Jedanaest ljutih Afrikanaca u Evropi

Kako je Evropa uvek smatrana kontinentom fudbala, odvajkada je u nju dolazio najraznovrsniji fudbalski krem sa svih ostalih koninenata. Zanimljivo je svedočiti kako se najrazličitiji individualni stilovi igre sa raznih krajeva sveta uklapaju u jedan i dominiraju. Uvek su najvoljeniji bili Južnoamerikanci zbog svog egzotičnog i modernog stila igranja. Azijati, sa druge strane, ni dan-danas nisu mnogo popularni ni voljeni u Evropi. Nađe se nekad neki biser, ali ne toliko često. Najinteresantniji od svih su Afrikanci.

Ti igrači uglavnom dolaze iz zemalja u kojima fudbal kao sport nije previše razvijen, ili nije razvijen uopšte, slično čitavoj atmosferi na kontinentu generalno. Stoga je uvek zanimljivo gledati nekog od Afrikanaca kako se uklapa u taktike evropskih trenera i stil igranja. Ovo je najboljih 11 Afrikanaca koji su uspešno igrali na evropskom tlu.

Tomas N’Kono

Legendarni golman Kameruna. Predstavljao je svoju reprezentaciju na tri Svetska prventsva i četiri Afrička kupa nacija. Kažu da je po uzoru na njega i Điđi Bufon u mladosti izabrao da bude golman. Klupsku karijeru je uglavnom proveo braneći za Espanjol u periodu 1982-1991. za koji je upisao 241 nastup. Nije osvojio nijedan klupski trofej, a individualno je proglašen najboljim afričkim fudbalerom 1979. i 1982. godine.

Mikael Esijen

Iako mu je matična pozicija zadnji vezni, jedan od najboljih fudbalera ikada koji je došao iz Gane, često je popunjavao i  pozicije bekova po potrebi. Svi ga pamtimo kao igrača Čelzija. Za londonske ,,plavce” je igrao od 2005. do 2014. i upisao 168 nastupa i 17 pogodaka. Uglavnom je bio rezervista, ali je ostavio trag. Sa Čelzijem je osvojio Ligu šampiona, dve Premijer lige, četiri FA kupa i jedan Liga kup. Pored Čelzija nastupao je za Lion, Real Madrid, Milan i Panatinaikos.

Kolo Ture

Najstariji od trojice fudbalske braće iz Obale Slonovače. Skoro čitavu karijeru proveo je na ostrvu i jedan je od retkih koji je bio toliko konstantan i to u najboljim engleskim klubovima. Najviše je dao Arsenalu za koji je igrao 2002-2009, da bi zatim prešao u Mančester Siti i nosio svetloplavi dres u periodu 2009-2013. Nakon toga, karijeru je nastavio u Liverpulu igrajući za njih još tri sezone. Osvojio je dve Premijer lige – jednu sa Arsenalom, drugu sa Sitijem, i FA kup dva puta takođe sa ,,tobdžijama”. Trenutno nastupa za škotski Seltik sa kojima je prvak. Sa reprezentacijom je osvojio Afrički kup nacija. Odigrao je 120 utakmica za svoju naciju.

Emanuel Eboe

AfrikanacaTureov saigrač iz reprezentacije, a i iz Arsenala. Njih dvojica dugi niz godina čine štoperski duo i u Engleskoj i na Obali. Za Arsenal nastupa od 2004. do 2011, ali nijedna sezona nije krunisana bilo kojim trofejem. Kako nije bio uvek prva opcija Arsenu Vengeru, upisao je samo 132 nastupa za klub iz Londona. Kasnije prelazi u Galatasaraj u kome ostaje do 2015. i osvaja dva turska prvenstva i jedan kup i beleži 77 nastupa.

Serž Orije

Nije se puno bekova iz Afrike isticalo preterano u Evropi. Ali skoro je jedan plasiran od strane Pari Sen Žermena. Još uvek mladi Orije sa svoje 24 godine prošao je omladinsku i seniorsku ekipu Lensa od 2006. do 2012. Zatim je posle tri sezone u Tuluzu pozajmljen popularnim pariskim ,,svecima”. Parižani ga otkupljuju, ali još uvek nije ustaljen u prvom sastavu, mada ima potencijala da to uskoro postane. Za reprezentaciju je do sada sakupio 39 nastupa i sa njom osvojio Afrički kup acija 2015. Sa Pari Sen Žermenom je bio prvak Francuske dva puta, a isto toliko puta i prvak u kupu.

Jaja Ture

Verovatno i najbolji vezni fudbaler koji je potekao sa afričkog kontinenta. Jaja Ture je jednostavno mađioničar. Motor u svakoj ekipi u kojoj je igrao. Možda je bio višak u Barseloni, ali svakako nije bio lošiji od bilo kog trenutnog fudbalera tamo u tom periodu. U Sitiju je zatim brzo postao ključni igrač i pokretač ekipe. Za najboljeg igrača na svom kontinentu proglašavan je četiri puta zaredom. Jedan je od retkih veznjaka koji su podjednako dobri i u odbrani i u davanju golova. Osvajao je sve što može da se osvoji u Premijer ligi i La ligi. Sa Barselonom je bio prvak Evrope i sveta. Sa Obalom Slonovače je osvojio Afrički kup nacija i upisao 102 nastupa za reprezentaciju.

Džej Džej Okoča

Ako je Južna Amerika imala Ronaldinja, Afrika je imala Okoču. Izvanredan dribler. Jedan je od onih fudbalera koji nisu imali bog zna kako sjajnu i plodnu karijeru, ali su ipak ostali zapamćeni. Igrao je za Ajntraht, Pari Sen Žermen, Fenerbahče, Bolton i Hal. Svoje najbolje partije pružio je u Engleskoj. Najveći trag je ipak ostavio u svojoj reprezentaciji Nigerije sa kojom je osvajač Afričkog kupa nacija i za koju je upisao 75 nastupa.

Abedi Pele

Afrički Pele je jedan od pionira afričkog fudbala u Evropi. Sjajni veznjak je najviše traga ostavio u Ligi 1 igrajući za Marsej, Lil i Lion. Kasnije se oprobao i u Italiji (Torino) i u Nemačkoj (Minhen 1860). Osvajao je dvaput francusku ligu sa Marsejom i jednom Ligu šampiona. Titulu Afričkog kupa nacija doneo je Gani 1982. Za Ganu je nastupio 72 puta.

Nwankwo Kanu

Jedan od najboljih napadača kontinenta svih vremena. Jedan od najboljih džoker napadača ikada. Prosto mu je bilo sasvim dovoljno nekoliko minuta na terenu da postigne pogodak. Bio je najbolja Arsenalova izmena u zlatnoj generaciji tima iz Londona. Za ,,topnike” je igrao od 1999. do 2004. Pre toga je igrao za Inter od 1996. do 1999. Najbolje rezultate je postigao u Ajaksu u periodu 1993-1996. Sa njima je osvojio Ligu šampiona i postao svetski prvak. Posle Arsenala nastupao je za VBA i Portsmut. Proglašavan je najboljim igračem Afrike 1996. i 1999. Pored Lige šampiona osvajao je i Premijer ligu, Fa kup i Kup UEFA sa Interom. Za nacionalni tim je igrao 87 puta.

Rože Mila

Kamerunac koji je postao zvezda tek u poznim godinama karijere. Igrao je za Valensijen, Monako, Bastiju, Sent Entijen i Monpelje. Ali u oči javnosti upada tek 1990. na Svetskom prvenstvu u svojoj 38. godini. Tada je postigao četiri gola na turniru i pomogao Kamerunu da postane prvi afrički tim koji je na jednom SP došao do četvrtfinala. Kasnije, na sledećem prventstvu 1994. je takođe nastupao i postao najstariji strelac ikada sa svoje 42 godine. Osvojio je dva Kupa Fransucke sa Bastijom i dupli je šampion Afrike. Najbolji afrički fudbaler bio je dva puta.

Džordž Vea

Kažu najbolji igrač svih vremena iz Afrike. Davao je mitske golove u karijeri. Igrao je za Monako, PSŽ, Milan, Čelzi, Mančester Siti i Marsej. Osvajač je Lige 1 i Serije A. Bio je najbolji strelac Lige šampiona 1995. kada je osvojio i Zlatnu loptu. Proglašen je najboljim arfičkim fudbalerom u prethodnom veku. Fudbaler godine u Africi bio je tri puta. Šteta što nije nastupao za neku bolju reprezentaciju te i na tom polju ostvario neke uspehe. Ovako je za Liberiju odigrao 60 utakmica.

,,Brimstone” – morbidnost, sadizam, verski fanatik i još ponešto

Upozorenje pre nego što napišem bilo šta u nastavku: ,,Brimstone” nije za one sa slabim stomakom!

,,Brimstone” je novo i prvo veliko internacionalno ostvarenje Holanđanina Martina Kulovena. Iako je bio na ivici bankrota te je projekat jedva opstao, uspešno je realizovan i naišao je na dosta mešovitih kritika.

Na samom prologu, od prvih reči koje Gaj Pirs izgovara u ulozi zastrašujućeg sveštenika, nastaje jeza oko vas. Povučena Liz, koju glumi Dakota Fening, živi u gradiću sa ćerkom, mužem i njegovim sinom od prethodne žene, i bavi se porađanjem lokalnih žena. Novi sveštenik u gradiću u njoj već na samom početku izaziva nemire. Vremenom u svakoj sledećoj sceni i susretu sa njim, Liz biva zastrašena. Napetost u filmu nastaje od njihovog prvog međusobnog pogleda, i prvoj iskri straha u njenim očima. Postaje jasno da njih dvoje imaju prošlost i gledaocu je mašta zagolicana pri samom početku radnje.

,,Brimstone” je podeljen na četiri poglavlja. Poređani su redosledom 3-2-1-4, gde nam Kuloven prvo daje sadašnjost, potom nas seli u ono što je prethodilo. Nakon toga nas vraća na sam početak priče, da bi nas na kraju vratio na završni epilog filma i stavio tačku. Koncept radnje na taj način je sjajan i ne oseti se da film traje dva i po sata uprkos njegovom sporom odvijanju.

Od momenta sa početka kada Liz ne uspe da porodi devojku, te njena beba ne preživi, i kada pravo lice sveštenika počne da gleda svetlost dana, u stomaku se javlja takva gorčina. To nije ona napetost izazvana adrenalinskom akcijom, nego napetost psihološke prirode ovenčana nestrpljenjem da se otkrije kuda će nas sve to odvesti.

Svako poglavlje ima svoje surovo prikazano okruženje u kojem Liz živi u određenom periodu života. U prvom je to učmali gradić nedovoljno razvijene svesti i intelekta u kome je sveštenik kao religijski fanatik omiljen i poštovan. Drugi nam daje surovost bordela koji žene iskorišćava kao obične ljudske minimume i potrošan materijal za zabavu i zaradu, u kome nema pravila osim onog da je muškarac glavni, a mušterija uvek u pravu. Treći i najmorbidniji od svih je farma i porodično okruženje na kome Liz odrasta uz sadističkog oca u periodu kada treba da počne njena evolucija u ženu i sazrevanje.

Kroz ceo film i sva poglavlja vidi se uticaj pojedinih starih ,,špageti” vesterna poput ,,Bilo jednom na Divljem zapadu” i ,,Velika tišina”. U četvrtom poglavlju preovladava atmosfera psihološkog trilera iz 1962. ,,Rt straha”. Kuloven je inspiraciju izvukao iz mnogih kultnih vesterna i to vrlo uspešno uklopio.

Filmovi u kojima se prikazuje izopačenost ljudskog uma nikada nisu prošli onako kako su zaslužili. Jednostavno, jedan veći deo publike nije spreman na tako nešto, ali ne može sve na filmu uvek biti svetlo i bajka koja će rezultovati happy end-om. Kuloven nas tera da se vraćamo unazad preispitujući Lizinu prošlost isto kao što to ona čini ceo film. Usađuje nam gađenje i gorčinu na momente, ali to nisu mane filma nego njegov glavni adut. Muzika koja sve to prati je sjajno uklopljena u svaku sekvencu. Rad kamere je za filmsku lektiru. Sam kraj filma u jednom momentu deluje kao kliše, te je bar meni stvorio onaj osećaj ,,da li je moguće da su posle svega pokvarili kraj?”, ali nisu! Neočekivana stvar je pala kao višnja na vrh torte za efektan završetak priče.

Dakota Fening, brutalno ograničena u ovom filmu, jer je njena protagonistkinja Liz nema veći deo filma, osuđena je da nam sve dočarava samo facijalnim ekspresijama i govorom tela. I apsolutno briljira u tome! Sa tek 23 godine iza nje je skoro 16 godina glumačkog iskustva. U početku sam mislio da je možda previše mladolika za ovakvu ulogu, ali vremenom me je ubedila toliko dobro da sam na to potpuno zaboravio. Gaj Pirs je odigrao ulogu života kao fanatični sveštenik. Lik je zastrašujuć od prvog do poslednjeg momenta. Njegov izraz lica i akcenat koji vuče na holandski su toliko ubedljivi da nam je podario jednog od najupečatljivijih negativaca u ovoj deceniji. Apsolutno je briljantan. Kit Herington i Keris Van Houten su odradili dobar posao u svojim sporednim ulogama.

Uz svu nesaglasnost publike kada se traže mane, u ovom filmu ih nema mnogo. Mračan je i težak. Brutalno bezobrazan jer dira u zabranjene osećaje. Kuloven je sjajno osmislio ovo i režirao, te na kraju i napisao. Potcenjen film, ali nije prvi put da se neki legendarni film vine u filmski vrh mnogo godina nakon izlaska. Tako će nadam se biti i sa ovim.