Dragan Ambrozić – Mladi nemaju para ni za jedno pivo, a kamoli za džez!

Dom omladine Beograda ima dve važne prepoznatljivosti – najposećenije svirke u gradu i Dragana Ambrozića, njegovog odgovornog urednika, čoveka koji se najsrčanije bori za opstanak džeza u Beogradu, ali i šire. Za poziciju koju ima u Domu omladine, Ambrozića je kvalifikovalo korenito poznavanje kako domaće, tako i strane muzičke scene. Iza sebe ima karijeru rok kritičara i muzičkog urednika, a trenutno se nalazi i na poziciji programskog menadžera Beogradskog džez festivala. S obzirom na to da su prethodni meseci obeleženi domaćim džez festivalima, sa njim smo razgovarali o razlozima nezavidnog položaja ovog muzičkog pravca u srpskoj prestonici, kao i načinima na koje se oni mogu otkloniti ili barem ublažiti.

Kakvo je stanje džeza na kulturnoj sceni Beograda i gde se nalazimo u odnosu na druge evropske gradove?

Džez je u jednom trenutku bio u ćorsokaku, bio je doživljavan kao muzika za jednu intelektualnu publiku, muzika koja je malo naporna i koja zahteva ogromno predznanje, a nije za zabavu i uživanje. Tokom poslednje decenije ponovo raste interesovanje za džez i ljudi ga danas doživljavaju potpuno drugačije – kao nešto što može biti zabavno i pre svega emotivno. Beogradskim džez festivalom smo želeli da uhvatimo baš taj novi momenat u džezu, postavili smo visoke umetničke standarde i predstavili se Evropi u najboljem svetlu. Festivali širom Evrope su morali da se komercijalizuju na jedan način koji nema mnogo veze sa džezom da bi mogli da opstanu. Mi smo ostali striktno u džezu. Pre dve godine smo postali članica Evropske džez asocijacije u koju se ulazi samo po pozivu – ako tražite poređenje, reći ću vam da Berlinski festival nije veći. Međutim, za razliku od drugih evropskih zemalja koje subvencionišu scenu, jer osećaju da im je džez stvar identiteta, naša država ima mnogo manje novca u budžetu, pa samim tim i manje novca za kulturne ustanove i sam džez.

Kakav je odnos Beograđana prema džezu?

Beograđani zaista vole da odu na stvari koje su smele, nove, avangardne, inovativne, radikalne itd. Tako da mi nemamo problem – nas zapravo publika pritiska, traži nam različite programe – imam vrlo lepu ulogu kao organizator da slušam muzičke želje ljudi i mogu da posvedočim da su to vrlo smele želje. One pokazuju da se ljudi samoobaveštavaju o muzici koja se dešava u svetu, da ne moramo mi da ih edukujemo, nego zaista prate vrlo smela nova dostignuća i žele to da vide ovde, u Beogradu. Mi za razliku od drugih organizatora iz drugih zemalja imamo jako obaveštenu publiku koja nam nameće vrlo visoke standarde. To je divno i mnogo toga lepog govori o ovoj sredini! Mislim da je u pitanju samo besparica, kada bi bilo više para u zemlji mislim da bi bila drugačija situacija i da bismo imali više džez klubova. Ono što nije nestalo je potreba publike da vidi i čuje dobre sadržaje. Nedostaje jedino novac. Do pre nekoliko godina je bilo mnogo više velikih stranih pop-koncerata u Areni, dok je to sad sve opalo zbog nemanja para. Zamislite gde se onda nalazi džez koji je pritom nekomercijalna muzika, koga nema nešto puno preko godine ni na televiziji, niti na radiju.

Zašto džez sadržaja nema na radiju, recimo?

To je interesantno pitanje. Ima ga na programima RTS-a, nema ga dovoljno, ali ga ima, barem u vidu snimaka koncerata. Na svim drugim stanicama mislim da urednici ne veruju da džez može da im poveća rejting, ali ako svi budemo jurili isključivo rejtinge, to neće ničemu voditi.

Postoji statistika koja kaže da je na BDŽF bilo više od 17000 ljudi koji hoće da slušaju džez, zašto se mediji i dalje plaše da će im džez spustiti rejtinge?

22

Foto: Tijana Ivanović

Komercijalni mediji imaju pritisak da budu što gledaniji zbog reklama, da bi mogli kroz prodaju da dobiju sponzorstva. Imam lični primer kada sam pitao jednu novinarku: ,,Znam da volite i razumete ovu vrstu muzike, da li ćete napraviti kritiku?“, na šta mi je odgovorila: ,,Znate, urednika interesuje samo šta oni jedu i piju u bekstejdžu.“ Dakle, imamo novinare koji umeju da prate džez, ali im urednici to ne dopuštaju. Muzičke kritike skoro da uopšte nema u našoj štampi. Nije da neće da pišu, nego im ne objavljuju tekstove, jer to ne prodaje novine po njihovim merilima.

Pored ogromnog interesovanja koje beleži Beogradski džez festival, čini se da, ipak, nedostaje prostora na prestoničkoj sceni. U čemu je problem?

Imamo situaciju, poslednjih desetak godina, da su – pored nas – ostali samo Sava centar i Kolarac kada je u pitanju plasiranje džez sadržaja. Bilo je dva-tri džez kluba, ali su se oni pre nekoliko godina, jedan za drugim, gasili iz finansijskih razloga. Klubovi bez prihoda na šanku ne mogu da postoje, tako da su vlasnici posle izvesnog vremena shvatili da nemaju tako veliki priliv novca. U suštini, tu se stvari mogu promeniti, jer publika postoji i njena potreba da sluša džez i tokom godine, ali čini mi se da su vlasnici opečeni iskustvom od pre jedno 5-6 godina i sad nemaju poverenja da će sa džez programom napuniti svoj lokal. Mi smo u potpuno drugoj situaciji jer smo kulturni centar. Ono što mi radimo jeste da organizujemo ozbiljne produkcije i koncerte gde će ljudi moći da vide vrhunski producirane koncerte, najbolje domaće i strane izvođače.

Avishai Cohen Šta se dešava sa ostalim kulturnim ustanovama, zbog čega je nastala kulturna pustinja sa Domom omladine kao jedinom beogradskom oazom džeza?

I oni strahuju iz komercijalnih razloga, kao i privatni lokali, da im se neće vratit uloženi novac. Dom omladine Beograda je donekle pokriven budžetom. Beogradski džez festival je pokriven budžetom 40% uglavnom od Grada Beograda i nešto Ministrastva kulture, a ostalih 60% sami zaradimo od prodaje karata i sponzora. Daleko od toga da ne rizikujemo, rizikujemo i mi. Nije lako. Besparica je tolika u našoj zemlji da već možemo ovu situaciju nazvati bedom. Ljudi vole da čuju džez, ali oni i kad odu u džez klub, pitanje je da li imaju para i za to jedno piće da bi seli u taj klub. Mladi ljudi neki put nemaju para da kupe ni jedno pivo ili sok kad dođu na koncert, a ipak dođu. S druge strane, nijedan umetnički događaj ne može da se dogodi bez finansijske strane. Znači, kada bi bilo malo više para, eventualno, kada bi se ulilo neko veće sponzorstvo u neke događaje, onda bi sve to izgledalo malo drugačije.

Kako se može popraviti stanje džeza u Beogradu?

Poboljšanjem globalne ekonomske situacije u Srbiji popraviće se i stanje džeza i u Srbiji i u Beogradu. Mi možemo da dovedemo umetnike i napravimo koncert, ali ako publika koja voli džez nema para da kupi kartu ništa nismo uradili. Ne možemo posmatrati džez van kulture, a kulturu van privredne situacije u zemlji. Ono što mi možemo da radimo jeste da pojačavamo i zgušnjavamo ponudu. To upravo i radimo u našem kulturnom centru i samim Džez festivalom. Naravno, mi možemo da pomognemo scenu samo kao neka vrsta institucionalnog okvira, ne možemo sami da je napravimo, ponešto je i na samim akterima – našoj publici i muzičarima. Ono što svi zajedno možemo da učinimo jeste da i dalje promovišemo džez muziku kao nešto što je komunikativno, što donosi emociju sa sobom i što je vredan umetnički doživljaj.

Zbog čega je Beogradski džez festival značajan za domaću kulturnu scenu i sam džez?

Beogradski džez festival je od kada smo ga vratili 2005. godine, imao tu nameru da dovede ključne autore džeza u 21. veku u Beograd i da budemo svedoci nastajanja te muzike sa senzibilitetom novog veka, ovih desetak godina koliko radimo. Mi smo na neki način pokušali da oslikamo taj proces iz godine u godinu i kroz festival i njegov program. Džez je poslednjih deset godina definitivno našao novo mesto i sada ga ljudi doživljavaju potpuno drugačije, kao nešto što može biti zabavno i pre svega osećajno. Iz godine u godinu dovodimo sve više džez autora iz sve većeg broja zemalja. Tako omogućavamo publici da vidi i čuje neku drugu muziku, da joj ponudimo nešto novo, na šta ona odlično reaguje, što smo imali prilike da vidimo na Beogradskom džez festivalu. U sivilu jednoobrazne muzičke ponude mi se ističemo kao bastion drugačijeg razmišljanja i ponude.

Kakvi su planovi Doma omladine i Džez festivala za sledeću godinu?

U sledećem izdanju Beogradskog džez festivala 2017. godine, učinićemo ozbiljan napor da rekapituliramo dvadesete i tridesete godine kroz fotografije koje smo u međuvremenu skupili u saradnji sa naslednicima Miše Blama. O samom programu, ipak, nekom drugom prilikom, ali jasno je da ćemo nastaviti istim smerom kao i do sada, otkrivajući našoj publici najveće nove autore svetskog džeza, uz dužno poštovanje za starija imena koja i dalje rade nešto aktuelno.

Koji je značaj džeza za domaću kulturnu scenu?

Džez podrazumeva jedan autentičan način života. U Beogradu ima mnogo ljudi koji razumeju i osećaju džez. Džez je deo beogradskog jezika, slenga, fazona, načina ponašanja duže nego što smo mi ovde… i vi i ja… To je deo DNK Beograda. U vremenu kada sve možeš da isprogramiraš, ovo je jedna muzika s kojom to ne možeš i to oseća ne samo tvoje uho, nego i tvoje srce. S druge strane, mi imamo kvalitetne izvođače, kvalitetne koncerte, veliku kulturnu potrebu i veliko poznavanje džeza kod naše publike, što baš i nije uvek slučaj u drugim zemljama. Mi imamo publiku koja je željna džeza, ali nema baš uvek pare da ga prati onoliko koliko bi želela!

INTERVJU | Milan Petrović – Svaka prilika da se svira je dobra i treba je iskoristiti

Kažu da kada imate talenat i iskustvo uspeh dođe i nepozvan. Tu tezu je potvrdio klavijaturista i frontmen sastava koji je po njemu poneo naziv Milan Petrović Quartet. Оd 1993. godine, kada se pojavio na domaćoj muzičkoj sceni, oprobao se u višestrukoj ulozi klavijaturiste, kompozitora i tekstopisca. Umetnik koji je godinama tragao za sobom putujući kroz žanrovske raznolikosti, još ne može imenovati svoje odredište jednim muzičkim pravcem. Šarmantno istovremeno koketira sa džezom, bluzom i fankom na, kako kaže, svoj način. Izrazito uticajan momenat na njegovom karijernom putovanju predstavlja period od 1995. do  2009. godine, kada je bio član rege sastava – Del Arno Band, sa kojim je učestvovao na većini festivala u Srbiji i regionu. Tokom uzbudljivog muzičkog surfa, sarađivao je sa mnoštvom bendova i velikih imena. Deo svoje karijere posvetio pratećem bendu srpske pop pevačice Аne Stanić.

Samostalnu karijeru i trasiranje sopstvene muzike započinje autorskim albumom ‚‚Excursion” koji je rađen u saradnji sa 38 prijatelja – poznatijim džez i bluz muzičarima. Upravo ovaj album, jedan je od najbolje recenziranih džez/bluz albuma u 2012. godini i našao se u izboru godine portala Popboks. Tokom pet godina postojanja njegov sastav je imao veliki broj nastupa u Srbiji i regionu, a ove godine je objavio i svoje peto izdanje za izdavačku kuću Metropolis Music, album ‚‚Dates”.
Milan Petrović nas je ugostio pred svoj nastup i upoznao sa svojom muzikom sa ‚‚ove” i ,,one” strane instrumenata.

Koliko je Del Arno bend uticao na Vaš rad?

Uticao je puno zato što su tamo bili formirani muzičari sa iskustvom, koji su imali turneje i albume. Ja do tada to nisam radio, pa sam u odnosu na njih na početku bio inferioran. Onda sam vremenom prikupljao iskustva i napredovao. Neke osnove koje sam naučio u tom bendu i dan – danas koristim.

Milan Petrović Quartet

Milan Petrović Quartet

Koji trenutak u Vašoj karijeri je bio presudan da donesete odluku i započnete nešto svoje?

Nije bio u pitanju preloman trenutak, već osećanje da ću ja uraditi nešto svoje. Godine 2006. svirao je u Beogradu odličan orguljaški trio koji vodio Raphael Wressnig, inače Austrijanac poreklom. Kada sam čuo tu svirku, shvatio sam da bih voleo da radim nešto slično tome, ali na svoj način. S obzirom na činjenicu da je taj isti Raphael pre nekoliko godina proglašen za jednog od najboljih orguljaša u svetu, jasno je koliko je to ostavilo uticaja na mene. Ta ideja se poklopila sa aktivnostima u bluz bendovima, a zatim su se počele pojavljivati neke teme na kojima sam radio polako. Prvi album se dogodio 2012, a raskid sa „Del Arnom“ 2009. godine. To tačno govori o tome da nisam imao cilj da pravo iz benda nastavim svoj put. Zapravo me je prekid saradnje iznenadio i naterao da krenem ispočetka.

Na koji način se stvori ta magična harmonija u krajnjem proizvodu rada benda u kome, kako joj sam muzički pravac nalaže, ima toliko improvizacije?

Magija je u mom smislu skup osećanja i iskustva. Kad komponujem, u 99% slučajeva ne komponujem sa ciljem da pravim novi album. Jednom je  Bora Đorđević rekao da on svakog dana piše po jednu pesmu. Ja ne radim tako. Imam periode kada danima ništa ne komponujem, a imam dane kada komponujem po  pet-šest kompozicija. Dakle, to je pitanje inspiracije. Na svom instrumentu sviram kompozicije koje traju od deset do dvadeset sekundi ili duže. Sačuvam ih, pa im se zatim vraćam kad se glava ohladi. Ako je neka kompozicija toliko zanimljiva da me tera da o njoj razmišljam dalje, onda nastavljam da radim na njoj. Meni je želja da svakim albumom pomerim svoje mogućnosti i pokušavam da se ne ponavljam. Dakle, prvi korak je inspiracija, zatim razrada te ideje na neki zanatski način i na kraju raspored aranžmana, ko će koju deonicu svirati, ali to je pitanje zvuka i pristupa.

Vaša muzička karijera je dosta raznolika, ali šta je to šta priželjkujete da se u njoj dogodi?

Mislim da sam tek počeo. Moj cilj je da sviramo u Evropi, na evropskim festivalima, i da nam to bude neka svakodnevica. Kao što nam je sada svakodnevica da sviramo dvaput nedeljno po beogradskim klubovima, tako da sviramo u evropskim gradovima jednom nedeljno i tako vežemo neki period od pet-šest meseci, pa da se vratimo kući. Ne da živimo tamo, nego da malo putujemo i da šira populacija sazna za to što radimo.

Kakve muzičke inovacije želite, očekujete ili možda čak najavljujete?

Inovacije se stalno događaju. One su pitanje napretka i stava. Kod mene je to bio logičan sled stvari. Učim nešto novo, slušam nešto novo, kvalitetnu muziku ili naše kolege od kojih može mnogo da se nauči. Takođe, strane kolege su veoma dragocene, od njih treba učiti.

Nose li te inovacije izvesni rizik?

Ne. Pristalica sam toga da treba probati. Nekada rizikujem svesno. Neko bi očekivao nešto drugo, ali ja radim ono što mislim i osećam da je baš to potrebno da nam se desi, uprkos mogućnosti da se to nekim ljudima ne dopadne. Na nekoliko primera mogu da dokažem da sam pogodio, recimo ,,Jovano, Jovanke“, pesma koja je mnogo puta obrađivana. Kada je to trebalo da radimo, postojala je izvesna odbojnost tadašnjih članova benda, ali ja sam bio apsolutno siguran. Takođe i „Smoke on the water“, protiv čije obrade su bili neki članovi benda misleći da je totalno bez veze. Za „Enter Sandman“ su govorili da nije dovoljno jazzy.

Na Vašem poslednjem albumu se primećuje ta simbolika u datumima, šta biste odredili za simbol čitavog benda?
Milan Petrović Kvartet

Omot za album ‚‚Dates”

To je jako teško uraditi, ali mislim da je puž na naslovnoj fotografiji (delo Željke Dimić) najbolji simbol svega što se u tom periodu dešavalo.  Taj puž iz petnih žila pokušava da ide napred, a po samoj svojoj karakteristici, on je izuzetno spor. Ipak on se opet na neki način trudi da stigne na željenu destinaciju na najbolji i najbrži način. Mi se u ovoj našoj geografskoj određenosti nalazimo u toj situaciji. Događa se da godinama svirate po beogradskim klubovima najbolje što možete, a da se ne pomerite sto kilometara dalje. Može se desiti da svirate, kao neke kolege, jako malo po Beogradu, ali da po inostranstvu imate više publike. To je već pitanje menadžmenta i toga gde želite i šta želite.

 

Pruža li Beograd dovoljno prostora ovoj vrsti muzike na svojoj kulturnoj i medijskoj sceni?

Meni smeta što ne postoji organizovan način potpore muzici ili, ajde da kažemo, bendovima kao što je naš. Opet s druge strane, ne postoji ni organizovan način potpore nekih drugih bendova. Sve se svodi na tvoju upornost. Mi smo postali aktraktivni godinu dana nakon što smo se pojavili, jer smo imali drugačiji pristup u odnosu na ostale instrumentalne bendove kod nas. Pojavili smo se sa konceptom da ne smemo biti dosadni publici. To nas je preporučilo vlasnicima lokala u kojima se sluša kvalitetna muzika, gde džez ili bluz nisu primarni. Kada bi postojala potpora, pre svega mislim na finansijsku pomoć, pretpostavljam da bi to bilo mnogo lakše. Opet s druge strane, moj jako dobar drugar umetnik Viktor Kiš kaže da je ova situacija najbolja za muziku jer su muzičari oslonjeni samo na sebe.  Svakako, ta podrška bi dobro došla.

Institucije de facto više ulažu u rok muziku, kada su u pitanju kvalitetniji muzički pravci u odnosu na džez, bluz, fank i druge pravce. U čemu je problem sa tom preraspodelom sredstava?

Džez i bluz nisu toliko komercijalni i u tome je problem. Mi smo oslonjeni na velikodušnost vlasnika lokala. To se na nivou Srbije svede na dvadesetak ljubitelja muzike koji u svojim lokalima nekada i na svoju štetu rade u minusu. U svakom gradu u kom smo do sada svirali, postoji po jedan tip koji je kao neko ostrvo oko koga se okuplja ekipa koja želi da čuje nešto drugačije.

Čini mi se da stalno spominjete privatne lokale, a da kulturne ustanove u vlasništvu grada ostavljate po strani. Znači li to da je stanje u njima na zadovoljavajućem nivou?

Prostora za muziku svakako fali, to nije sporno. Međutim, prostor fali zato što fali novac. Kulturne ustanove imaju određene budžete koji se skraćuju iz godine u godinu. Onda će one, po prirodi stvari,  raditi komercijalnije stvari da bi ih više ljudi posetilo. Drugo, postoji određena procedura u kulturnim ustanovama, koja može biti jako komplikovana kao što je recimo slučaj sa Gornjim Milanovcem za koji je potrebno oko dva meseca da bi se skupila dokumentacija. Dakle, kada bi u budžetu bilo više novca za kulturu, verovatno bi bilo više para i za naše svirke. Beograd kao grad ima fenomenalan džez festival, ali ima isto tako i gomilu mladih ljudi koji sviraju taj džez mnogo bolje nego što smo mi svirali u njihovim godinama. Dom omladine je tu definitivno jedan od onih koji pomažu i guraju te mlade ljude preko raznoraznih programa kao poput „Džez za Dž“ ili koncerti na zidiću.

Bilo je klubova koji su te mlade ljude angažovali ponedeljkom, utorkom ili nekim drugim manje komercijalnim danima, ali su im davali priliku da sviraju.Svaka prilika da se svira je dobra i treba je iskoristiti, jer ovo što mi radimo se pre svega ne radi zbog novca, već iz zadovoljstva. Živimo tu gde živimo i po mom mišljenju  je bolje da koristimo mogućnosti koje imamo, nego da se povučemo s idejom da nećemo svirati ispod odredjene sume novca. To je pogrešan način.  Mlade generacije treba da sviraju pa makar i za piće. Ja sam 1993.  godine,  kada sam počinjao, podelio sa svojim drugarima iznos koji je trebalo da damo jednoj ustanovi kulture da bismo svirali na njihovoj bini.