Student kod psihologa

Neko je prodao svoj lanac laži i tako kupio par dana mira, a ni ne zna da oluja mora jednom doći, a čekanje na nju ume biti gore od nje same.

Zurio sam u rečenicu koju sam napisao noć pre i zaključio da nekad moje filozofiranje o životu može da se ispostavi kao tačno. Sedmica se tresla po tramvajskim šinama i probijala se kroz Bulevar. Naslonjen na prozor tramvaja, u stanju sam da izmaštam svetove.

Stanica Lion

­– Izvinite, ja sam sad izašao iz tramvaja, gde ste rekli da se tačno nalazite?

– Odmah u zgradi iza Lipovog lada, ljubičaste je boje, i na interfonu Vam piše Viktorija terapi , drugi sprat, nećete promašiti. – rekao je ženski glas sa druge strane žice.

 

Šetao sam kroz kraj u kome sam proveo polovinu srednje škole i pitao se da li sam stvarno toliko prsao da mi je psiholog bio neophodan. Previše razmišljanja, analiziranja i preterana emotivnost dovode do haosa, iz koga se nije lako izvući.

Ispred mene našla se najviša ljubičasta zgrada na svetu. Imala je sigurno minimum trinaest spratova. Pozvonio sam na interfon i dva sprata kasnije, već zadihan stajao sam ispred vrata svog psihologa. I taman kad sam hteo da pozvonim, plavokosa, visoka žena, otvorila mi je vrata.

Viktorija, drago mi je. Izvolite.

Po malenoj garsonjeri letele su energije problema svih ljudi koji su ikada bili ovde. Na zelenim  zidovima bila su okačena Viktorijina priznanja i osvojene nagrade.

– Jeste li za čaj? – pitala me je, skidajući naočare sa cirkonima.

– Ne, hvala – rekao sam joj i pitao je gde mogu da sednem.

– Slobodno lezite na ovu moju improvizovanu stolicu – rekla mi  je i pokazala rukom ka lejzibegu.

Seo sam, a ona je istog trenutka uzela notes i počela nešto da zapisuje.

– Da li ste prvi put kod psihologa? – pitala me je i ponovo stavila naočare sa cirkonima.

Klimnuo sam glavom i ona je nastavila da priča.

– Dobro. Neće boleti – rekla je i čudno se nasmejala.

– Možete li mi reći ko ste Vi? – pitala me je strožijim glasom.

– Ja sam Marko Marijoković.

– Nisam pitala kako se zovete, već ko ste.

– Ja sam student novinarstva. – rekao sam joj, već pomalo zbunjen.

– Nisam pitala šta studirate, već ko ste.

– Nisam došao ovde da se još više zbunim, došao sam po pomoć. – rekao sam joj.

– Ja ću Vam pomoći, ali Vi ne znate ko ste. – rekla je Viktorija.

– Ja sam neko ko voli svoje prijatelje najviše na svetu. Guši se u voćnom jogurtu i ceđenoj narandži i sa svojim psom priča na izmišljenom jeziku.

– Tako je već bolje – rekla je, pomazila me po glavi i nastavila – Šta možete reći o svojim prijateljima, kakvi su? –

– Miki mrzi karirane košulje, miris novina i nerazumne ljude,  voli da ide u bioskop, i voli čiste odnose i čvrsto tlo. Dora mrzi crne čarape, devojke koje se snimaju u klubu otvarajući usta i prezačinjenu hranu. Voli belo meso, Enrikea Inglesijasa i pametne ljude. On je tu da čuva leđa, a ona da udari verbalni šamar, kad nešto zgrešim.  –

– Zašto ste došli? Koji je Vaš problem? –

– Ne znam. Došao sam po pomoć. Još uvek živim u prošlosti i  žalim za prošlim vremenima. – rekao sam joj.

– Prošlost je iskustvo. Ona Vas menja, hteli to ili ne. Jedino što ne smete dozvoliti je da Vas zaustavi. Zašto ne pokušate da za početak uživate u malim stvarima? Pogledajte, Sunce je. Mnogo sitnica skrenuće Vam misli sa krupnih stvari. – rekla mi je i podigla venecijanere.

– Malo je tužno što je ljudima potrebno Sunce da bi bili srećni, zar ne, gospođo Viktorija? – rekao sam joj, a njoj su zacaklile oči.

Mark Tven je rekao da su za sreću i uspeh u životu potrebne dve stvari: ignorisanje i samopouzdanje – rekla je, skinula naočare, protrljala oči i nastavila – Ja sam jedna od retkih koja je uspela bez toga –

– Vama neko nedostaje – rekla mi je i vratila naočare na oči.

– Da, Ona.

– Pa zašto se niste borili za Nju, ako Vam nedostaje? –

– Ne znam – rekao sam – Nije fer što da bi dobio nešto što mnogo želiš, moraš da se odrekneš nečega što isto tako mnogo želiš –

– Morate da operete tepih pod koji gurate probleme – rekla je, stala ispred mene i nastavila –

Ponovo ću Vas pitati, koji je Vaš problem?

– Ja sam Vam onaj tip osobe, koji čudesnim spletovima sudbine, uvek nađe ono što traži i nekako uvek to izgubi, čak i pre nego što to pronađe.

U tom trenutku zazvonio mi je telefon.

Otvorio sam oči u svojoj sobi. U svom krevetu. Sa zelenim zidovima, na kojima su bila okačena moja najveća priznanja, fotografije sa mojim prijateljima. Na stolu, nalazila se knjiga Marka Tvena i njene naočare sa cirkonima koje je zaboravila. Pored kreveta nalazila kesa Viktorija sikret, u kojoj se nalazio brushalter, koji je trebalo da postane nečiji poklon za Osmi mart i čokoladica Lion, koja nije stigla do osobe, kojoj je omiljena.

Ljubav u doba poremećenih vrednosti

Ne računajući bedni lajv na Instagramu, prošlo je četrdeset četiri dana kako je nisam video. Uvek sam to radio kad ne bih mogao da zaspim. Brojao sam. Koliko ću ispita moći da dam u februarskom? Koliko je dana ostalo do leta? Koliko je prošlo od kada sam sa Mikijem pio viski? Koliko je dana ostalo do početka meseca? I negde kod broja Dorinih momaka, zaspao sam.

 

Probudivši se ošamućen od snova, skontao sam da je jutro bilo glupo isto kao noć. Podočnjaci su se ogledali u kupatilu i poručivali mi da sam čovek pun kontradiktornosti. Spojilo se u meni nespojivo i živi nekako. Poželeo sam da se uverim da li su ti neki izgubljeni ljudi dobro, iako sam znao da to prema njima ne bi bilo fer i da je bolje bilo da ostanem u nadi da jesu.

Obukavši flekavu trenerku, krenuo sam do prodavnice u nadi da nikoga neću sresti. Ali naravno, baš kod sandučića na ulazu zatekao sam mladi par koji je proveravao poštu. Delovali su kao studenti. Promumlano sam im poželeo dobar dan i ubrzao korak, zatim mi se momak obratio.

– Komšija, je l’ Vi živite na levoj ili desnoj strani zgrade?

– Na desnoj, što?

– Aha, to znači da je i Vama stan oko dvadeset kvadrata?  – upitao me je momak.

– Jeste – zbunjeno sam mu odgovorio i dalje ne znajući zašto me to pita.

– Pošto smo čuli da su sa leve strane stanovi od sto kvadrata, a na desnoj strani dvadesetak.  Je l’ ne bi bio problem da pogledamo tvoj stan, pa da vidimo da li je isti kao naš? Pošto treba da unesemo još neke stvari, a ne znamo kako da organizujemo prostor.

– ‘Ajde bolje ja da vidim vaš, pa ću vam reći razlike u prostoru? Veliki mi je nered – rekao sam, iznenadivši sam sebe kako uspem da se snađem u ovakvim situacijama.

Momak i devojka su oduševljeno prihvatili moj predlog i sve troje krenuli smo na poslednji sprat trošne zgrade, a ja sam se već na svom spratu zadihao.

– Svaka vama čast kako možete do gore svaki dan, ja crknem do svog drugog, mrzim stepenice – rekao sam im dok su se peli ispred mene i pokušao da uspostavim konverzaciju.

– Ma, druže, samo da smo našli gde da živimo, peli bismo se i na Mars, samo da smo zajedno – rekao je momak dok me je devojka zatim  standardno pitala da li studiram ili radim.

– Joj, meni  je novinarstvo mnogo zanimljivo! Ja sam apsolvent na arhitekturi , a on je diplomirao na veterini, sad traži posao – rekla je entuzijastična devojka i pitala me koliko dugo živim ovde.

– Dve i po godine – odgovorio sam joj i sam sebe iznenadio koliko je već vremena prošlo.

Stigli smo do poslednjeg sprata i ušli smo u njihov stan.

Premali hodnik vodio je u mračnu dnevnu sobu koja je u isto vreme bila i mračna i topla i dnevna i kuhinja i spavaća soba.

– Pa ista je kvadratura, ali ja imam i dnevnu i spavaću i odvojenu kuhinju , zato ne možete da organizujete prostor verovatno, sve vam je spojeno – rekao sam im dok me je devojka nudila sokom.

– Dobro, snaći ćemo se mi, vremena imamo, energija je tu, a novac će se već zaraditi – rekao je momak kome se osećala nada u glasu.

 

Vraćajući se niz stepenice opet sam se vratio svojim mislima. Zašto mislim na nju ako sam odlučio da je ne želim? Nečijim stanom odzvanjaju njene štikle, i sada mi je najveći problem što to nije moj stan. Da je pitam kako je? Ali zašto nekoga pitati kako je, ako zbog tebe nije dobro?

 

Spustio sam se do svog stana, i pre nego što sam ušao, otvorila su se vrata stana prekoputa, stokvadratnog.

Istrčao je mali dečak i zaleteo se ka stepenicama. I pre nego što je mali zakoračio, zaustavila ga je vika čoveka koji je izleteo iz stana za njim.

– Miroslave! – uzeo ga je čovek za ruku i nastavio da ga grdi – Poslednji put si to uradio! Je l’ me čuješ?! Poslednji put! – čovek je histerično ponovio dečaku više puta istu rečenicu, dok se na vratima nije pojavila žena sa viklerima na glavi iza čijih je nogu stajao dečakov blizanac.

– Šta stiskaš dete tako, kretenu?! – vrištala je žena na čoveka dok sam neprijatno gledao u njih.

– Mogao je da se skotrlja niz stepenice dok se ti spremaš za izlazak sa drugaricama – odbrusio joj je čovek pustivši dečaka.

– Moram sa nekim da se družim, ti nisi nikada kod kuće.

– Nisam, jer zarađujem sve to što ti slikaš za Instagram – rekao je. Zatim se okrenuo ka meni i nastavio: – Izvini, komšija, za ovo, nervozan sam zbog posla, ne stižem ništa, pa smo nervozni.

Klimnuo sam glavom, rekao da je sve u redu i ušao u svoj stan.

– Imaju novca, imaju energije, ali nemaju vremena – pomislio sam, zaključao vrata i obuven se bacio na krevet.

Ne isplati se uvek sve, al’ jebiga. Da se ne trudiš, da ne težiš, ne nadaš, šta bi bio do prazna ljuštura koja preživljava, a to je najgora sudbina.  Prokletstvo je što neke ljude moramo da pustimo da nam se približe da bismo shvatili da je bolje držati ih na distanci.

Moje misli presekla je činjenica da sam zaboravio da odem u prodavnicu. Ogrnuo sam jaknu i otvorio vrata ispred kojih me je čekala baka Mira. Oči su joj bile modre i uplakane dok su joj se ruke tresle.

– Sine, kao boga te molim, pođi sa mnom gore…Dragan mi je pao sa kreveta, on ne može da ustane, a ja ne mogu da ga podignem – rekla je kroz plač baka Mira, a ja sam krenuo za njom.

Baka Mira je predsednica stanara i žena koja nije baš omiljena u zgradi. Staro gunđalo koje me nije podnosilo dok joj Leo, moj pas, nije omekšao srce, i od tada smo dobri. Deda Dragan je dijabetičar koji je nepokretan.

Nakon što sam podigao deda Dragana, prolazio sam kroz luksuzne prostorije njihovog stokvadratnog stana da bih izašao i vratio se do stana, dok je baka Mira išla za mnom i zahvaljivala mi.

– Imaju vremena, imaju novca, nemaju energije – pomislio sam dok sam silazio niz stepenice.

Ponovo sam bio u krevetu i poželeo da danas više nikoga ne vidim. Hiljadu puta sam odrastao preko noći. I hiljadu puta sam ponovo bio dete koje se raduje sitnicama i nervira jer je nemoćno. Život je to.

Možda je nekada opet i sretnem, a šta ću tada, ne znam, jer tad možda ponovo bude pravo vreme, a pogrešni budemo ponovo mi.

 

Kako je ispit ukrao Božić

Bilo je to samo još jedno tipično Badnje veče. Odlučio sam da ne odem kod svojih da bih spremao ispit i tako kaznim sebe što nisam bio vredan tokom celog semestra. Beograd je bio grad duhova, i sem kasirke u Maksiju i dva klinca sa mladom mamom koja su mi bacila petardu ispred nosa, nikoga nisam sreo. U zemlji nemaštine, depresije, u vremenu kad nam životi teku brže od kazaljke na satu, najteže je vaspitati decu, al’ neki se izgleda ni ne trude.

Ušao sam u svoju jazbinu kao jazavac i planirao da ne izađem iz nje barem tri dana. Šta znam… Meni je lepši zvuk kamenčića po kojima hodam i šuštanja vode od tog snega koji škripi pod nogama. Kad su tuđi životi u pitanju, sve je lako i sve se može. Kad je tvoj u pitanju, ne znaš odakle da počneš.

I posle nekoliko izgubljenih sati, listanja početne, generalisanja kvaziintelektualaca, lažnih vernika i Srbendi, srušio sam se u krevet. Ubedio sam sebe da mi se spava, i da ću ipak učiti ujutru, kasno je već sad.

 

 

Probudio sam se i ugledao ljubičasti zid. Nije prvi put da se probudim i da ne znam gde sam, pogotovo kad se ovako komiram. Bio sam kod ćaleta, u mojoj i Milinoj zajedničkoj sobi koju nismo menjali od detinjstva. Ova koma je trajala malo duže nego inače. Izašavši u predsoblje, virnuo sam kroz staklena vrata i video ćaleta kako sedi za stolom. Nije izgledao bolesno, kad je pre ozdravio? Mora da sanjam. Neka žena prala je sudove iza njega. Keva?! Da, definitivno sam sanjao. Nije ni prvi put da provalim samog sebe da sanjam, ali osećaj je kao kad provalite kako će se završiti film, što i nije toliko zanimljivo. Kroz staklena vrata verande primetio sam kako prilaze dve muške siluete. Miki. I ja? Miki je u pravu, moji snovi su vrhunac retardiranosti.

Miki i moj, valjda, alter ego ušli su pravo u moju sobu, ne primetivši me. Odmah nakon toga ispred mene, stvorila se žena najduže kose na svetu i bila je skroz gola. Sjajno, moja podsvest je i u ovaj bolesni san uspela da ubaci malo perverzije.

– Ti si? – upitao sam nagu ženu, misleći da znam kako će se ovaj san završiti.

– Ja sam Ljubav – rekla je žena nasmehnuvši se.

Upitavši je ponovo ko je, odgovorila mi je isto.

– E moj ti, moraćeš da prestaneš da mešaš ginko bilobu sa tabletama za spavanje – pomislio sam.

– Dobro, ti si, dakle, Ljubav, a ja ovo sanjam očigledno. Zašto si ti ovde i zašto tebe sanjam? – upitao sam ženu koja mi se sve vreme smešila.

– Zar ne prepoznaješ gde smo? Zar se ne sećaš ovoga? Ti se uvek svega setiš – rekla je žena.

– Da razmislim… Ćale je zdrav, keva i on su još zajedno, Miki nosi njegovu čuvenu crvenu Džordan trenerku… Šesti, sedmi razred, nisam siguran za godinu.

– 2009. – rekla je i nastavila – danas ste Miki i ti imali kontrolni iz geografije, onda je on odmah posle škole došao kod tebe i večeras ćete po prvi put otići u lokalni klub.

– Da, tada smo imali imaginarne probleme i bili smo nekako bezbrižni.

– Baš tako. Pred njim nisi morao da biraš reči, kriješ osećanja, da se pravdaš – rekla je gola žena i nastavila – I tvoji su još zajedno.

– Bili bi i dalje da ih nisi ostavila –  mislim da sam krenuo da ludim u sopstvenom snu.

– Morala sam. Ne odlazi neko uvek zato što ne voli. Odlazi jer nije voljen – rekla je nasmejana gola žena.

– Previše sereš za nekoga ko je plod moje mašte – rekao sam i sekundu kasnije stvorio se na drugom mestu.

 

 

Aerodrom. Ljudi su trčali, žurili, jurili. Ne bih provalio sam sebe da sanjam. Dok sam se divio svojoj podsvesti, u svoj toj gužvi spazio sam Doru. Doru sa drugačijom, plavom kosom i mršaviju nego ikada. Nekoga je čekala. Bila je zbunjena i gledala je u daljinu. Činilo se da čeka godinama.

Ka njoj je išao momak srednje visine, sa malo dužom smeđom kosom, šeširom i velikom bradom, vukući za sobom ogroman kofer.

Jebote. To sam ja.

Dora mi je skočila u zagrljaj. I dok se ona grlila sa mojim alter egom, ispred mene se stvorio čovek, koji nije ličio na čoveka.

– Pre nego što počneš i ti da lupetaš, skontao sam već da je ovo neko jebanje u mozak mene samog i da radim to sam sebi. Ovo je budućnost, kontam, nego mi objasni zašto sada ličim na hipstersku pederčinu? – rekao sam čoveku prljave, neuređene kose i prljave košulje.

– Promenio si se od kada si otišao za London – rekao je čovek sve vreme cupkajući u mestu.

– Koja je uopšte ovo godina? I zašto sam ovde?

– Godina je 2024. Danas je godišnjica vaše mature. Dora je došla da te sačeka, iako joj se nisi javio šest meseci. Šta misliš, šta ćeš joj reći? Uvek si govorio da najviše boli kad padne u očima onaj ko ti je bio uzor.

– Nikad mi to neće oprostiti – rekao sam i gledao kako me Dora grli.

– To ne znaš. Ali sva sreća ona zna da si ti jedan od onih kojima moraš da daš prostora, jedan od onih kojima je nekad potrebna samoća iako se nje najviše plaše. I ona zna da to ne znači da si ljut ili da si prestao da je voliš – rekao je neuredan čovek.

– Sva sreća, pa si u pravu. Inače, nisam te pitao, ko si ti i zašto izgledaš kao skitnica?

– Ja sam Vreme. Nemam ti ja vremena da se sredim.

 

Trenutak kasnije, bio sam kod Studentskog parka, tamo gde se čekaju trole.

 

 

Bilo je hladno i verovatno praznično veče, pošto je grad i dalje okićen. Mada možda je i novembar, ko zna. Milion ljudi čekalo je na stanici, a ja sam uočio Nju. I pored Nje, sebe. Ovo je bilo sinoć, kad sam odlučio da je više ne želim.

Ispred mene, stvorila se devojka koja je sijala kao bela novogodišnja jelka. Bukvalno me je zaslepela.

– ‘Aj života ti, smanji osvetljenost na dva’es posto, ne vidim ništa – rekao sam joj.

– Drago mi je, ja sam Nada – rekla mi je, smanjivši beličastu svetlost.

– Nada kao Nada ili…?

– Nada kao nadanje – odgovorila mi je.

– Zašto mi pokazujete ovo od sinoć? – pitao sam je radoznalo.

– I kad držiš nešto čvrsto i čuvaš, trenutak je dovoljan da ti isklizne iz ruku i slomi se. Čaša, tanjir, vaza… iluzije. A tvoja najveća iluzija bila je tvoje verovanje da si izuzetak.

– Ja sam baš prs’o – rekao sam sebi u bradu.

– Osetio si da nije kao pre i to je sasvim normalno. Dok sam osećaj ne ode, možeš ga kidati, trgati, odstranjivati čime i kime hoćeš, ne ide. A nekad neće da ode koliko god ti hteo – rekla je Nada.

– Mislim da više nikada neću uspeti da razumem sebe – gledao sam sebe kako joj pričam dok su se Njene oči punile suzama.

– Jednostavno je – rekla je svetlucava devojka. I onda je nastavila: – Pre nego što nekog pustiš u stan, središ nered. Pustiš ga da sam izabere mesto. Niko ne voli da sedi u ćošku. Isto to važi i za život. I evo. Pogledaj vas. Zakopčala ti je jaknu. Ponovo izgrdila što ne nosiš kapu. Stegla ti šal. Stegla te zagrljajem. Jedva suzdržala da te ne poljubi i ušla u tridesetkec.

– Ja nisam normalan.

– Nije se baš sve srušilo. Nešto se i samo složilo na svoje mesto – rekla je Nada i više je nije bilo. Nije bilo nikoga.

Još samo misli da mi se smire i taman će zvoniti alarm.

 

Otvorio sam natekle oči i odmah uzeo telefon.

– Mama, stavi još jedan tanjir za sto. Dolazim kući, ne mogu da učim ovde za Božić – i kliknuo send.

Stranac

Deset meseci je jako dug period, kad vidiš šta sve može u sekundi da se promeni.

 

Bio je to samo još jedan rutinski sibirski decembarski ponedeljak u Beogradu. Išao sam ka Tašu, seo na najhladniju klupu na svetu i čekao Mikija da završi sa vežbama na faksu. Palac mi se ledio dok sam skrolovao početnu na Instagramu, i po ko zna koji put, mrzeo sam sebe jer sam ponovo zaboravio da kupim rukavice. Sledećeg trenutka, pored mene se zaustavio i seo momak, rekao bih mojih godina, mada možda i stariji, i posle nekoliko minuta ćutanja, počeo je da priča.

 

– Strašno je. Mnogo je strašno kad si nemoćan da pomogneš onome koga voliš. A život te često stavlja u tu poziciju.

– Jao, opet neki prodavac magle, lažnih čestitki ili lažnih humanitarnih akcija – pomislio sam i pitao, ne baš zainteresovano: – Šta se dešava?

Delovalo je kao da me nije čuo. Pognute glave, gledao je u poluispucani beton i nastavio da ćuti.

Činilo se kao da ništa više neće reći. Tišinu je prekinula Dorina poruka.

Došla mi je ”što se ne udaš” rodbina, pozdravila sam se, pobegla u sobu i sad čekam da prođe opasnost i smaram se. Šta ti radiš?

Mene smara neki lažni Forest Gamp Moj klik na send prekinula je strančeva rečenica.

quote-from-the-forrest-gump

– Ćale mi ima rak jetre.

Nikad nisam znao šta da kažem i kako da se ponašam u ”desilo se nešto strašno’’ situacijama, to sam uvek smatrao svojim hendikepom.  Zato sam nastavio da ćutim.

– Kažu ljudi da izgledam veselije i opuštenije nego ikada, valjda je tako kad pobediš u nekoliko bitaka sa svojim mrakom – nastavio je da priča nepovezano – ali to nije sve.  Napravio je pauzu i rekao: – Moje srce sada radi šezdeset posto. Zamisli čoveka čije telo funkcioniše samo šezdeset od sto posto njegove snage? Na šta bi on ličio?

Postalo mi je mučno. Nisam želeo više da ga slušam. A opet, nisam mogao da ustanem i odem. Molio sam univerzum da ovde stvori Mikija, da me Dora nazove, ili Ona pošalje poruku.

– Ja čak ni ne znam da li ću doživeti ćaletovo izlečenje ili ćaletovu smrt. Ili dočekati sutra. I zamisli u čitavom tom cirkusu vrati ti se neko iz prošlosti kao duh koji još uvek nije pronašao svoj mir.

Gledao sam u stranu, dok su mi oči suzile i ledile u istom trenutku i nekontrolisano sam duvao u svoje već crvene poluzamrznute ruke.

– Neki njeni zagrljaji delovali su tako iskreno, a ničeg lažnijih od njih nije bilo. Neki pogledi, takođe. Ima dobrih glumaca među ljudima.

– Pa je l’ te ostavila ? – pitao sam ga i po prvi put uspeli smo da se pogledamo u oči.

– Još gore. Nestala je – rekao je, skrenuo pogled i nastavio – Ali se sada vratila. I isto tako može ponovo nestati. Ponekad mi deluje neverovatno to što je tako lako uspela da te zameni drugim, kao da sve što je pruženo nikada zapravo nije imalo značaj.

– Ali možda je sad konačno pravo vreme za vas, ono vreme koje ste čekali? Možda ne treba toliko da se plašiš – posle izgovorene rečenice, pomislio sam da sam verovatno najgori utešitelj na svetu.

– Pravo vreme se ne čeka. Dvoje su tako pokušali i zakasnili. A Ona i ja bili smo sjajni. Preživeli smo sve. I teške godine, i dokone ljude i profesionalne gurače noseva u tuđe živote. Ma sve. Zaljubi se u fizički izgled i preživećeš. Zaljubi se u glas, manu, energiju, pokret, ćutanje, pogled… I pazi se.

Ponovo nisam znao šta da kažem i ponovo je on prekinuo tišinu.

– Apsolutno me više nikakva priča ili scenario ne može iznenaditi i čak i onda kad sam ubeđen da je nešto nemoguće, ipak je moguće – rekao je i nasmejao se. – A ovaj lažni osmeh nije zbog mene, već zbog drugih ljudi. Da ne brinu. Da ne budem dosadan. Da im ne bude neprijatno. Ali sebe ne možeš da prevariš.

Njegov monolog prekinula je Mikijeva poruka.

Čekaj me ispred faksa, tu sam za tri minuta.

– Vraćam se za koji minut, nemoj da odeš – rekao sam strancu dok sam ustajao.  Klimnuo je glavom.

Dok sam išao ka pešačkom, razmišljao sam da ovaj život nije toliko sranje. Samo je jako duhovit i na neki čudan način nas motiviše, ponekad malo i morbidan. Ali sve je dobro dok ne odustane od nas. Potom sam se okrenuo i pogledao ka klupi. Stranac više nije bio tu.

 

 

 

Obeležavanje Svetskog dana borbe protiv side

Povodom obeležavanja Svetskog dana borbe protiv side, sutra će Omladina JAZAS-a imati štand u Studentskom gradu od 12 do 15 časova. Studentima će deliti kondome i brošure, i odgovaraće na sva njihova pitanja.

Zatim, Omladina JAZAS-a i Merlinka festival organizuju obeležavanje Svetskog dana borbe protiv side tribinom u Sali Amerikana Doma omladine Beograda.

AIDS je nazvan crnom kugom 20. veka, koja je ubila oko 34 miliona ljudi širom sveta. Iako je nauka napredovala, na pitanje kako je nastao HIV/AIDS još uvek nemamo tačan odgovor, i svaki ponuđeni izaziva velike rasprave. Kako se tokom 1980-ih širila AIDS epidemija, javnost je zahtevala odgovore, te je ponuđeno objašnjenje o misterioznom virusu nazvanom HIV koji se ne može izolovati, što ga čini različitim od bilo kog postojećeg virusa.

Da li sa takvom smrtnošću i gomilom pitanja na koje nemamo tačne odgovore, istina leži u teorijama zavere koje su nastale čim se prvi put čulo za HIV/AIDS?
Neke od tih teorija zavera su da je AIDS hemijsko oružje koje je razvila američka vojska, da je virus nastao sa ciljem stvaranja profita, da je nastalo kao oružje koje su stvorili desničari i rasisti kako bi smanjili broj crnaca i homoseksualaca, da je AIDS mit koji je izmislila farmaceutska industrija kako bi zarađivala, da je AIDS nastao kako bi se rešio problem prenaseljenosti…

Na ovu temu govoriće:
Dejan Lučić, autor serijala knjiga Teorija zavere
Đurica Stankov, AS Centar
Karlo Boras, Omladina JAZAS-a
Predrag Azdejković, Merlinka festival