetizma (može li biti očitija podudarnost sa velikom trojkom srpske književne kritike?- prim. aut.)“ A na sledećem mestu se veli: „prostitutke su manje grešnije od nas pisaca“. Verovatno je sve to pitanje morala, kao i svugde drugde, na mestima koja nešto opravdavaju, a drugo negiraju.

 

Pored društva koje se na svakom mestu napada, i imperijalizam se u usta uzima: „velike nacije kao Nemačka, Francuska, Engleska i Rusija (da li pisac misli na carizam ili je toliko bio slobodan da laje i na svoje?- prim. aut.), ne vode računa o onome što se kulturno stvara u malim narodima.“ Drainac, po mojoj proceni, cilja na standardni nivo potcenjivanja u kuloarima internacionalne igre. A sve je jasno i u sledećim redovima: „Ta rafinovana Evropa, tradicionalistička, sva utonula u katolicizam, ideološki vrtlog i misaoni žongleraj, misli da na Balkanu žive varvari (Micićev „Balkanski barbarogenije“, samo duhovno jači i svežiji- prim. aut.), ljudi čekinjama obraslog čela i sa duševnim horizontima od jednog aršina.“ Da nikome ne ostane dužan, Drainac ukazuje i na nedostatak komunističke borbe za neko bolje društvo: u liku socijalističkog poslanika Aritona Aritonovića on zamera svima njima što su se poplašili od obznanskih progona i prljavih podova Glavnjače. U lice im postavlja sledeće pitanje (bar ga ja takvog osećam): „Velite da „novi čovek“ mora biti jak i svestan? Pa kakav onda to dajete primer vi koji ste ga izmislili, tako slabi i nesvesni sebe i svoga položaja u društvu koje se neumitno osipa i propada?“

 

I u svemu tome- ljubav! Ovde barem nemam dileme, jer zaista mislim da je veza između Marka Markovića i Nele Mihajlovića, preslikan odnos između Radeta Drainca i Milice Ostojić. Da li je takav naboj postojao, žar u romansi koja preti da otkine svako zadovoljstvo ukoliko se ono ne ostvari, mi to ne možemo znati; samo naslutiti iz par pisama što su sačuvana. Ali ovde je ljubav zauzela najveći broj strana i ona se opisuje tako da neosetno može ovu prozu da svrsta u redove ljubavnih romana. Svaki zagrljaj nosi svoje čari, kao i poljupci koji ponekad i prelaze granice učtivosti i manira. Da li se to slika izgubljenost para u svetu koji se više i ne oseća ako se voli ili je Drainac, kao pesnik blizak ekspresionizmu, ipak popustio romantici i patetici, tako svojstvenim piscima međuratnog perioda? Ljubav kao konstanta življenja ili ljubav kao jedina sposobna da sruši tu konstantu? Ljubav kao vera ili kao sumnja? „Početak ili kraj“, što bi rekao Kafka, na isti se način oprostivši od svoje drage Milene, kao i Rade od Milice, traživši da ga njegova ljuba više na poštansku adresu ne traži.

Umesto kraja, zapisujem poslednje redove „Plamena u pustinji“, da zveče kao prekopotrebni optimizam i kružno obnavljajuća vera u bolje:
„Desi se tako da pisac koji put, i preko svoje volje, ne upotpuni život ličnosti iz romana; često to biva i otuda što su svi oni, koji se bave perom, katkad nesposobni za drugi posao, a svoj najmanje otpravljaju kako treba!
Uostalom, konačno srećno rešenje Marka Markovića (odlazak u nepoznato sa Nelom Mihajlović- prim. aut.) neka bude optimistička vera u budućnost da se jednoga dana neće pisati za koru hleba, nego za viši cilj života i umetnosti.“

 

Evropo, ti bolesna babo!

(Parodična slika jedne umišljene starice)

Evropo, majko stara, kradljivice istočnih „drugara”, uvozila si sve i svašta, bezbroj i nebroj puta. Od ‘artije do plajvaza, od strele do zidova, od slova do spravica za mučenje, i nikad ni reč jednu, protestnu kao antibednu, nisi izrekla. Punila se narodima, varvarima i Ilirima, sviračima zurli ratnih; redom: vizigoti, ostrogoti, sloveni, arbanasi, romani, germani, anglosasi, pa sasi, i da, da si i da li si ikad protest uputila? Prsluk ti je pucao da se ždereš kad te deru!…i razderu i siluju, naravski. Po tebi je Atila „bič Božiji” urin uralski prosipao, u tebi se kurvao ceo Mehmedov harem! A još ranije, a joj: Hanibal te slonovima gnječio i Alpe sprečio da ga zaustave, a onaj ludi Neron upalo te nije zapalio: ti beše mala, koliko da staneš u rimsku čašu punu vina kad te iskape imepratori što ležeći na divanu grickaju grozdovu koščicu. Primala si, primala si, i primaš i dalje. A kad oni nesrećnici naletoše, utrobu da ti opet pune, ti kao namigneš, u stilu britanske lejdi, toliko stare da joj se koža po kapcima skočanjila, pa veliš: Stoj! Mi za palestinsko- sirijsko- arapsko- i drugu- barabu ručka nemamo! Ovde nema mesta! Mali smo ali tu veličinu (ili manjinu, uzinu) nadoknađujemo bezobzirnom strogoćom!

Evropo, ženo odrana, curo isprana, ratove si delila šakom i kapom. Gute exportmaterial, što bi zaključili tvoji odani porobljivači- Nemci! Spisak je dug i lud, bezbroj artikala uključuje. On uključuje naziv rata, autora tog umetničkog dela odsečene glave i otkidanih udova, godinu proizvodnje ali i vreme kada proizvodu ističe garancija mira, i na kraju, kao šlag na torti kao u kakvoj čokoladnoj sorti, cena same robe, tj. broj ubijenih, silovanih, osakaćenih i u pizdinu, pakao ili raj, poslatih. Dozvoli mi da ti ispišem neke od stvarčica koje imamo zabravljene u radnji nostalgičnih ratova:

1. Grčko- persijski ratovi; Ahemenidsko kraljevstvo Persije versus Savez grčkih polisa; 499 p. n. e- 494. p. n. e; aproksamativno: hiljade i hiljade otfikarenih noseva, ruku, nogu, polnih organa, peta, stopala, rasejanih po livadama Maratona, otvorima Termopila, morima Artemizija i Salamine.

2. Pelopenski ratovi; Delski savez versus Pelopenski savez; 431 p. n. e- 404. p. n. e; 16. 800 mrtvih heroja.

3. Punski ratovi; Rimska republika versus Kartagina; 264. p. n. e- 146. p. n. e; od do ali u svemu, otprilike, pola miliona topovskog mesa.

4. Krstaški ratovi; Francuska i Sveto rimsko carstvo versus muslimani (većinski); 1095- 1291; k’o da je bitno kad se za Boga ratuje?!

5. Stogodišnji rat; Engleska protiv Francuske; 1337- 1453; obiman rat pa i obimni gubici.

6. Napoleonovi ratovi; Napoleon protiv svih; 1804- 1815; prvi moderan rat u kojem imamo više od milion, šta?! milion i kusur mrtvih. Bravo plašljivice stara, grozomora mlada!

7. Prvi svetski rat; Antanta protiv Centralnih sila; 1914- 1918; približno deset miliona- cena rata se penje i penje- u vražju mater!

8. Drugi svetski rat; Sile Osovine protiv Sila Saveznika; 1939- 1945; sramota je izgovoriti toliku brojku.

Sada valjda znaš kakvih sve zajebancija imamo ovde. Topuzi, bukagije, buzdovani, mačevi, puške, avioni, bombe, sve je to uredno spremljeno za novi bućkuriš. Mi, deca tvoja, računamo da to nećeš da činiš: ne libi nam se da opet ratujemo za tvoje alave prohteve.

I kad znaš sve ovo, iskusna si u pogledu toga koliko rana valja da iskrvavi pre no što se u strah pretvori, kako onda ne razumeš svu patnju onih azijskih došljaka, koji samo žele da na tvojoj zemlji nađu malo mira i toplog doma? Prepatila si i prebacila mnogo užasa, stradanja i jada, i kanda ne pojmiš ono što se tamo dešava? Kukavna starice, ne žali vremena i parice, nego čuj: rat je svuda isti i svuda se isto pati, kuka i plače. Metak bio on pancirni ili bojev, isto se ispucava i u istu glavu cilja: ljudsku, kao odraz humaniteta, kao ljubomoru konfrontiteta. Da rani, da onesposobi, da ubije: sredstva su različita ali cilj je isti. Ratni cilj koji ti sebično ne razumeš….umišljena babo, prokleti stvore!

Evropo, prostitutko prodana, kurvaluku odana, zar misliš da ne znamo za tvoje kombinacije koje su ništa drugo do očaj produženi za kraj snuždeni. Još samo da su kvote bile tačne; međutim, nisu. Minhen nije uspeo, ultimatum se raniji iskovrčio u gomilu ljudskih žrtava, a preklinjanja dvorjana nekadašnjeg Beča da ih njegovo veličanstvo Napoleon poštedi, odlazila su u nepovrat…zajedno s Bečom.

Odatle onoliko ruševina, paljevina, zgarišta i uništenih odmarališta, kao i vašarišta, svratišta, konačišta. U majčinu je, na isti način, gorelo sve: Beograd ’14-e, Varšava ’39- e, Pariz ’40-e, Berlin ’45- e. Cigla na ciglu, blok na blok, sve je to kasnije moralo da se na svoje mesto vrati. Umorna tela, od rata istrošena, nanovo su imala da tegle suvu građu. Nju verovatno nije vukao i neki zadrigli, dobro podgojeni, administrator, pa su tako opet zakazivani ratni mečevi bez pobednika. Gubitnik je mogao biti jedino narod koji je imao (opet!) da: tegli, vuče, nadkriljuje, zaziđuje, zatvara i ruši, gradi i zida, kida i skida. Sve zbog gubitaka, ljudskih i materijalnih, izraženih kroz čoveka i kroz ciglu. Nemoj mi reći da ni to ne shvataš: gubila si Evropo, vazda bivajući poražena.

Zato emigrante treba dobro slušati. Moralo bi se lepo namestiti, isporučiti uši na željenu lokaciju i čuti. Dakle, čućeš mnogo o grozotama, ubistvima, i klanju. Čućeš decu kako te mole da ih međ’ svoje skute primiš, da ih zagrliš, i poljubiš. Za primer! Jer šta je tamo primer: odfikarena glava, zapaljeno telo, odsečen ud. Dovoljno da za ceo život nakupiš sijaset noćnih mora! Upravo: ne dozvoli Evropo da ponovo zbog tebe neko strada. Nemoj mučiti dalje, jer ti što lutaju nemaju kud dalje: oni imaju samo jedan put, put ka tebi. Zar ćeš da im uskratiš sreću, razobličiš nadu, ubiješ veru…u tebe, u ljude, u svet?

Ja, koliko vidim, ti si ista ona napaćena ženturača koja je ovo bezbroj puta prošla. Iskusna si, mater ti tvoju! Znaš patnju, uvažavaš tugu, pa opet- ne pomažeš! Umesto toga ti zidaš nekakve zidove i potplaćuješ novinare da sapliću u htenju da će imati kome da prikažu koliko su ti „mudžahedini” u stvari, bezobzirna bića! Mater ti tvoju! Ti koja za sebe misliš da si bogznašta, sad si jedno veliko- ništa! I to ćeš i ostati:

jer, ne pomažeš, a znaš da za pomoć moliš;

jer, ne ustaješ za slobodu drugih, a znaš da se za svoju biješ gde god stigneš;

jer, ništa ne činiš za druge, a svi su oni skupa tebe toliko zadužili, da bi morala da im čistiš cipele narednih dvadeset i jedan vek!

Prljavo gaduro, uobraženi snobe, nalickana seljančuro, glupava malograđanko, besmislena kučko!

Evropo, ti bolesna babo!

​Crtice o otporu i poluintelektualcu


(pejzaž o Bezobraznom i Glupom)

1. Reč, dve, o „Puzzle shock”-u

Ko god želi da viče i da huška, ulicom da se kreće i demonstrira, da se suprostavlja i zalaže za kulturu, slobode i bezgranična opredeljenja, ulaže proteste protiv onoga što ga u depresiju vuče ili da u umetničkoj formi piskara, pevuši, slika, kritikuje, uopštava, razgraničava, klasifikuje i upoređuje, nebitno o kome da se radi, morao bi se vratiti na Marčelov drugi album, raznovrsnu i istorodnu zbirku kompilacija sa šestnaest nota, od kojih je svaka pisana i ispevana sa jednim te istim ciljem- reći to prkosno „Dosta!”

Od tada prošlo je tačno deset godina. Čitava decenija gnjavaže i ispunjenih proroka. Kao da je stih izašao iz lirike, melodija odlepršala iz konteksta, pretočena u život, tako da postane sam život. Slušali ga nismo (a iako jesmo, samo površno i nehajno), smatrajući ga za marginu društva, otpadništvo, jeretičku jezičaru, samobitnu i uobraženu strukturu modernog mikrofona. Zanimao nas je samo jezik i vrednost istog prevučena kroz broj izgovorenih psovki. Masu je zabavljala neposredna upotreba, a ne stihijno i posredno naravoučenije. Narod se toliko zagrejao da se, neuk i nepripremljen, brzo pregrejao i u svojoj pomami, izgoreo.

Šteta, vala baš. Toliko je na njemu sjajnih pogodaka koja ciljaju srce i u njemu sposobnost da usvaja i uči. Društvu je rascepana svečana haljina, toliko, u takvom obimu, da se vidi vražji skelet i svaka, ma i najsitnija, napukla kost. Generativno zbijene, bez reda, bez metodologije koja ide od pojedinačnog do kolektivnog, numere nude dovoljno osećanja i emocija za svakog od nas koji je svojom voljom i nevoljom skrenuo sa glavne linije evolucijskog i tehnološkog razvoja trenutne stvarnosne zbilje. Oaza je dovoljno- potrebno je samo želeti biti osvežen.

Tako, recimo, „Šarada”, prvi singl sa albuma, jeste pogled na društvo; onaj kolektivni obris meteža u kojem se loče i ždere. To je pesma o razigranoj družini mediokriteta koja u svoj koš baca proslavljenog kriminalca (a.k.a „biznismen”), naivnu voditeljku (a.k.a „Majka Tereza feminističke Vaseljene”), estradnog pevača i pevačicu (jedan te isti prosek s razlikom u polu), političara (a.k.a „lažov”), tabloide ((ne)štampa), i preostali prekopotrebni cirkus.

U „Senkama” se negira svako moguće postojanje nezamislive „nebeske Srbije”, tako da se blate svi oni lažni patriotski nosevi koji čestito ni svoju azbuku ne znaju. Oslonac se traži u racionalnosti nekadašnjih solunskih ratnika koje su svi, istog trena kad se prilika ukazala, iskoristili i zloupotrebili za neke svoje šovinističke režije. Gradi se izvesna odstupnica od takvih ljudi i nudi rešenje u sledećoj rečenici: „Neću da Srbija ima snage, ja bih da imam pameti”. Na taj način se pokazuje kolika je potreba individualizma u odnosu na mogućnost kolektivnog progresa (kolektiv je jak onoliko koliko su snažni oni što ga čine).

„Pozorište” je prozivka maminih i tatinih revolucinara, odnosno, osobe koje su toliko razmažena da im je malo i ono što je veliko, dok je „Gola vera” beskrupolozna kritika religije kao otvora u kojem su mahinacije propratni proizvod za sticanje materijalnog, a ne duhovnog bogatstva. „Nedođija BB” je raskorak između Dobra i Zla, a „Novi Vavilon” sumnja u ozbiljnost bilo kakve promene u zemlji u kojoj je promena samo reč, a ne i delo.

Najsrčanija pesma biće, po svemu sudeći, „Sveti bes”. Interesantna je forma pesme: kao da glas propoveda neku strašnu priču pred spavanje i košmarne snove. Bajka je to, ali bajka užasa. To su sve one slike od kojih bežimo i od kojih se skrivamo. Crnilo je scena, silovanje male devojčice radnja, a strah jedina realna poenta. Sva tri su povezana strahom likova koji se u pesmi javljaju: žrtva (devojčica), silnik (stric), osvetnik (mladić). Svako novo slušanje ove pesme nova je opomena. To smo sebi dužni…i svim onim ugroženim bićima koja u ovom trenutku šalju signal za pomoć.

Pre početka i posle kraja, jasno je da ovaj album stoji protiv svakog vida bezobrazluka, ne oslanjajući ni na kakav posebni razlog ili povod. U njega su uključene dve strane koje zajedno ne mogu živeti. Sarađivati mogu još manje, a voleti se nikako. Posvećen je svima koji su ideale izdali da bi bili viđeni i slavni. Potpisan je buntom i protestom a glavni lajtmotiv mogla bi da bude potreba da se makar nešto kaže u svoju odbranu, uprkos mogućnosti da osuda nosi dobropoznato ime. To ili da se ćuti i trpi.

2. Poluintelektualac 21. veka ili Teze o čoveku uskog uma

(ove teze su moj vid varijacije na spise Slobodana Jovanovića i Arčibalda Rajsa)

1. Poluintelektualac je- poluintelektualac, što će reći, osoba koja se nije do kraja formirala u pozi intelektualca; razlozi su mnogobrojni, ali bar dva su taj što se nije izgradila kultura vokacije koja je barem za nijansu ubitačnija no vokabular detinjastog krelca i to što su ideje koje je razvijao bez smisla, pa i naročite originalnosti koja bi uspela sparingovati sa psihologijom „ovce u stadu”.

2. Poluintelektualac je osoba koja je završila fakultet- i samo to: nije se dalje makla od prokletog papira, uverena da je bogznašta pametnija i vrednija, no jedan mesar, pekar ili apotekar. Za nju je svetinja sve ono što se u udžbenicima nalazi, a ostala literatura (štivo koje je izvan fakultetskog programa, koje se ne odnosi na struku) ni do oka nije došla. Ostala je na posmatranju i izležavanju dosade.

3. Poluintelektualac je pre svega uveren da je fakultet sve: pravilo, život, uspeh, pobeda. Ustvari, ništa od toga: fakultet u očima drugih ni do blizu tih stvari nije stigao. U mojim očima on je tek uzaludno trošenje vremena koje se opaža s dve strane: unutrašnje, iskonske, iz bića, u kojoj studije zavređuju potrebu dovoljnu da se odbaci sve što se na studijama učilo kao nepragmatičnu činjenicu i sa spoljašnje, kao nešto što se mora učiniti (pritiskom budućnosti) ne bi li se kora hleba pojela: nijedno društvo koru hleba ne daje džabe.

4. Poluintelektualac je i osoba koja zaista veruje da fakultet koristi. Ona ima taj osećaj nepogrešivosti, tako providan i naivan, da vam dođe da zaplačete koliko je neko u stanju da veruje da ništa ne postoji van zidina buđave škole.

5. Poluintelektualac je ograničen toliko koliko i kvaran i šupalj zub. Ako je vilica društvo, onda, zarad zdravog korena i zdravlja organizma, valja iskoreniti štetočinu. Na vreme ga odstraniti da ostale ne zarazi.

6. Poluintelektualac ne poznaje širine kulture, a kamoli nešto što za fakultet nije vezano. Ako je i sa materijom upoznat, onda je to doznao ili po čuvenju ili tako što mu je televizija objasnila kakva je situacija u Siriji ili zašto izbeglice nastupaju prema Evropi. Dakle, on barata sa opštim temama, ali toliko opštim da je to ravno saznanjima učenika prve ili druge godine srednje škole.

7. Poluintelektualac je često u politici ali ga kao čestu vrstu iz porodice majmuna nalazimo i na fakultetu. To je njegov teren i tu se razmešta kao da je u rodnoj kući. Tu muči, grize, ujeda i pravdu isterava. Svi ga se plaše, ali niko ni za domali prst ne zarezuje. On je cenjen što je godine utrošio na kopiranje tuđih misli, a nauka ga plaća što je i dalje održava tako nepotrebnu i suvišnu. On je pravi primerak čoveka koji presipa iz šupljeg u prazno.

8. Kod mladih, poluintelektualci su gotovo svi. To je moda trasirana iz ružičaste fleke, i pravi kompas ka lagodnom i lepom životu. Bez stresa, dabome.

9. Poluintelektualac nema obeležja: on je prosek.

10. Poluintelektualac je i moralni mrtvac. Trula, beživotna, izmanipulisana smesa organa i krvi i ponešto mozga, verovatno uvezanih na pogrešan način. To je rezultiralo nemanjem stava, a preko njega i nedostatkom morala. A što se tiče morala, ako biste ga pitali zašto je to što jeste, ili bi vas spočetka ne bi razumeo, ili bi u stilu, pogubljene romkinje, samo kratko izustio: „a što se tiče morala, pa morao sam…”

​Korešpodencija jednog obrazovanja

Da li vam ime Borislav Pekić nešto znači? Svestan sam da se imena umetnika (ali i privatnih lica, ljudi iz okruženja) uvek i lako zaboravljaju, ali prezime: šta za vas ono predstavlja? Šta ako pomognem pa kažem da je to jedan od naših najvećih pisaca i umetnika, zastupnika postmoderne u drugoj polovini dvadesetog veka na našim prostorima? Da su mu knjige prevedene na najznačajnije svetske jezike, a tih knjiga nema malo: prema mojoj računici i današnjem izdavaštvu, čitavih tridesetak knjiga (nisu još ni sve objavljene) a tomova u njima koliko vam volja! Možda i da pomenem da je bio akademik, urednik nekoliko časopisa, među kojima kao najznačajniji figuriraju „Književne novine”, „Savremenik” i „Vidici”, član PEN-a (londonskog) i jedan od reosnivača Demokratske stranke, ugašene s Milanom Grolom?

Borislav Pekić je bukvalno od kolevke vodio borbu za napredak u zemlji u kojoj je živeo, a „seljakao” se vrlo često. Rođen u diktaturi, porastao u eksplozivnom vrenju socijalnih masa, marta ’41-e, sazreo je ni više ni manje nego u informbirovskim konfrontacijama koje su na oči zapadnog sveta rastakale istočni blok. Tada je kao mlad pripadnik i jedan od osnivača SDOJ-a (Savez demokratske omladine Jugoslavije) završio iza rešetaka, osuđen na 10 godina (a nakon apelacije na 15), zbog subverzivnog napada na državni poredak. Od tada, pa sve do smrti (1992.), on će se kao Don Kihot boriti sa vetrenjačama, nekad izražavajući želju da na demonstracijama dokaže da se i krv može proliti ako treba, nekad rečju, suvom građanskom retorikom, kojoj komunističke direktive nisu predstavljale ni blagi pandan.

Ali nije se borio samo protiv političkih vlastodržaca; on se vešto, glasno, izričito, borio i protiv njihovih nameštenika, u vidu kulturnih radnika, profesora, ministara prosvete, uopšteno, svih ljudi koji su u to vreme nešto u kulturi značili. Mnogo je priča, epizoda iz života njegovog i njegovih prijatelja koje bi tome posvedočile. Tu su dokumenti, spisi, dnevnički zapisi. Ceo jedan manifest. Ali, ako dozvolite, ja bih se ograničio samo na jedan tekst, pisan davne 1955. godine pod naslovom „Reforma školske nastave”. Takođe, ako mi dopustite, hteo bih ga izložiti, analizirati koliko je u mojoj moći, ne bi li vam pokazao na kakve je ideje Pekić ciljao kad je ovo pisao. Verujte mi, ako ga pažljivije budete čitali, nećete praviti razliku između davne 1955. i današnje 2015.

***

Pekić: Ne samo u tehničkom pogledu i opštem sistemu sticanja obrazovanja nego osobito u pogledu gradiva (misli na reformu).

Ja: Pitajte svoje kolege, studente drugih fakulteta, šta danas uče, dok pripremajući se za ispit, ponavljaju poslednje rečenice knjige? Da li znate koliko je to zastarelo? O tome govore dovoljno knjige sa Filozofskog fakulteta, koje nisu štampane decenijama, gradivo sa političkih nauka, koje se po nekom srpskom naučeniju, vodi analizama iz „hladnog rata”, udžbenici sa Fakulteta bezbednosti, gde se, recimo, etika polaže preko hrestomatije, koja je pola pisana na hrvatskom, a pola na jeziku koji se ne razume.

Pekić: Hvale se i nagrađuju osobine robova…Znanje je beskorisno, koliko po svojoj nekoherentnosti, tako i po odsustvu celine…Gimnazijalac uči istoriju, ali se nimalo ne uči na istoriji.

Ja: O osobinama robova pisao sam onako za sebe, u jednoj belešci koju sam oslovio „O kreativnosti”, gde sam za predmet uzeo moju generaciju, studente, koji pod znanje podvode svaki mogući oblik predavanja na kojem oni, kao pametni ljudi naše budućnosti, upijaju svaku informaciju koju im profesor iznese, ne pitajući se da li je ona tačna, ili, kao u većini slučajeva, neproverena ili lažna. Takav oblik „saznanja”, ja zovem „papagajstvo”, a čvrsto verujem da je za moje papagaje, Pekić imao svoj termin- robovi.

Dalje, što se znanja tiče, ono jeste beskorisno i nebitno po tome kako studenta primorava da rezonuje stvari. Pogledajte, molim vas, kako se danas uči krivično pravo na beogradskom Pravnom fakultetu. Napamet, naizust, s jasnom napomenom profesora: to se za dva dana zaboravlja! Učite članove zakona, moja gospodo; biflajte ih kao nekad crkvene nomonkakone, ne bi li ocenu iskamčili! Ali, znajte, to se zaboravlja. Naročito se iz sećanja briše, to je sigurno, iz iskustva znam, kad se uči parcijalno, kao što se inače ovaj predmet izučava. Nikakve tu celine nema, apsolutno nikakvog obuhvata celokupnog sistema krivičnog prava a s njim nužno i sistema krivičnih zakona (vešto objedinjenih u veću celinu, „zakonik”). Uzmete malo ovde, malo onde, spremite to za kolokvijum, i kad dođe jun, vi ni sami ne znate šta ono u sistemu krivičnog prava, predstavlja. Znate samo da postoji, ali koja mu je funkcija, to vam ni na kraj pameti nije.

Što se trećeg tiče, zar o tome moramo pričati, kad kažemo da su profesorima bitnije godine i kad je koji Tjudor obeščastio koju plemkinju, nego šta su Srbi, Hrvati, Slovenci dobili od „Velikog rata” i kakve će to konsekvence imati po ravnotežu snaga na balkanskom poluostrvu? Očito je: zaboravljamo istoriju, znajući da će nas ošamarati (zbog neznanja) kad tad!

Pekić: Maternji jezik bi morao da bude spoj: semantike, logike, dijalektike i vaspitanja umetničkog ukusa.

Ja: Semantika kao moderno oratorstvo, morala bi da brine više o praktičnoj primeni, nego li o bubanju kad i gde stoji kakva rečenica, i gde se ona ne može primeniti. Logika bi nam sačuvala jezik, kad bismo o njemu, makar malo više razmišljali. Dijalektika bi nas učila finijem razgovoru pomoću naših reči, dok bi umetnički ukus podrazumevao upotrebu novijih pisaca kao autora koji bi se morali izanalizirati: tu svakako ne bi spadao Joakim Vujić, Jakov Ignjatović i ostali fosili naše književnosti, koje za primer uzima i sam Pekić.

Pekić: Književnost uopšte morala bi se izuzeti iz maternjeg jezika…da bi vaspitavala- u sklopu čitave umetnosti čovečanstva- jedan umetnički osećaj.

Ja: Mi naprosto moramo shvatiti da se bibliografskim memorisanjem kad je ko pisao, šta je pisao i zbog čega je to pisao, ništa ne može postići. Time se ništa ne dobija. „Razbijati” glavu (ne mora imati metaforički prizvuk) kad su potekla velika kretanja istorije književnosti, ne vidim šta može doneti. Osim enciklopedijskog naravoučenija. Ali, ko danas, i ko je ikada (osim ruskih literata) želeo da bude enciklopedija? Ne, ne. Književnost je tu (ne gramatika, ne semantika, ne njena istorija) da nas kroz dela velikih pisaca uči kako se jezikom, kako njegovim korišćenjem, upotrebom, praksom, mogu stvarati velike misli, provučene kroz likove i fabule, da stvore umetnost. A bez umetnosti nema nam ni njenog osećaja. Drugo bez prvog, prosto, ne može.

Pekić: Ako bi istorija obuhvatala sociologiju, ekonomiju i doktrine, i sve to u okviru politike, sve umetnosti ušle u zanatstvo, maternji jezik postao semantika da bi se kasnije preobrazila u svoj viši oblik filosofiju, onda bi preostala još tri predmeta od interesa: matematika, psihologija i gimnastika.

Ja: Pekić u ovom slučaju pod „zanatstvom” smatra jedan predmet koji obuhvata sve vidove umetnosti, i to u delatnom smislu (navodi primer da bi se Vagner morao slušati, a ne samo „učiti”, kako se u današnjim školama praktikuje). Potom, definiše predmete od interesa: matematika kao jedina odista radna nauka, psihologija kao nauka o iskustvu i gimnastika kao nauka o snazi.

U nastavku teksta ovaj veliki književnik pominje kako je trajanje današnjeg predfakultetskog obrazovanja, čist apsurd (premda traje 12 godina) i kako je zarad njega, tridesetogodišnjak i dalje manje zreo, nego što je to petnaestogodišnjak u Sokratovo vreme.

Tekst završava rečima: „Bez selekcije, metodično izvedene, nećemo nikad dobiti intelektualce. Samo večite đake.”

Nakon svega što sam ispisao (nadam se i dobro prikazao), ja sam vam, dragi moji, u pogledu obrazovanja u našoj državici, iskreni, požrtvovani- pesimista. Ja, dakle, ne mislim da će ikad iko ovo Pekićevo shvatanje, najposle i ovu moju skromnu analizu, uzeti za ozbiljno. Jer, da bi se to uradilo, nužno je postojanje interesa. A ja ga ne vidim. Čak ga ni istorija ne prepoznaje: u društvu, u vlasti, u svemu našem što diše.

Ovako kako ispada, obrazovanje će nam doživeti tužnu sudbinu propalog sistema. A zar može drugačije? Zar smo drugačije zaslužili?

Ne.