Ponovo neuspavan

Nerazgovori i nepričanja
Spolja i unutar sebe;
Ležim u sred’ nesvitanja
Ponovo neuspavan
Opkoljen tišinom koja preteći prede.

I treba li na to da se svede
Ovaj čas, u trenutku večan?
Šta je to što me iznova navede
Da obgrljen budem senkom samoće,
Poput senke bezličan?

Naizgled nepomičan,
Preturam praznine u svojoj glavi
Na pokret alergičan, 
Dok me otuđenje vreba
I iznutra glođu sumnje mravi.

A snovi o bogatstvu, večnoj slavi
Neka tište nekoga drugog
Moje težnje leže u javi,
Opipljive i na dohvat ruke
Pa i čoveku glupljem od glupog.

Nerazgovori i nepričanja
Spolja i unutar sebe;
Ležim u sred nesvitanja,
Ponovo neuspavan
Opkoljen tišinom koja preteći prede.

Autor:
Igor Cijan

 

Čekajući Frodoa

Sede na klupici. Čekaju. Čekaju nešto, bilo šta. Trojica ih je, puše cigarete, bulje u bele tačke prelepljene preko crnila iznad njih i ćute. Te tačke, zvezde, ove večeri izgledaju veoma nesigurno i slabo, možda se večeras sruše. Jedan od njih trojice izgovara to naglas- druga dvojica odobravaju klimajući glavama i potom prave kolutiće od dima. Kolutići deluju sigurnije i snažnije nego zvezde, pa nastavljaju sa gledanjem u njih…

Mart je tek počeo, ali se čini kao da je trideseti dan februara, ili četrdeseti dan avgusta. Jedan od njih trojice to izgovara naglas- druga dvojica odobravaju pogledima i predlozima da se kupi neka hrana. Zaključuju da je pametnije da kupe pivo, ova noć se smeška ubilačkim osmehom, a zora deluje kao da će zakasniti…

Jedan od njih trojice razmišlja kako će od sutra početi sa učenjem, daće sve ispite u roku. Počeće i sa treninzima, da, teretana je prava stvar za njega. Kupaće se redovno i potruditi da bude zanimljiv drugima. Prestaće da puši četrdeset i tri cigarete dnevno, da sluša pank i da grize nokte. Posvetiće se kvalitetu svoje poezije, čitaće književnu kritiku i položiće vožnju. Imaće čvrst stisak šake pri upoznavanju- ko voli mekušce? Naučiće da kuva mediteransku hranu i da koristi veš- mašinu. Izučavaće Ničeovu filozofiju i Budizam… Ništa ne izgovara.

Jedan od druge dvojice ustaje, kreće ka obližnjem drvetu i spotiče se, padajući kao jesenji list. Sva trojica se smeju.

INTERVJU| ,,Svet već odavno ne čuje sebe. Šta god da mu poručim, on me neće čuti“- Darko Habazin

Gospodin Habazin stoji sa osmehom na licu i šakama u džepovima. Upoznajemo se i sedamo na klupicu u Banjičkoj šumi. Prvo i poslednje što se primećuje i prožima na njegovom licu jeste život, život ispunjen raznovrsnostima, gomilom poznanstava, iskustava, doživljaja, raznovrsnih i jakih emocija. Život koji ga nije mazio, ali ga je prihvatio takvog kakav jeste.

Audijencija kod japanskog cara

Darko Habazin, u svetu aforističara poznatiji kao Daks, rođen je 1964.godine u Beogradu; živi i radi u istom gradu. Ima ćerku staru 14 godina. Iako, po određenim društvenim standardima, nije ,,mator“, njegovo životno iskustvo se može porediti sa iskustvom osobe duplo starije od sebe. Međutim, to ne znači da gospodin Habazin još uvek ne gaji određene snove.
,,Čovek sam umetnosti, kulture, čovek sam javnih zanimanja i interesovanja. Moj san je prilično skroman. On se trenutno ostvaruje- da budem pored žene koja me voli, koju ja volim. Da se slažemo i da jedno drugo podržavamo. Priznaćeš, u današnje vreme neki ljudi ovo ne shvataju snom, ali život je pokazao da to, na žalost, san jeste. Danas se do ljubavi i porodice dolazi sve teže.

Gospodin Habazin piše haiku poeziju i neguje jedan veoma autentičan san unutar sveta književnosti, san sa kojim se retko kada možemo suočiti.
,,Moj san, ili moj neki moto, što se tiče haikua je da budem na audijenciji kod japanskog cara i predstavim svoj haiku. Znamo da nije nemoguće otići kod japanskog cara, ali je mnogo teže otići kod njega sa balkanskim pojmovima, balkanskim viđenjem haikua, nasuprot japanskom viđenju. Naravno, japanski haiku ne mogu da pišem i ne mogu takvog viđenja da budem, jer, ipak je reč o dve potpuno različite vrste duhovnosti.“ Dok govori o audijenciji kod japanskog cara, na licu mog sagovornika se ocrtavaju spokojan i dečački osmeh, kao i samouverenost i upornost odraslog čoveka.

On se tokom svog života bavio, ili se još uvek bavi, statiranjem, novinarstvom, pisanjem recenzijama, putovanjima i putopisima, uredništvom, humanitarnim radom i, konačno, književnošću. Trenutno je zaposlen kao bibliotekar. Iako je, prema svojim rečima, veoma nemirna osoba- sa godinama je shvatio šta mu donosi mir i sreću.
,,Po prirodi sam vrlo nemiran. Bibliotekarski posao koji radim, u kojem sam se uhlebio i na kraju pronašao, mi je pomogao da se umirim i smirim. Pomogla mi je i glad za izučavanjem pravoslavne filozofije i pravoslavnog učenja i jedno vreme sam se osećao veoma prijatno u tom domenu.“

„Ja“ ne mora biti lično

Darko Habazin je izdao jedanaest knjiga- pet knjiga poezije (Biti, Odisej kvarta, Zar, Zbirišta, Neraspeće), zbirku kratkih priča za decu (Angelesne priče) i zbirku kratkih priča za odrasle (Janjičari druge boli), dvojezičnu haiku plaketu (prevedena na engleski jezik- Vidik očiju), dvojezičnu haiku slagalicu (prevedena na engleski jezik- Na horizontu svetlost) i dve knjige aforizama (Svevidice i Klot od frketa). Njegov rad je takođe objavljen u brojnim antologijama, zbornicima, almanasima… Kako počinje da mi govori o svom književnom stvaralaštvu, na njegovom licu počinju da se pojavljuju ponos, posvećenost i predanost.
,,Počeci mog pisanja uzrokovani su viškom slobodnog vremena. Nije mi padalo ni na kraj pameti da ću postati književnik. Prvenstveno sam počeo da pišem poeziju, u kojoj sam bio poprilično hermetičan. Veliki broj mojih pesama napisan je u prvom licu. Međutim, bilo bi pogrešno reći da svaka od njih predstavlja mene. Ne mora značiti da je svaka pesma u kojoj se javlja „ja“ lična pesma. Sve su pesme iskustvene, nebitno čije je i kakvo je iskustvo, kao i cene koje su plaćene za isto. Voleo sam brzu i kratku formu, pa sam počeo da pišem haiku i aforizme. U pisanje haikua sam ušao prilično loše i početnički, ali sam se tako naučio pisanju minijaturnih i kratkih formi. Neka od mojih razmišljanja su se vremenom spontano promenila, gotovo sama od sebe, i to hermetično pisanje me je umorilo. Pokušao sam da postanem razumljiviji i da pišem šire i duže, sa malo većim ključem koji otvara ono što zapravo čini moje stihove.“

Kao i svaki umetnik, Darko Habazin prema određenim delima koja je on stvorio gaji veće, a prema drugima manje simpatije.
,,Zbirka priča za decu ,,Angelosne priče“- prva, poslednja i nikad više. Želeo sam da uručim svojoj kćerci neobičan poklon kada bude krenula u školu. Nastala je u specifičnim uslovima i svaka priča je imala svoju poentu. Prvo sam joj pričao svima poznate priče, o Ivici i Marici na primer, ali sve se ispriča i onda moraš da smišljaš novo. Neke od priča koje sačinjavaju zbirku sam joj pričao svaku noć pred spavanje. Angelosne priče su prevedene na kineski jezik.
Ponosan sam i na kratku priču ,,Janjičar“. Ideju o njoj sam dobio od svog prijatelja i potom je razradio. Međutim, najponosniji sam na poslednju od zbirki pesama koje sam objavio, „Neraspeće“. To je, u pesničkom smislu, nešto najbolje što sam uradio.“

On se često stavlja u ulogu čitaoca. Od prozaista najviše voli da čita Ajtmatova, Markesa, Horhea Amadu. Od pisaca poezije najviše uživa u čitanju stihova Branka Miljkovića, Vaska Pope i Momčila Nastasijevića, koji su uticali na njegovu sklonost ka stvaranju reči, što predstavlja njegov autentičan i svojevrstan stil pisanja.
,,Pripadam onom broju čitalačke publike koja voli egzistencijalizam. Volim veliku i nadahnutu narativnost u tekstu. Volim da se igram rečima, novorek sam. Izmislio sam puno reči- od imenica pravim glagole, prideve. Pokušavam da iz jako bogatog vokabulara i narečja ovog regiona koristim neke reči i da ih dopunjujem i bojim, tako praveći novi smisao. U poeziji sam poznat po oneobičavanju reči. Poslednjih deset godina se bavim oneobičavanjem, koje se desilo spontano. Verujem da će određene reči koje sam oneobičio u mojim knjigama kad- tad ući u neki rečnik; možda se desi i po neka panel rasprava koja se bavi mojim daksizmima. Daks mi je nadimak koji sam dobio još kao satiričar. Sada se trudim da ga što više sklonim, ali u smislu tih novih i uneobičenih reči pojam daksizam mi deluje dobro.“

Pristupam deci osmehom i poezijom

Darko Habazin je bio u upravi Zemunskog saveza za cerebralnu dečiju paralizu. Prvo u rukovodstvu, potom kao pomažući član. Takođe- njegovo zvanje bibliotekara podrazumeva rad sa decom. O aktivnostima unutar humanitarnog rada govori veoma skromno, jednostavno i nenametljivo.
„U Zemunskom savezu za cerebralnu dečiju paralizu smo imali različita druženja, okupljali smo pesnike, pokretali akcije, objavljivali knjige, zajedničke zbirke… Davao sam određeni broj satiričarskih večeri na proslavama, nedeljama invalida.
Što se tiče rada sa decom- moj posao bibliotekara je takav da u opisu radnog mesta imamo obavezu, mada to nekima predstavlja zadovoljstvo, da svake godine decu iz vrtića i prvog razreda osnovne škole upisujemo u biblioteku. Da bismo im sve to lepo predstavili i učinili prikladnim mi radimo određene vrste programa, animacija, u školama, vrtićima ili kod nas- to traje godinama. Pristupam deci preko smeha, poezije sa elementima šaljivosti ili kratkim pričama. Svoje priče uglavnom ne pričam, osim kada zaista ne osetim da im u tom trenutku treba da čuju baš nju…“

Sve je već viđeno, reciklirano

Kako se naš razgovor privodio kraju, dalo se primetiti kako je moj sagovornik sve nemirniji i umorniji. Poslednjih par stavova i mišljenja koja se tiču umetnosti i književnosti nisu, na žalost, sadržavali pozitivan pogled na svet i okruženje.
,,Što se tiče umetnosti 21. veka… Sve je već viđeno, više puta reciklirano, reciklira se. Mada još uvek nije sve iscrpljeno. Ne znam šta sve može da se otkrije, ali je činjenica da je književnost počela da ide u nazad. Počela je da se kvari iz raznih razloga, a najviše zbog miliona nadirućih skribomana, koji su zagušili sve društvene mreže i koji o sebi misle najbolje. Svet već odavno sebe ne čuje. Tako da, bilo šta da poručim svetu, on me neće čuti. Neka me čuju osobe koje su mi drage. Neka prepoznaju žar kojim sam ovaj intervju i dao.“

Moj sagovornik predstavlja odličnu sliku i priliku situacije u kojoj se umetnost 21. veka nalazi- puna mudrosti i znanja, konkretnih i snažnih pogleda na svet, ispunjena obimnim učenjima i iskustvima, a tako slabo zastupljena osim u užem krugu njenih simpatizera. Umetnost danas čuči u skrivenim kutcima i društvo joj pravi samo nekoliko iskrenih prijatelja. Darko Habazin stvara od sebe književno ime i trag u vremenu, iako je još uvek samofinansirajući pisac. Njegove knjige su prevedene na više jezika i promocija njegove jedanaeste knjige će se vršiti širom Srbije, Crne Gore i Republike Srpske.

Krik

I (NOĆ)

Zidovi bulje u mene
negoduju;
zidovi su bleđi od sunca,
premazani komadima
senke

Plafon je visok i drzak
osuđuje me,
dušek
pun utehe
grli
telo

Butinestopalapodlaktice
su nemarni suvi komadi mesa,
veoma su lenji;
zubikosanokti
su ogledalo mene
i žele da ostanu
prljavi

Stvarnost me ne podnosi,
klanjam se nje;
dan kad ću se probuditi je
prekosutra

II (JUTRO)

Počasti počasti počasti
želite vi koji me gledate
razumevanje razumevanje mržnju
i ljubav
želim ja

Ne rasklapam kišobran iako nebo
preti urušavanjem oblaka
preko betona radosti i lobanja;
ja to poštujem

Vazduh ključa i suviše
je glasan, urla
o svojoj neukusnosti;
prestajem da ga udišem,
ja to poštujem

Odeći koju nosim
potreban je odmor
stoga je skidam;
ogoljena sam lutka u izlogu
spremna na pogled svih vas,
ja vas poštujem

Reči ne umeju
da se obuzdaju;
nastaju same od sebe,
ja to poštujem;
reči su naprasno umorne
i ne žele da razgovaraju sa mnom,
ja to poštujem

Stvarnost ih ne podnosi,
zato se reči klanjaju nje;
dan kad će se ponovo probuditi je
nepoznat

Bogomoljke su među nama

Odelo skrojeno po meri
haotičnosti,
čarape i cipele
bestidno koračaju
prema kišnim danima
i šešir namešten na uspavanom
potiljku.
Odeća grli
moje telo.

Pogled direktan,
iz njega izbijaju srebrni kuršumi
prolazeći
kroz plamen. Spremni su
da sažvaću svet.

Hodam ulicom Umora
broj osamnaest koma devet,
i zulufima pored ušiju
prijaju sloboda
i vetar.

Bogomoljke su među nama:
šeću hladne, gladne i besne.
Ono što pojedu
pljuju na električni asfalt.
Nemaju šake,
ali ti šalju palčeve gore
i potajno psovku u pogledu.

Svet pun bodljikavih ljudi,
bodljikavih laži,
bodljikavih snova i života
i bodljikavih papira, zidova, hobija
i kućnih ljubimaca,
ali ja ih sve mazim
ne noseći
rukavice.

Još jedna porodica kao žrtva maloletničkog nasilja

Status koji je Vuk Rosandić objavio na Fejsbuku:

‚‚Saopštenje za javnost,

nikada u životu nisam dobio niti krivičnu niti prekršajnu prijavu, moja ćerka Lara je završila 5. razred i za sada je odlikaš i nikada do sada nije učestvovala ni u jednom incidentu koji je uključivao fizičko ili verbalno nasilje.

Prošle subote oko 18h u naš stan ušla je vidno potrešena komšinica Ivana sa mojom ćerkom koja je bila potpuno crvena u licu, plakala i bila dezorijentisana. Dve devojke od 15 godina su nakon neke Fejsbuk prepiske uhvatile moju ćerku, naterale je da kleči,uhvatile za kosu, sabile uza zid i počele da joj udaraju šamar po šamar. Posle drugog šamara usledilo je pitanje: ‚‚Šta je pi*kice , jel boli? Nemoj slučajno da plačeš.” Posle trećeg šamara su zastale držeći je za kosu i rekle: ‚‚A šta ćemo još da joj radimo? Nemoj slučajno da si zaplakala samo pičke plaču, jel jasno?” Četvrti šamar je bio toliko jak da je Lara udarila levom stranom glave o zid. Sve to je gledala komšinica i pre nego što se osmelila da priđe Lari i pokuša da joj pomogne, udarile su joj i peti šamar i rekli da joj da ne sme ovo nikom da priča i pritom joj ukrale mobilni telefon, naglasivši da ako nekom ispriča sta se desilo, proći će još gore.

Moja ćerka nije neka kmeza, ali možete zamisliti koliko je bila paralisana strahom, da kada je komšinica Ivana prišla da je pita da li je u redu, Lara je pritiskajući suze odgovorila da jeste. Ivana je, Hvala Dragom Bogu, uzela za ruku i povela u naš stan.

Sišao sam liftom sa Larom, van sebe i pronašao dve devojke koje su uzgred duplo veće i više od moje ćerke. Upitao sam prvu devojku: ‚‚Ko mi je tukao ćerku? Ko joj je ukrao mobilni telefon?”

Ta devojka mi je doslovce odgovorila: “Šta te briga gde je mobilni, najebaćes kao tvoja ćerka”, zatim se okrenula ka Lari koja je stajala iza mene i srdito joj prstom pripretila: ‚‚Najebaćes!”. U tom trenutku sam je izrevoltiran gurnuo, da bi me sekund, dva posle toga ova druga devojka udarila svom snagom nekom daskom u glavu i rascepala mi čelo.

Refleksno u samoodbrani sam joj uzvratio i šutnuo po nozi.

U urgentnom centru su mi konstatovali nagnječenje lobanje, tetanogenu ranu i naravno primio sam anti tetanus.

Posle udarca sam viknuo ‚‚stanite!”, i uzeo neki telefon koji je bio na zemlji tvrdeći da neću da im ga vratim dok ne vrate ćerkin.

Krenuli smo do nekih cigala, nekog šuta odakle su izvukle Larin mobilni. Tada sam otišao u školsko dvorište i zahtevao da obe devojke pozovu roditelje i da pod hitno idemo u policiju. Sačekao sam majku, otac se pojavio u policiji posle nekih pola sata kasnije.

Epilog na današnji dan je ovakav, moja ćerkica već 7 dana sama ne izlazi napolje, dešava se da odjednom u stanu krene da plače, bukvalno da rida… U prisustvu majke ili mene izađe na 15 min. Naše dete bez daljnjeg nije isto dete kao od prošle subote, turobna je, ćutljiva, tužna i povučena u sebe. I u celoj priči najveća sramota medija je činjenica da su bacili akcenat na moje ponašanje, koje je predstavljeno lažno, tendenciozno i na generalno jedan odvratno izvitopren način. AKCENAT TREBA DA SE STAVI na sadističko i brutalno fizičko i psihičko maltretiranje naše cerke od strane dvoje maloletnih prestupnika.

Nije toliko strašno što su devojke, zajedno sa majkom bestidno lagale prilikom davanja svojih izjava, već su time potvrdile da uopšte nisu svesne svog postupka. I kako mi sada kao Porodica da se zaštitimo?

Ne možemo da ih tužimo jer su maloletne. Verovali ili ne, ne možemo da podnesemo bilo koju vrstu prijave.

Ja sada govorim svojoj ćerci, da će sve biti u redu, ali zaista ne znam da li će sve biti u redu. Ako su mogle da joj prete da će je prebiti još vise ako prijavi nasilje, otkuda da znam da joj se neće osvetiti? Iako nisu iz našeg kraja, posle incidenta obe su se šetale po kraju, izigravale pobednice i hvalile se kako su pretukle i oca i ćerku. Na kraju krajeva, otkud znam da mene neće sačekati noću u ulazu i recimo gađati me ciglom u glavu?

Hvala Ivani koja je pristala da svedoči o svemu što je videla, i hvala joj bezgranično što je spasla Laru daljeg zlostavljanja.

A ja sam duboko ubeđen u jedno, ove devojke se upravo ponašaju ovako zato što su svesne da im u suštini niko ne moze ništa.

Bez predrasuda prema tužiocu, nadam se da će uzeti u obzir SVE činjenice vezane za incident i doneti odluku koja će biti pravična i jasna. Hvala i komšijama koje su pristale da svedoče da iste devojke već dve godine prave iste ili slične probleme, da su nekoliko puta na identičan način zlostavljale drugu decu. Na moje pitanje zašto se ćuti o tome, oni bi odgovorili ‚‚ne vredi”. Sada ih delom i razumem zbog takvog odgovora jer se i sami kao porodica osećamo nemoćno pred ovakvom vrstom brutalnog maloletnog nasilja, koje je ostavilo duboku traumu na naše dete, nadam se od sveg srca ne i trajnu.

Kao Porodica, apelujemo na sve roditelje i njihovu decu, da prijave SVAKO maloletno nasilje, bez straha. JEDINO, ponavljam jedino tako postoji nada, da bezumno maloletno nasilje koje smo nažalost na svojoj koži doziveli moja ćerka i ja, bude adekvatno sankcionisano i sprečeno.

Na kraju bih dodao da svaku reč ovog teksta potpisujem kao doslovnu istinu isped moje Supruge, Ćerke, Sina, svojih Prijatelja i Pred samim Sobom.

Sa Poštovanjem,
Porodica Rosandić”

Vuk i njegova ćerka Lara

Izjava urednika portala Beogradska Nedelja, Igora Cijana:

‚‚Poznajem Vuka Rosandića godinama. On je veoma dobar porodični prijatelj, kao i otac mog najboljeg prijatelja. Imajući te podatke u vidu, saznao sam za pravu stranu ove priče još pre nego što su mediji počeli da pišu o njoj, na svoj (često upražnjavan) senzacionalistički i netačan način. Kada sam, u istim tim medijima, pročitao da čoveka kojeg neizmerno poštujem i cenim nazivaju siledžijom, kao i da tvrde da je sposoban za šamaranje dve maloletne devojke, osetio sam revolt i gađenje.

U ovom trenutku se prisećam provedenog letovanja sa Vukom i njegovom porodicom, njegovog sasvim normalnog odnosa sa ljudima, kako starijeg, tako i mlađeg uzrasta. Igrao se sa decom na plaži, zasmejavao ih i bio čovek kakav jeste- čovek koji nikada ne bi svesno, izuzimajući samoodbranu, udario maloletno dete. Nadam se da će ljudi ubrzo zaboraviti nepravednu etiketu siledžije, koja mu je medijskom neodgovornošću okačena, zarad njegovog dobra i dobra njegove porodice.

Smatram da Vuk i Lara ne zaslužuju da se nalaze u trenutnoj situaciji u kakvoj se nalaze, računajući prvobitno fizičko, potom i psihičko zlostavljanje.

Sa poštovanjem,
urednik I.C
.”

Naslovna fotografija je preuzeta sa blic.rs

Slavuji najlepše pevaju u 9 ujutru

Sunce, narandžasto i toplo Sunce je konačno izmililo iznad planina koje ga zaklanjaju. Zraci me miluju po obrazu, žele mi dobro jutro i ja pritom otvaram oči. Šest i dvadeset ujutro. Naučio sam da pratim vreme po sunčevom kretanju, a kada nestane iza planina na zapadu nije mi ni potrebno, tada idem na počinak. Pre deset godina bih iskočio iz kreveta pre nego što bih otvorio oči, svežiji od jutarnje magle. Lepa vremena… Upravo toliko živim potpuno sam, deset godina, odvojen od velikih zgrada, skupih automobila i malih jeftinih ljudi.

Šest i dvadeset pet. Ustajem i ogrćem se pocepanim mantilom koji je star deset godina. Obuvam iznošene cipele i osvrćem se po brvnari. Vidim mali drveni krevet, prekriven slamom i kravljom kožom preko nje. Odmah do njega, sa leve strane je panj na kom držim limenu posudu sa vodom. Na drugom kraju brvnare su sto i stolica koje sam napravio pre nekoliko godina i štap za pecanje naslonjen o sto. Postoji samo jedan prozor – onaj koji zamenjuje budilnik. Kraj vrata je naslonjena sekira. Više od ovoga mi ne treba, bilo koji predmet više u ovoj brvnari bi bio neka vrsta luksuza. Mislim da ne zaslužujem luksuz.

Uzimam sekiru, izlazim iz brvnare i posle desetak koraka ponovo bacam pogled na nju. Draga mi je brvnara, trebalo mi je nekoliko meseci da je sagradim, to je bio naporan posao kojem tada nisam dorastao, ali me sada štiti od vetra i divljih životinja tokom noći. Brvnaru sam nazvao po svom rodnom gradu. Sunčevi zraci su sve jači, plešu po mom licu, i dok hodam ka jezeru vazduh miriše kao zemlja i rosa i moja senka se čini kao više nego dovoljan saputnik.

Postoji li išta lepše nego jutro obojeno zlatnim sunčevim zracima?

Hodam putićem izgaženim samo mojim cipelama, koračam u pravcu visokih planina, brojim sedam vrhova koji su međusobno povezani u svom podnožju. Volim ove planine, volim ih svim srcem koje podrhtava dok ih posmatram. Ogromne su, jedva prolazne za ljudsko stopalo, nepomerljive. Par stena na jednoj planini stvara oblik zeca u trku, vrh jedne planine je zapravo namršteni lik razočaranog profesora, a na drugoj planini sa desna niče samo jedno drvo.

To drvo sam nazvao po majci, onaj besni vrh sam nazvao po ocu, a zeca u trku po svom psu. Ponekad mi nedostaje porodica. Ponekad. Ipak, njihovi imenjaci čine mnogo više nego što su oni za ceo život, štite me. Nisam video ljudsko lice, nisam čuo ljudski glas, nisam osetio ljudski dodir već deset godina. Nisam rekao dobro jutro deset godina, niti laku noć.

Ponekad mi nedostaju ljudski smeh i ljudska graja. Ponekad.

Sedam je ujutru. Iako ptice glasno crvkuću od jutra, tek ih sada bolje čujem. Njihova pesma gladi moje uši i tera me da udišem sve dublje ovaj prolećni vazduh. Međutim, sitne životinje su tek počele da se bude, da trče sa drveta na drvo i iz panja u panj. Veverica, smeđa i sitna protrčava nešto manje od metra pored mene. Pre nekoliko godina sam jedva uspevao da vidim po koju. Prihvatile su me, nadam se da osećaju isto prema meni kao i ja prema njima, ljubav ljubav ljubav!

Krošnje nižeg drveća, tamnozelene i maslinaste boje, češu se o moja ramena, i ona mi pružaju jutarnji zagrljaj i štite me od loših stvari i loših ljudi. Ovde sam nevidljiv. Kome trebaju otac i majka pored ovakvih prijatelja? Dome slatki dome.

Svakim korakom osećam sve mekšu zemlju pod cipelama, osećam sve jači miris lokvanja i trske i žabe su sve nemirnije i budnije. Preskaču iz mulja u mulj, tako zelene u raznim nijansama, pokušavaju da pronađu što bolje skrovište pre nego što zmije izađu na popodnevno Sunce. Tokom ovih dana me baš lepo greje, prijateljski je nastrojeno, osim prema žabama jer tera zmije da izađu iz svojih skrovišta. Gledam u Sunce i sedam i petnaest je.

Jedna žaba, sa ljubičastom šarom na leđima mi skače na cipelu. Stojim u mestu i posmatram je, a ona mi uzvraća pogled svojim skromnim crnim očima. Ljudsko biće nikada neće imati ovakav pogled. Posle dva minuta, kada se odlučila da nastavi svojim putem ja nastavljam svojim. Zbogom, žabo, želim ti da pronađeš što više sreće u ovoj šumi! Koliko god mi bila draga, ova šuma je jedno okrutno mesto za mala stvorenja poput tebe. Volim i tebe kao i veverice i zečeve i miševe i ostala mala bića ove šume, i volim te više nego zmije jer su one zle i podmukle i hladne. A sada idi! Želim ti da nađeš više sreće pod ovim nebom nego ja, mada moram priznati da je to teško.

Zmije me zastrašuju najviše od svih životinja. Imaju ljudski pogled. Radije bih se goloruk suočio sa medvedom nego naoružan sa zmijom. Jedina stvar koja bi bila teže za učiniti je da prozborim sa ljudskim bićem…

Planine su mi sve bliže, dozivaju me, osećam neku vrstu neprijatnosti kakvu ranije nisam osećao jer su otac, majka i pas sve prepoznatljiviji, a moja brvnara je sve dalja. Neka vrsta mučnine i iščekivanja me teraju da skrenem pogled iznad planina i da posmatram venac belih i velikih oblaka kako se tope sa plavom bojom neba i kreću u pravcu blagog vetra. Zašto mi je hladno?

Zemlja je meka i vazduh je gust i oštar kao i uvek, životinje su razdragane i još uvek ne razmišljaju o hladnim danima koji prethode, vidim tek po neku mutnu neprozirnu baru, ali mi je svakako užasno hladno. Moguće da je do jutrarnjeg sunca koje ume da zavara, tek je pola osam, a ja nisam ni doručkovao. Čudno, zaista čudno. Zov planina je sve glasniji i desnom rukom sve čvršće stežem svoju sekiru, dok levom pritiskam mantil na svoje grudi. Sunce može biti odista drsko, prevarilo me je, a moguće da sam se i prehladio.

Kakvog je beše ukusa pravi čaj? Nekad šumske bobice i koprive, ili pak ceđene jagode ili zelene jabuke mogu biti baš dosadni. Pije mi se čaj.

Jezero je veoma blizu i taman sam ožedneo. Možda sam mogao da uhvatim po neku ribu da sam poneo štap za pecanje. Kada malo bolje razmislim, danas sam baš rastrojen. Pređašnja nelagodnost se malo smanjuje čim izlazim iz guste šume na veliki proplanak koji je prošaran obiljem cveća i žbunova. Odatle mogu da vidim jezero. Jezero sam nazvao po svom bratu.

Nedostaje mi brat. Jedini je bio dobar prema meni, nije mi govorio stvari koje ne želim da čujem. Kada se malo bolje prisetim, nije govorio ništa dok neko ne bi prvi progovorio. Sećam se, često je bežao od grupe ljudi i često išao suprotnim putem nego mase. Poslednji bi izlazio iz autobusa, a jednom kada smo putovali avionom kao cela porodica je takođe čekao da se svi iskrcaju. Majka se drala na njega zato što smo kasnili kod njene sestre. On je samo pogledao u pod i izvinio se.

Prisećam se još nekoliko detalja, recimo da je često prao ruke, uvek savršeno slagao svoju odeću i da je imao najtužniji pogled dok je gledao kroz prozor. Dok smo kao deca išli u školu uvek bi davao psima i mačkama polovinu svoje užine, prvom polovinom nahranivši našeg psa. Potom bi gladovao dok mu ne strpam u šaku polovinu svog sendviča. Nikada ne bi tražio nešto, makar mu zaista trebalo. Više od ovoga se ne sećam, jer retko kada razmišljam o svom prethodnom životu. Da, takav je bio moj brat.

Zbog ovog iznenadnog povratka u prošlost tek sada shvatam da sedim na travi potpuno blizu jezera, nesvesno sam mu se približio, i posmatram preko njega u šumu sa druge strane. U stvarnost me je vratila ledena rosa među prstima na desnoj šaci. Umio sam se njom, osetivši bistrinu i život na svom čelu i kapcima, potom sam legao i zagledao se u nebo.

Osam je sati. Opkoljen šumom sa svih strana, ležeći u dolini zamišljen, čujem pesmu ptica skoro pa savršeno. Crvendaći, Slavuji i Crni kosovi pevaju svoju himnu, stvaraju nepobedivu simfoniju. Ipak, pesma slavuja je najčudotvornija, njih najviše volim od svih životinja i odjednom se nebo razbistrava, svaki oblak nestaje. Čak mi se čini da njihova pesma pomera moje roditelje i psa sve dalje. Odlučujem da svoju sekiru nazovem Slavuj. Nelagodnost mahnito nestaje, zamenjuje je neka vrsta tuposti, melanholija i radost istovremeno…

Doručkovaću malo kasnije…

budim se. ptice su prestale sa pevanjem i čujem grmljavinu. dočekali su me me tamni oblaci čim otvaram oči i iskre se prelamaju po nebu poput zmija. ne znam koliko je sati, ne vidim sunce. na dlanu ne osećam grubo drvo od kojeg je napravljena drška sekire i stežem šaku u pesnicu. sekira nije u njoj. u tom trenutku čujem histerični ženski smeh. ustajem naglo, zbog svog niskog pritiska i uz pomoć oštre gladi mi se vrti u glavi. dolazim sebi. gledam ka jezeru i tu vidim zgodno žensko telo, prožeto pečatima starosti, ali još uvek lepo oblikovano i privlačno. ova žena mi je okrenuta leđima i potpuno je naga. stoji u jezeru, tek toliko da joj mutna voda prekriva članke. šta ona zapravo radi ovde?

ponovo čujem histerični smeh, nešto glasniji i kreštaviji.ona je ta koja se smeje. potom čujem kako govori sama sa sobom, mumla nešto u bradu dok gleda u jezero. potom se saginje i deluje mi kao da traži nešto po plićaku. o moj bože. o moj bože, ne. pomozite mi, neka mi neko pomogne, ovo nije istina. ova žena korača prema meni i u jednoj ruci drži glavu psa iz mog detinjstva, a u drugoj očevu.

očev pogled je uperen ka nebu, a pasji jezik visi u svom potpunom mrtvilu, njiše se levo i desno. utroba mi se prevrće i svaki njen graktavi smeh me vodi ka sve jačoj mučnini. polako mi prilazi, potpuno naga i raščupana, kezi se i uzvraća mi pogled svojim zmijskim očima i placa zmijskim jezikom dok tiho govori.

ne mogu da se pomerim. to je ona.. to je ona. ona mi prilazi, osmehuje se i beči se i pravi sve groznije grimase dok svojim izgriženim noktima steže dlaku u jednoj i kosu u drugoj šaci.

-ubio si ga, ubio si ga, skote jedan, i sada ćeš znati kako sam se ja osećala. konačno sam te pronašla, izrode, uništiću đavola u tebi. ubico, nakazo, ti izopačeni stvore. ubio si ga!

majka mi prilazi, dok vrišti pljuvačka joj curi niz bradu i po grudima i oči joj izgledaju kao da će svakog trenutka ispasti iz lobanje.

-ubio si ga, ubio si mog sina mezimca, ubio si svog brata. UBICO! sada si moj, posmatram te već danima. ubiću te, ubico, a potom ću i sebe jer ćemo samo tako satreti ovu bolesnu krv u nama. to je jedini izlaz odatle. kako si mogao da ubiješ svog brata?

Najednom je ispustila obe glave iz svojih šaka. Dok su se glave kotrljale koža je počela da joj se ljušti i kosa je počela da opada. Počela je da ciči i ja sam se konačno dao u beg. Posle dvadesetak sekundi sam smogao snage da se okrenem i pogledam iza sebe.

Zmija, dugačka zmija od oko 10 metara je bila na par metara od mene i placa je jezikom i govorila mi ”
ubicoubicoubicoubico“. Potom sam čuo još jedan histeričan smeh i posle toga jedno “sssssssssssssss” posle kojeg je usledio ujed za nogu. Nepomičan sam, otrovan.

Dok me zmija guta gledam u oblake koji su konačno počeli da se uklanjaju sa neba. Osećam neku vrstu sluzi na člancima, potom tu kod kolena, a onda i na kukovima…

Sećam se, konačno se sećam, ubio sam brata sekirom u devet ujutru i potom pobegao iz kuće, ne osvrnuvši se. Ponovo čujem slavuje. Njihov cvrkut je bistriji i jači nego ikad. Tako me smiruje… Pre nego što me mrak potpuno obuzima gledam poslednji put ka silovitom nebu i odjednom tako toplom suncu.

Devet sati.

Pratite nas na Fejsbuku:

Tako je

Psi ne laju
medvedi hrču
brat priča u snu
mesec nas posmatra
i leptiri su prestali
da lete…
Sedim i slušam
Vagnera,
dim iz cigarete se uvija
visoko, što više može
sudara se sa plafonom i razbija u hiljade
smerova
u ritmu sa Valkirom
i vazduhom
tako slobodan, svoj.

Dim pleše bolje nego što ću ja
za hiljadu godina.

 

Ludak

Budim se iznenada, probudile su me užasna buka i galama. Gledam na sat i tačno je 12 časova, popodne. Gledam kroz prozor i vidim krdo ljudi koje kliče nešto, krećući se u jednom pravcu, pritom prepunivši ulicu. Užurbano se oblačim i izlazim iz svog stana. Pri izlasku iz zgrade primećujem ogroman broj ljudi, veći nego što sam očekivao, njihova grla koja urlaju me zatiču, ne mogu da verujem čemu prisustvujem.

Ulica je puna i povorka prekriva svaki njen pedalj. Hiljade i hiljade ljudi kliče: „Plavo je žuto! Plavo je žuto!”, krećući se u pravcu trga. Stojim u toj pomahnitaloj, drečavoj masi i pitam se da li sam normalan, da li ispravno čujem ono što mislim da čujem. Kako je moguće da je plavo žuto? Zašto svi ovi ljudi tako energetično, samouvereno ponavljaju jedno te isto? Nije moguće da je plavo žuto, znam da nije.

Masa još uvek skandira dok joj se broj povećava iz uzvika u uzvik. Nemoguće! Škiljim u sunce i gledam nebo. Njihove boje se razlikuju. Znam da se te boje razlikuju! Zašto se onda ostali ponašaju kao da im je ispran mozak, kao da su te dve boje iste? Vraćam se u stan i svlačim odeću sa sebe, nadam se da je sve ovo samo ružan san. Budim se posle par sati i ne čujem nikoga napolju…

Samo ružan san.

Narednog dana ponovo u isto vreme, budi me dreka. Izlazim napolje, obuvam se u hodu, misli su pobrkane zajedno sa jutarnjim bunilom, užasno sam zbunjen. Masa urliče isto ono što je i juče: „Plavo je žuto! Plavo je žuto!”, ubeđujući me da jučerašnji događaj nije bio san.

Susrećem se sa pogledom jednog poznanika koji živi u mojoj ulici, zove se Marko. Malo je mlađi od mene, ali je dobar, pametan, posvećen školi i sportu. Hrišćanin je, vernik, kao i njegovi roditelji. Možda će me on razumeti? Približavam mu se. Zašto i on uzvikuje istu parolu kao i ostali? Ko je uspeo da ga slaže u tolikoj meri, i zašto mu veruje? Pomislih na Bibliju i nasmejah sam sebe.

„Plavo je žuto! Plavo je žuto!” – vikao je, ne obraćajući pažnju ni na koga, pogotovo mene.
„Ej, Mare, ćao. Nije valjda da veruješ u ova sranja? Nema šanse da je sve ovo istina!”
Gleda me zbunjeno, kao da sam izustio najgluplju stvar na svetu. Kao da govorim da je čiviluk jestiv, sveća živo biće, ili Džordž Buš balerina. Odgovara: „Naravno da jeste! Jesi li slep? Plavo je žuto, žuto je plavo!” – dere se, pokušavajući da nadglasa gomilu oko sebe, koja govori identičnu stvar.

„Daj, ne zajebavaj me! Pa, nisam lud! Žuto nije isto što i plavo, ne može biti! Marko, pogledaj u ona kola… Vidiš da su plava? E, vidiš ovu žutu liniju posred njih? To su dve kompletno različite boje, čoveče. MUĆNI GLAVOM!” – urlam, ne verujući rečima koja izlaze iz usta ovog dečka. Marko mi upućuje još zbunjeniji pogled nego ranije, sa dozom neke vrste prekora.

Počeo je da se odmiče od mene ponavljajući još glasnije isto što i ostali, kao razuzdani manijak. Istinski je verovao u to. Video sam mu to u očima. Ubrzo se njegov odvratan glas stapa sa ostalim odvratnim, hrapavim glasovima, dok se on gubi u gomili.

Nisam lud. Nisam slep. Raspoznajem boje, znam da sunce i nebo nisu iste boje… Masa izgleda sigurnije nego ikada. Užurbano odlazim u svoj stan.

„PLAVO JE ŽUTO, PLAVO JE ŽUTO!” – narednog dana, tačno u 12 časova popodne, oglašava se poludela masa. Pokrivam glavu ćebetom, gubim se, pokušavam da nestanem. Urlici probijaju kroz prozor, zidove, pokrivač, dolaze do mene…

Neobrijan, čupav, napet i mamuran, posle dva dana nesigurnosti u sebe izlazim sporim hodom, ne bih li pronašao normalnog čoveka. Barem jednog. Jedan razuman, normalan, pametan čovek bi mi pomogao više nego iko. Možda su svi oni normalni, a ja lud?

Nemoguće. Raspoznajem boje, skoro sam siguran, završio sam akademiju umetnosti. Da li je moguće završiti akademiju umetnosti bez raspoznavanja boja?

‚‚PLAVO JE ŽUTO!”, čujem svuda oko sebe.

Više nisam siguran. Šta oni vide a ja ne vidim? Šta oni znaju a ja ne znam? Kako je ovoliki broj ljudi tako slep!? Da li je moguće da ja grešim, da su svi oni, životinje koje urlaju svakog dana, u pravu?

Plava i žuta nisu iste, čak ni blizu, upoređujem u mislima plažu i more. Zamišljam lale. Zamišljam oazu u sred pustinje. Hor glasova me ubeđuje u suprotno: „PLA-VO JE ŽU-TO! PLA-VO JE ŽU-TO!” – izleće sa vlažnih, odvratnih usana.

„Ljudi, plavo NIJE žuto! Nisam lud, niti ste vi slepi! Nebo je PLAVO, sunce je ŽUTO. Voda je PLAVA, zlatne ribice su ŽUTE!” – zatičem sebe kako urlam, nesvestan toga kada sam počeo. Niko u masi me ne sluša, niti me gleda. Ja ne mislim kao oni, ja za njih ne postojim…

Možda su oni upravu, a ja nisam? Ko sam ja da rasuđujem koja boja je nalik kojoj? Ludilo je stvar proseka. Ako svi oni govore jedno, a ja jedini drugo, zar nisam ja taj koji je lud? Njihove stvarnosti se podudaraju, samo se moja razlikuje… Mora da je problem u meni. Nadam se da je u meni. Šta bi bilo sa svima nama kada bi čitav svet odjednom poludeo? Očigledno je problem u meni…

Narednog jutra, u 12 časova popodne, ushićeno sam vikao zajedno sa ostatkom svojih dragih prijatelja: „Plavo je žuto! Plavo je žuto!”, dok su se sunčevi zraci topili sa nebom.

Talasi uništavaju
hladne grebene
negde beba
jeca
cvrčak cvrči dok čovek
šutira psa
grom i munja šapuću
spokojnu pesmu
mrtvim ljudima u
odavno naručenim sanducima
i slavuji pozdravljaju gorko sunce
na kraju ove noći
i uprkos njima
ja spavam
konačno
gluv.

Ponekad je tišina
najčarobnija i jedina muzika
koju želim da čujem.