INTERVJU |Muharem Bazdulj: Površnost- glavna odlika današnjeg novinarstva

Pisac i novinar, kolumnista u nedeljniku Vreme, govorio je o današnjim novinarima, njihovom socijalnom prestižu, razlikama između njih i forumaša, posvećenosti poslu, ali i šta je za njega alarmantno u toj profesiji

U Vašem članku pod nazivom Forumaši, na sajtu Peščanik, napisali ste da oni imaju veću slobodu od novinara, jer se oni ne potpisuju ispod svojih tekstova. Na kom su stupnju novinari, a na kojem forumaši, na osnovu takvog mišljenja?

Pisao sam nekoliko tekstova na relativno sličnu temu, ali ja sam se počeo time baviti u doba dok je to bilo tek na početku. I ono što je mene tu prvenstveno nerviralo  i zašto sam mislio da je to vrijedno propratiti je bila nekritička oslonjenost takozvanih mainstream medija tj novinara na nepresušan izvor interneta. To je posledica neke lektire, da svaka sloboda povlači određenu dozu odgovornosti. Niko nije slobodan bezgranično, slobodan si do granice dokle ta sloboda ne ugrožava neku drugu. I ono što je meni smetalo još kada je to bilo mnogo manje razvijeno nego sad je ta ideja da se stave na istu ravan neko ko se trudi da bude objektivan, ko stvara priče u skladu sa pravilima novinarskog zanata i neko ko piše šta god mu padne na pamet. Otkad  sam se ja prvi put počeo interesovati za tu temu, pa do sad, sve se više novinari ugledaju na forumaše, a ne obrnuto. Novinari sve manje drže do svog zanata i sve su skloniji da prave neke vrste svojih impresionističkih zapisa kao tinejdžer kada piše dnevnik. Ono što ja smatram alarmantnim danas i ključnom razlikom i nedostatkom je manjak urednika. Ne toliko manjak autora, jer u svakoj generaciji imate manje I više talentovane, ali naročita vrsta mladih- kada mislite da znate sve, kada ste puni energije, potreban je urednik koji će vam otvoreno sve reći i pomoći. Ljudi pišu potpuno subjektivno, to niko osim njih nije pročitao i čak ti se čini da nisu ni oni sami. Jedan moj savet koji bih svakom dao, svako bi trebalo da u životu ima nekoga kome vjeruje- da neko drugi pročita tekst, jer svoj tekst ne možete nikad pogledati tuđim očima. Ljudi kažu- ovo je tako, jer ja tako kažem. A nikakav pokušaj da se bilo koji deo objektivizuje, izvagaju dvije strane. Novinar mora biti onaj koji teži objektivnosti. Veoma je važno da čovjek sopstvenu sujetu, animozitete i simpatije uzda do određene mjere.

Da li se može reći da imamo dobre urednike?

Dobri urednici zbog toga i jesu urednici. Većina njih je nakon godina truda i pokazivanja došla na to mjesto. Mi imamo strašan manjak dobrih urednika mlađih od 40 godina. Nekoliko ih imamo, ali većina na drugi način ulaze u rad i pristup novinaru. Ono što se meni čini, na nivou biološkog sata, kad ti ljudi budu odlazili u penziju, tu će se stvoriti vakuum. Urednik nije toliko urednik po tekstovima koje je pustio, koliko po onima koje nije. Ne možeš sve da pustiš u javnost. Ja jesam za duh slobode, ali sloboda je odgovornost.

Da li je pisana reč počela da gubi na značaju?

To je jedno pitanje koje je zapravo vrlo kontroverzno i ima više nivoa. Da ste me to pitali sredinom ili krajem devedesetih, ja bih vam rekao ‘Da’. Vi imate poznatog teoretičara Erik Havelok, koji je napisao Muza uči da piše. Njegova teza je bila da je epoha pismenosti zapravo unutar istorijskog časa jedan kratki interval, a da je istorija mnogo važnija. Meni se čini da su upravo novi izumi vratili važnost pisane riječi. I najbanalnije stvari, email i sms poruke- nikada u čovečanstvu nije nastajalo više pisanih dokumenata. Mislim da se značaj pisane riječi nakon jednog intervala koji nije zanemarljiv, skoro pola vijeka, ne samo oktrićem na internetu,povećava. Da ste me pitali za štampanu riječ, tu već interesovanje pada. Došlo je do pada uticaja štampe, ali ne do pada uticaja pisane riječi.

img_9874-copy

 

Smatrate li da današnji mediji dovoljno informišu publiku na istinit I objektivan način, što je glavna odlika novinarstva?

Medija ima jako puno tako je da je nemoguće odgovoriti generalno. Ima i takvih medija, ali većina nažalost nije objektivna i ne bavi se istinitim informisanjem. A kad me pitate o glavnoj odlici novinarstva, ako mislite na današnje novinarstvo i većinu medija, onda je glavna odlika: površnost.

 Emir Kusturica je predlažući Vas 2014. godine za godišnju nagradu UNS-a „Bogdan Tirnanić” za komentar, rekao da ste Vi jedan od retkih koji je vezao reči dostojanstvo, obrazovanje i istina. U kojoj meri danas novinari vezuju te tri reči?

Meni je bilo prijatno da čujem takvo obrazloženje jer je meni do ta tri pojma stalo i drago mi je ako se to vidi i u mojim tekstovima. U odlomku koji ste citirali stoji da je to danas “retko”. Međutim, makar bilo i rijetko, to još uvijek postoji. A svaki novinar pojedinačno odlučuje koliko mu je do te tri riječi stalo.

Da li Vi verujete u ono što radite?

Ja verujem i nadam se i mislim da se to vidi. Kad su se završili ratovi u Bosni i Hrvatskoj i tada je interes ljudi za štampane medije delovao kao fibola neke normalnosti, bio je veliki socijalni i ekonomski prestiž (honorari i plate) su proporcionalno bili veći nego danas i u tom smislu vi možete da zamislite da je neko prije 15-20 godina ušao u novinarstvo . Danas, socijalni prestiž novinarske profesije skoro da ne postoji. Ljudi više poštuju novinare po izuzetku, nego po pravilu. U novinarstvu uvijek postoje ljudi koji kroz novinarstvo rade razne druge stvari. Spinovanja, neku vrstu propagande, a ljudi koji se bavi na starinski način, ako ne koriste lupu, onda su promašili profesiju.

Da li Vas je iskrenost kao novinara koštala?

Iskrenost uvijek košta. Ali mene bi više koštalo pred samim sobom kad bih bio neiskren, ako me razumijete. Sve ima cijenu tako da se ne opterećujem time. Trudim se da radim svoj posao onako kako mislim da treba da se radi, a to uključuje i iskrenost, naročito kad izlažete svoje mišljenje i stav. Zašto biste to radili ako nećete, ne želite ili ne smijete da budete iskreni?

Beogradski novogodišnji festival

Ovih dana euforija kod ljudi je sve veća, kao i svake godine u ovo doba. Ukrašene ulice pune nasmejanih ljudi koji razgledaju štandove sa novogodišnjim obeležjima u centru grada su obeležje decembra meseca. Međutim, nije samo centar mesto za novogodišnju atmosferu. Ove godine, u sklopu manifestacije Beogradska zima, na Beogradskom sajmu se održava prvi Beogradski novogodišnji sajam, u periodu od 18. do 30. decembra. Pravo vreme za uživanje, kupovinu poklona, ali i rekreaciju.

 

Mesto na kojem ćete moći naći samo zabavu i druženje, klizališta, koncerte, predstave, zabavne programe za decu, ali i kupovinu poklona i robe široke potrošnje po prazničnim cenama. Ulaz za sve posetioce je besplatan, a za posetioce manifestacije biće organizovan novogodišnji autobus koji će saobraćati od centra grada do Beogradskog sajma.

Najsadržajniji regionalni novogodišnji spektakl ponudiće zonu zabave sa velikim luna parkom i adrenalinskim avanturama u Hali 1, dok će se u Hali 2 na novou C odvijati raznovrsni dečji programi koje će voditi umetnici sa iskustvom u radu sa decom: Leontina, Minja Subota, Slobodan Boda Ninković, Milorad Mandić-Manda i Predrag Vuković- Peđolino. 

Dečje predstave igraće se svakodnevno u terminima 11:15 i 17 časova, dok će tokom vikenda odvijati u tri termina: od 12, 15 i 18 časova. Muzičko scenski programi izvodiće se svakodnevo u 18 časova. Uz organizovan prevoz, deca iz beogradskih vrtića će besplatno gledati predstave u kojima će učestvovati naši poznati glumci, trupe i ansambli iz cele Srbije, među kojima su: pozorište Pinokio, hor Čarolija, Dubravko Jovanović i trupa, baletski studii, folklorni ansambli, horovi, vokalne grupe i solisti Dečjeg Kulturnog centra Beograd.

novogodisnji_program_za_decu_980x330

U Hali 2 i Hali 1A biće ponuđen veliki izbor robe široke potrošnje i omiljenih brendova, a u hali 4 održavaće se Festival piva, proveren provod uz degustaciju raznovrsnih ukusa.

Zonu zabave upotpuniće Ledeni atrijum u Hali 2 i klizalište koje će, za sve ljubitelje ledenog sporta, decu, tinejdžere i njihove roditelje, biti otvoreno duže od dva meseca, od 1. decembra 2015. do 10. februara 2016. godine.

Poput svetskih metropola koje se tokom praznika pretvaraju u prizore iz najlepših bajki i grad Beograd i prostor Beogradskog sajma tokom BEOGRADSKOG NOVOGODIŠNjEG FESTIVALA, biće ukrašeni raskošnim novogodišnjim ukrasima, svetiljkama i dekorisanim jelkama.

Sa očekivanom posetom od 200.000 ljudi za 13 dana, Beogradski sajam će nastaviti tradiciju Novogodišnjeg vašara koji je decenijama bio simbol novogodišnje zabave.

Manifestacija u organizaciji Grada Beograda, Turističke organizacije Beograda, Beogradskog sajma, Dečjeg Kulturnog centra Beograd i Centra Beogradskih Festivala (CEBEF) proizvod je ideje da se sinergijom sadržaja kreira događaj po meri čoveka u 21. veku, koji će popularizovati pozitivne sisteme vrednosti u društvu i tradicionalnim vidovima zabave dati novu dimenziju. Medijski sponzori su Alma Quatro i Naksi Radio.

12341514_1020489091305686_4639240446455403141_n



MUZIČKI PROGRAM:

Petak 18.12. Veliko Otvaranje – LEGENDE
Subota 19.12. RNR mladi bendovi
Nedelja 20.12. RNR mladi bendovi

Ponedeljak 21.12. METEOR – Mega Tezga Orkestar
(Beogradska noćna scena predstavlja 17 Veličanstvenih kafanskih heroja)
Utorak 22.12. Dejan Petrović Big Bend
Sreda 23.12. Crne Mambe i Najda – (originalni bend Šabana Bajramovića pojačan Najdom i njegovim etno programom „Bilo jednom na Balkanu“)
Četvrtak 24.12. Bend Nikole Grbića Grbe program “Kafana je moja sudbina”
Petak 25.12. Bend Pece Jovanovića – od Kvake do Izlaza
Subota 26.12. Novica Zdravković – veče pesama Tome Zdravkovića
Nedelja 27.12. OĐILA i prijatelji

Ponedeljak 28.12. Mega Tezga Orkestar – METEOR
Utorak 29.12. ZVONKO BOGDAN
Sreda 30.12. Belgrade Old Stars koktel bend – žurka za kraj , sve od svih….

 

Sva ova dešavanja koja se odigravaju na istom mestu, ne bi trebalo da izbacite sa liste mesta za posetu. Uživajte u hladnim danima, zabavite se i neka vam se 2015. godina završi u pozitivnom raspoloženju!

Šminkenbal povodom Svetskog dana studenata

Nema lepšeg perioda od studentskog života, toga smo svi svesni. Uglavnom se tada pružaju mnoge prilike za zabavu, uvek se nađu neke novine i zanimljivosti. Kako obeležiti Svetski dan studenata, 17. novembar, ako ne na nekoj žurki? Doduše, proslava je 14. u subotu, ali svi znamo da prava zabava uvek traje duže od jedne noći. Još ako možete biti nešto što niste, da maskirate sebe i provedete se odlično uz razne DJ-eve, zašto propustiti takav događaj?

Vidi još

Kako i zašto do studentske stipendije ili kredita

Kada ste student, doslovno, svaki dinar vam znači. Desiće se da ćete poželeti da odete na piće sa društvom posle predavanja, izađete u grad ili častite sebe za uspešno završen kolokvijum ili ispit, a možda vam baš u tom trenutku bude prazan džep. Kako ne biste morali toliko da brinete o svom budžetu na mesečnom nivou, imate prednost kao akademski građani da dobijate studentski kredit ili stipendiju.

Vidi još

Budući šampioni 1

Svima je poznat osećaj pripadnosti, timskog rada i podržavanja. Obično kad se spomene sportski tim, prva asocijacija je uigranost i saglasnost, ali i fudbal, košarka, odbojka i ostali sportovi na koje smo navikli. Međutim, šta ako vas upoznam sa jednom sportskom familijom- u pravom smislu te reči?

Gracie Barra Beograd je samo jedan deo velike familije koja je posvećena ne samo treniranju brazilske džiju džice, već i psihe svakog pojedinca. Uobičajeno je da kada se nađete u opasnoj situaciji, delate bez razmišljanja, tj refleksivno- evo ga odličan način da naučite da kontrolišete svoj um, pokrete i poteze samoodbrane. Iako vladaju stereotipi, pa se smatra da je džiju džica sport u kojem ćete zadobiti samo povrede ili lomove, osvrnite se na vedriju stranu- bićete sposobni da se odbranite u svakodnevnom životu, ne samo od fizičkih napada, već i problema lične prirode (stres, samopouzdanje, odnosi sa drugima). Ovaj sport nije namenjen samo adolescentima i odraslima, već i deca imaju mogućnost da razvijaju svoj takmičarski duh. U prilog tome, 11. oktobra se u zgradi BIGZ-a održalo drugo dečje takmičenje u Srbiji, u organizaciji istoimenog kluba. Preko pedeset nasmejanih, razigranih i druželjubivih najmlađih članova je učestvovalo u preko sto borbi, a oni najbolji su nagrađeni medaljama. To nije bilo samo takmičenje u kojem vi čekate kraj runde i pobedu, već i mesto na kojem su ostala deca bila animirana raznim igricama, crtanjem i kreiranjem raznih figura, gde su ljudi bili i više nego prijateljski nastrojeni, a sve što ste mogli osetiti je pozitivna atmosfera. Za sve učesnike su bili obezbeđeni lanč paketići, sokovi i voda, a ceo događaj je pratila lekarska služba.

Za redakciju Beogradske Nedelje, ovog puta, govori glavni instruktor Gracie Barra Srbija- Danijel Brajčić:

 

Gracie Barra spada u Centar Brazilske Kulture?

Ne. Mi radimo u saradnji sa njima, ali Gracie Barra je klub za sebe. To je najveći svetski klub brazilske džiju džice. Trenutno broji preko petsto škola u svetu i daleko je veći, da tako kažem, od nekih drugih priča koje se nalaze u Srbiji i kao takav dovoljno je veliki da bude samostalan. Ali ideja naša je uvek bila da se spojimo sa Centrom Brazilske Kulture, da bi ta energija koja se promoviše ovde, energija Brazila, bila prisutna i sa naše strane.

Zašto mislite da bi ljudi trebalo da se bave baš džiju džicom, a ne nekim plesom koji potiče iz Brazila, ako već žele da osete taj duh?

Naprotiv, ne mislim tako. I jedno i drugo je lepo. U principu i ja imam svoje stavove koji se možda razlikuju od tuđih. U klubu ima i devojaka koje rade sambu, uče portugalski, tako da je sve to stvar izbora. Ne bih mogao da kažem zašto je ovo bolje. Na primer za decu, posebno najmanjeg uzrasta je dobro jer razvijaju uporedo dinamičke i motoričke sposobnosti, ali i fizički jačaju.


068

Da li trening brazilske džiju džice jača i psihičku stranu?

Naravno, ona učestvuje u njihovoj izgradnji od malih nogu. Stvara od njih jake individue, vođe, maltene pristup je sličan kao kod nekih japanskih veština, koje takođe razvijaju lidersko vođstvo. Prisutan je individualizam, jačaju, dokazuju se na takmičenjima, tako da u isto vreme postaju svesni svoje snage, samokontrole i samoodbrane. Ono što je interesantno je da je zabluda kod roditelja najgora stvar. Oni misle da ako dovedu dete na borilački sport da će postati agresivno. Upravo je suprotno. Deca ubijaju agresiju, ali što je bitno, oni u džiju džici uče kako i kada da utiču na nju i to rade isključivo u samoodbrani. Znači uče kako i na koji način da kontrolišu svoju snagu, budu svesni nje, jer se dešava da neko duži vremenski period trenira, ali u momentu kada treba da primeni neki potez, zamrzne se. Mi upravo radimo na tome da ih konstantno prati taj osećaj samokontrole.

Postoji li potražnja za ovim sportom, s obzirom na stereotipe?

Nažalost, ima svega. I stereotipa, kao neka vrsta neinformisanosti ljudi, ali ima i tradicije i navike, jer je ovo sport sa svojom istorijom. U Srbiji je prisutan od 2000. godine. Što se tiče dece, tu je dve godine, još je mlad sport u tom smislu, ali da postoji interesovanje- da. Ljudi su i dalje malo suzdržani od toga da dovode svoju decu, ali se nadam da će se stanje poboljšati.

Kako radite na poboljšanju svesti kod ljudi u vezi sa ovim sportom?

Mi imamo specifičan način reklamiranja, a to je lični pristup. Nemamo nikakav famozni marketing koji nas prati (ne uključujući facebook stranicu i internet sajt, s ozirom da je to postala svakodnevnica) osim preporuka ljudi. Ako su zadovoljni, dovešće nekoga i verujemo u te preporuke. Nemamo plaćene reklame, a imamo pun klub i nadamo se još većoj zainteresovanosti.

Koliko članova broji klub?

Odraslu grupu broji šezdeset sedam članova, dece ima dvadeset petoro.

Da li se vaš trening bazira samo na fizičkom ‘umoru’ i profesionalizmu ili ipak funkcionišete kao velika porodica?

Mi ne radimo ništa napamet. Postoji program po kojem radimo, naravno njega dopunjujemo, usavršavamo, jer imamo dozvolu za određene programe da to radimo, ali neke ne možemo menjati nikako. Ono što je interesantno za Gracie Barru je, iako je veliki klub, da iako nas ima petsto klubova u svetu, u isto vreme na istim treninzima, svi radimo isto. Svake godine se dopunjuju, polažemo za sertifikate,  nadograđujemo, idemo u druge klubove, da delimo tu energiju, dovodimo profesionalni svet koji vodi sve to i na taj način produbljujemo celu ovu priču. Upravo iz tog osećaja se javila familija. Način na koji mi radimo, ljudi nauče da cene pre svega sebe, zatim svoje protivnike i sve ostalo ide samo od sebe.

U vezi sa takmičenjem za decu, koje je ovo po redu?

Ovo je drugo za decu u istoriji Srbije. Od 2000. godine niko nikada nije pokrenuo ovako nešto- do ove godine. Inicijativa je bila od strane kluba Secutor koje je održano u njihovom klubu, a za drugo takmičenje smo mi domaćini. Nameravamo da ih održavamo, prvobitno zbog same dece i nadam se da će ih biti još, jer su potrebna. Deca vole takmičenja, taj kompetativni duh u njima živi, a mi samo treba da ih usmerimo na pravi put.

 

 

DSC_0113

A takmičenja za starije?

Postoji mnogo takmičenja za odrasle, kako u Srbiji tako i u regionu. Naši članovi su prisutni u onima u Srbiji pod grbom Gracie Barra  i mogu da se pohvalim raznim medaljama, ukupno ih ima sto devet. Hoću da kažem da iz tog duha familije, naravno da može biti profesionalnost, samo ako se zna kako se radi: postoje dva  načina na koji se boriš. Jedan je da budeš ljut i besan, a drugi je istinska ljubav, ono što mi radimo ovde.

Kakve planove imate za razvijanje? Postoji li brazilska džiju džica u drugim gradovima Srbije?

Mi se konstantno razvijamo i na neki način skupljamo iskustvo. Trenutno pored Beograda postoji još u Šapcu. Pored toga, predstavništvo našeg kluba je i u Banja Luci takođe. Imamo plan da u narednih godinu dana osnujemo još jedan klub, on će biti u Beogradu, ali videćemo.

Kako ste Vi zadovoljni kao trener?

Ja sam uvek zadovoljan. Ovo ide nekim svojim tokom i ovo je jedini način na koji možemo da se razvijamo. Iz prostog razloga zato što ja vidim jedini način kao takav. Ne želim nikakav fensi marketing ili bilo šta, jednostavno ubeđen sam u to da ljudi moraju da naiđu na nas iz želje da učestvuju, a ne da ih mi privlačimo nekim reklamama. Nismo zatvoreni, otvoreni smo uvek, ali nemamo potrebu da radimo na taj način. Naprotiv, velika potražnja kod ljudi inače postoji, jer nije lak sport, ali svako može da proba i kod nekoga da potraje ceo život. Takmičari će izabrati takmičarski put, rekreativci rekreativni, neko ko to voli da radi iz hobija, moći ce da radi kad mu odgovara. Svi su dobrodošli, na kakav god način oni to žele. Iz te energije mora da postoji neka ljubav. Možda je jedan od retkih klubova koji se može pohvaliti time da na treningu učestvuje trideset ljudi u isto vreme i preko petnaest žena. Inače slabo ima žena u ovom sportu, ali mi na spisku imamo sedamnaest njih, po treningu od deset do petnaest. One rade zajedno sa muškarcima, tako da dele tu energiju i uče u jednoj atmosferi gde moraju da se prilagođavaju jedni drugima. Na taj način svako dobija. Muškarci rade brže i snažnije, a žene sa mnogo više snage.

Koji bi povod bio ljudima da treniraju ovaj sport?

Prvo znatiželja, da probaju nešto novo, jer verovatno viđaju na televiziji, s obzirom da je dosta popularan sport u svetu. Drugo da vide da li im je ovo izazov, s obzirom da je teška veština. Ko želi da se profesionalno bavi- ako želiš izazov, nema većeg od ovoga. Dobar razvoj, učenje samoodbrane, i ne samo fizičkih veština, već i psihičkih. Dosta njih dolazi već zaljubljeno u ovu veštinu i žele da što pre dostignu viši nivo. Postoje grupni treninzi, ali i privatni. Ja sam ovde od 7h ujutru do 00h, jer je ovo sve što radim. Ako ne radiš samo to u životu, onda pričas priču koja je marketinška. Svako radi na svoj način, a ja se trudim da im, između ostalog, budem i očinska figura.

10625095_615359021923030_9031340293259536316_n

Svi misle da su samo roditelji maksimalno posvećeni svojoj deci, ali su tu onda i drugi ljudi koji svoj život podrede njihovom razvijanju. Činjenica je da smo nacija puna predrasuda i stereotipa, jednom rečju- konzervativni smo. Nije samo porodica mesto gde se osećate sigurnim i zaštićenim, već postoje i timovi koji učine da postanete ponosan član familije. Radite na sebi u svim sferama, razbijte predrasude, a pravi ljudi će vam samo pomoći u tome!

 

Jubilarni 60. međunarodni sajam knjiga kao riznica za ljubitelje književnosti

Zamislite da se svake godine povećava broj ljudi koji su zainteresovani za knjige i da raste svest o pismenosti, nekom drugom svetu udaljenom od tabloidizacije i bavljenje nebitnim temama? U Srbiji se ta svest uspešno širi, uprkos ne tako zavidnoj medijskoj sceni. Dokaz za to je jubilarni  60. međunarodni beogradski sajam knjiga!

U periodu od 25. oktobra do 1. novembra će Beogradski sajam biti mesto na kojem će se okupiti ljudi iz raznih zemalja koji gaje istu strast prema knjigama. Tada će se u vazduhu osećati pozitivna atmosfera, a ljudi će osim znanja u vezi sa raznim knjigama razmenjivati kontakte, čuti nešto novo, a i imati mogućnost da razgovaraju sa piscima i tako upotpunjuju svoju kolekciju informacija. Zemlja koja je ovogodišnji počasni gost je Rusija, u kojoj je ova godina proglašena za godinom književnosti, a posetioci će moći da vide pravo blago ruske književnosti- kako se, između ostalog, zove izložba fotografija koja će prikazati istorijski razvoj ruskog pisma i književnosti kroz istoriju. Centralna tema, koju će predstaviti Rusija će biti pravoslavlje, a sajam će uveličati svojim prisustvom i mnogobrojni pisci iz istoimene države: Pavel Basinski, Sergej Beljakov, Boris Jevsejev, Eduard Verkin, Sergej Lukjanjenko, a sa tv i radio voditeljem, stručnjakom za književnost i piscem Viktorom Jerofejev će svi moći da razmene reči i nauče nešto novo. Federalna agencija za štampu i masovnu komunikaciju i Savez književnika Rusije, koji su organizatori programa su spremili još dosta toga, sve u cilju predstavljanja ruske kulture, pa će se na programu naći i okrugli sto gde će se diskutovati o pitanjima u vezi sa prevodom sa ruskog jezika na srpski, video most Beograd (Ruski dom) kao mesto gde će svi zainteresovani razmatrati niz pitanja koje se odnose na kulturu i književnost. Ljubiteljima ruske književnosti, koji ne budu u mogućnosti da posete sajam, sigurno će značiti informacija da će sve knjige koje budu izložene, ostati u Srbiji- u Ambasadi Rusije, Ruskom centru za nauku i kulturu, na Beogradskom univerzitetu i drugim ustanovama kulture.

.Belgrade_Book_Fair_2

Zašto ne otići na jednu od najstarijih i najvažnijih književnih manifestacija u regionu, ako već imate vremena od 25. oktobra u 10:00 do 1. novembra, kada se u 22:00h završava ovo jedinstveno dešavanje? Upoznajte rusku kulturu, nove ljude, proširite svoje vidike, dobro se zabavite i potrošite svoje vreme na korisno i poučno dešavanje!

Intervju sa Ognjenom Kostićem – Strukom o novom albumu, karijeri i hip hop sceni (VIDEO)

Neki ljudi su kao vino- što su stariji, to su bolji. Iskustvo od petnaest godina je dovoljan razlog da čovek zadobije nečiju pažnju. Uz to ako je to neko ko ima već stvoren status, a vremenom se samo usavršava, onda je uvek poželjno čuti nešto od njega.

 

Ognjen Kostić, poznatiji kao Struka, izdvojio je svoje vreme da sa redakcijom Beogradske Nedelje porazgovara o svojim gledištima na svet hip hopa, nekim događajima, karijeri, ali i o onome što je aktuelno u poslednje vreme. Album pod nazivom Totalna kontrola je nešto što se dugo čekalo, a stvarali su ga on i Relja Milanković Reksona. Svoj opis tog stvaranja, između ostalog, koje izlazi 25. septembra, možete poslušati u razgovoru sa njim.

 

Geo Da Silva za Beogradsku Nedelju

Avgust mjesec i ljeto u svom najljepšem izdanju ne bi bilo za pamćenje da se ne umiješa dobra muzika, kako bi sve to upotpunila. Sam naziv festivala- Thunderfest (što bi u prevodu značilo festival grmljavine) je opravdao očekivanja građana malog grada na sjeveru Crne Gore. U pitanju je Berane, bivši Ivangrad, koji je poznat kao mjesto na kojem se za vrijeme ljeta okuplja najviše omladine, koja ispunjava ovaj grad energijom i osjećajem radosti. Ove godine se na festivalu među izvođačima našao i Constantin-Cristinel Gheorghe, publici poznatiji kao DJ Geo Da Silva. Poznati rumunski izvođač je izdvojio svoje vrijeme prije i poslije nastupa, kako bi odgovorio na par pitanja:

Da li uživaš u svom boravku u Srbiji i Crnoj Gori?


Naravno, volim sve, stoprocentno.

Nastupao si u različitim djelovima svijeta. Da li bi rekao da postoji drugačiji nivo cijenjenja, za vrstu muzike koju ti kreiraš, u različitim državama?


Na primjer, moj label je sada iz Španije, ali ja sam sa Balkana i osjećam više ljude odatle, zato što imamo istu istoriju, probleme, istu krv. Povezan sam više sa njima i više ih razumijem, pa samim tim mislim da i oni više razumiju moju muziku.

Kako si odlučio da se uključiš u muzičku industriju i postaneš DJ?


Svaka osoba u svom životu, nakon dvadesete godine, pomisli „Šta bih mogao da radim sa svojim životom?”, ja sam pokušao mnoge stvari, ali ovo je jedina za koju vjerujem da je za mene.

Da li si sam smislio svoje scensko ime?


Moje pravo ime je normalno grčko-ortodoksno i na sceni je veoma teško da bude: „Zdravo, sada nastupa Georghe Christiano…” , tako da je to nadimak, kao kad koristiš svoj nadimak na instagramu, snapchatu, facebook-u.. A što se tiče imena Geo Da Silva, to je duga priča. Moji prijatelji su me pitali- Okej, ti želiš da budeš DJ, koje je tvoje ime? Zato što je moje ime veoma dugo, imam tri imena, i nadimak je trebalo da bude malo više internacionalan. Nisam Englez, Balkanac sam, ali lako ga je izgovoriti svakako.

Da li imaš drugih interesovanja osim muzike?


Ne, muzika je jedina stvar kojom se bavim.

Da li imaš nekog muzičkog idola, koji utiče na tvoju muziku?


Totalno je drugačije od onoga što ostali ljudi misle. Porastao sam uz muziku iz sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih, volim pravu muziku. Ponekad slušam pop, ponekad rock, ponekad instrumentalnu muziku, zavisi od toga kako se osjećam. Slušam i srpsku muziku, znam mnogo pjesama. Od rok muzike (govorim za područje Jugoslavije, ne samo Srbije), Bajagu, porastao sam uz Riblju Čorbu i Bijelo Dugme. Što se tiče pop muzike- Hara Mata Hari, Magazin. Od turbo folk muzike slušam Cecu, Lepu Brenu… ne samo zbog muzike, volim ih zbog svega.

Kada stvaraš pjesmu, da li pišeš i tekst ili si zadužen samo za muziku?


Ne, ne, ja komponujem sve. Imam muzičare koji su zaduženi za muzičku produkciju, ja sam kompozitor i tekstopisac. Počnemo od jedne riječi, melodije, ali je sve uvijek moja ideja.

Pretpostavljam da sviraš jedan ili više instrumenata. Koji instrument sviraš?


Počeo sam da učim da sviram gitaru, klavir i saksofon, ali sam početnik. Za mene je bitnije objasniti kako uraditi jednu ili drugu stvar, nego mehanički je naučiti.

Izdao si svoj album 2005. godine u saradnji sa DJ Jungle i Funky DJ’s. Kako si zadovoljan reakcijom fanova?


To je bio moj prvi projekat, na rumunskom jeziku, ali sam nakon toga rekao da želim da bude na engleskom, zato što sve u Evropi počinje internetom i engleskim jezikom i shvatio sam da se to mora uraditi. Kada govoriš o reakciji fanova, teže je reći, jer ja nisam pjevač, već DJ. Okej je to što stvaram za sve generacije, ali sam zabavljač. Pjevam zato što neko mora da otpjeva nešto u pjesmi, ali me ljudi moraju vidjeti kao DJ-a sa Balkana, kao i sve druge DJ-eve sa tog područja. Ja pravim muziku, govorim na mikrofonu, stvaram zabavu.

Da li to znači da ovo radiš iz zabave?


Na početku sam radio zbog zabave, ali sam kasnije shvatio da mogu da zaradim novac, a posle da mogu i da živim od ovoga. Tako da, ovo je maksimum.

Da li si još uvijek u saradnji sa svojim kolegama iz Funky DJs?


Da, naravno, uvijek razgovaramo. Ponekad se posvađamo, ali krug života je takav da ako ste pravi prijatelji, doći će sve na svoje mjesto.

Iako si iskusan muzičar, da li i dalje osjećaš strah u toku nastupa? Ako je tako, da li imaš neku vrstu rituala koji koristiš da smiriš napetost prije izlaska na scenu?


Ne, zato što uvijek, čak i kad sam ovdje- u Beranama, koji je mali grad, imam osjećaj da sam turista. Vi ste me pozvali, ja sam Vaš poseban gost, pijemo i jedemo zajedno, sviramo, tako da sam srećan dok radim. Ovo radim da bih preživio, kao što sam ti rekao, ali u mislima mi je novac na poslednjem mjestu. Emociju uvijek imam, zato što ako osjećaš i voliš ono što radiš, pitaćeš se prije nastupa kako će biti, da li će biti dobro. Pošto vjerujem u Boga, pomolim se prije nastupa i uvijek ispadne dobro.

Da li imaš planove za buduće nastupe?


U Srbiji nastupam u Lebane, a nakon toga sam u Čačku.

Da li ti prija to što imaš toliko fanova, ili ti je nekad svega preko glave?


Nemam ih mnogo, imam skoro devedeset hiljada fanova. Za mene je to previše, zato što svakog posmatram kao prijatelja, uvijek. Ako me pitaju nešto, potrudiću se da im odgovorim. Ponekad me pitaju, po mom mišljenju, glupa pitanja, ali svaki put sebi kažem- Stop, pitaju te iz svoje neke perspektive, tako da moraš razumijeti sve.

Da li na tvoj lični život, uključujući porodicu i prijatelje, utiče karijera?


Ne, ne. Zato što moja žena i djeca razumiju da ono što tata najbolje umije da radi je stvaranje muzike i nastupanje. Tako da, oni me podržavaju i ohrabruju svaki put.

Da li se tvoja žena ikad žali zbog djevojaka koje se često pojavljuju u tvojim video spotovima?


Ne, zato što smo se upoznali kad sam već bio DJ, tako da ona sve zna i podržava me, a i radili smo na mnogim projektima zajedno. Ne želim da cijela porodica bude u muzičkim vodama, ali moj sin želi da bude DJ, a on ima dvanaest godina. Imam dvoje djece, ćerku od jedanaest i sina od dvanaest godina i s obzirom da su oboje odrasli uz glasnu muziku, navikli su se. Oni su veliki u duši, mislima, tijelu, svemu.. Moj sin je bio sa mnom u Kraljevu, jer sam mu rekao: ‘Okej, moraš da ideš sa mnom da vidiš šta se dešava, da li ti se sviđa sve to, da bi znao da li želiš time da se baviš.’

Gde bi želio da nastupaš?


Zavisi šta želiš. Ja želim da nastupam gdje me ljudi žele. Ako me žele u Beranama, doći ću tu, ako me žele u Beogradu, otići ću tamo. Nisam ja toliko veliki i VIP. Ja sam samo srećan čovjek. Srećniji od drugih, tako da sam zadovoljan ovim. Ne razmišljam o većim nastupima, jer moja muzika nije toliko festivalska, više je disko, za određenu grupu ljudi.

Zašto si odlučio da nastupaš večeras na Thunderfestu?


Zato što sam bio pozvan, zato što volim Crnu Goru i zato što znam da je ovo drugo izdanje, a bilo je odlično prvi put, pa se nadam da će večeras biti još bolje.

Kako si zadovoljan publikom večeras, ali i u Srbiji, s obzirom da si i tamo već nastupao?


Prvo, želim da ti se zahvalim na ovom intervjuu, zato što je veoma dokumentovan. Impresioniran sam, zato što sam nastupao od Australije do Norveške, nisam doduše bio u Americi.. sjever Afrike i sjever Evrope do Australije i istok Rusije, niko me nije pitao za Funky DJs. Što se tiče večerašnjeg nastupa, bilo je više nego što sam očekivao, bilo je otprilike pet hiljada ljudi, ali sam sve vrijeme mislio na ljude iz organizacije, pokušao sam da budem fin sa svima. Ne znam da li me pubilka voli ili ne, ali se nadam da sam im se svidio. Ovo je drugo izdanje, ali na trećem će biti još više muzike i života. Što se tiče Srbije, ona je moja druga država. Oni me mnogo podržavaju, vjeruju u mene, vole me i ja volim njih.

Ko kaže da velike muzičke zvijezde dolaze samo u velike gradove i da sebe shvataju kao nedodirljive? Čak i kada većina ljudi nije upoznata sa porijeklom neke poznate osobe, očigledno je da mentalitet, druželjubivost, otvorenost i gostoprimljivost ljudi sa Balkana nikad neće moći da se sakrije.

​The Babyz u akciji širenja kvalitetne muzike

U moru cover bendova, uvek se nađe neko ko se izdvaja. Nekad je u pitanju pevač, nekad gitarista, a nekad zapadne za oko način na koji bend funkcioniše i iznosi svoje pesme. The Babyz su u stvari sve ovo u jednom! Puni energije, ovi mladi studenti Fakulteta političkih nauka, trude se da na svakoj svirci iznova dokažu zašto bi trebalo ljudi baš njih da slušaju. Oni su pre svega prijatelji, pa se njihova povezanost može odmah primetiti, a nije isključeno da je upravo to ključ za dobro funckionisanje.

Kaća, Nikola i Filip su članovi benda i izdvojili su svoje vreme da vas upoznaju sa svojim muzičkim izlaganjem:

Otkud naziv The Babyz, s obzirom da podseća na ženski bend?

Kaća: Ja sam ranije bila u bendu koji se zove Marakuja i tamo su me zvali Bejbe, jer sam bila najmlađa. To mi je ostalo kao nadimak i onda kada smo rešili da osnujemo bend, razmišljali smo kako da se zovemo i to nam je bilo zvučno i slatko, a i ja sam žena pa moraju da me slušaju.

Znači da si ti šef ekipe?

Filip: NE.

Kaća: Svako od nas kaže da je šef ekipe.

Filip: Suštinski gledano, Džoni je executive producer, Kaća je lepo lice benda, a ja sam tehnički direktor. Nikola se bavi time na koji način treba da se svira, Kaća je šarm i lepo lice benda (mada sam to i ja), a ja sam u suštini tehnički direktor- generalno gledano, zvučali bi bolje bez mene.

Nikola: Fića i ja radimo sve što je u vezi sa bendom, ali Kaćina je poslednja- ona to aminuje. Onda ispadne da je ona šef, a u stvari mi sve radimo.

Kada ste osnovali bend?

Filip: Davne 1993. godine, kada su nas rodile mame.

Nikola: Polovinom februara 2014. godine.

Kaća: Kada nas je asistent sa fakulteta pozvao i rekao da je vlasnici kafića Bistro bar puštao moje cover klipove, zvala nas je da sviramo kod nje. To se skroz spontano desilo, ali je ispalo super. Nama je sve ovo u stvari veoma zabavno i to je glavni razlog zašto ovo radimo. Kad god imamo svirku, jedva je čekamo, jer stvarno volimo da sviramo i pevamo i svirke nam u proseku traju 4h.

Vi za period od šest meseci, da li ste imali neki značajniji nastup kojim biste mogli da se pohvalite?

Kaća: S obzirom na to da studiramo i da smo od jutra do mraka na fakultetu…

Filip: A i ja sam bio statista u raznim filmovima, uglavnom sam bio kukuruz.

Kaća: I dalje stižemo da sviramo svake subote, tako da je i to za svaku pohvalu.

Nikola: Nama je svaka svirka bila bitna, jer se posvetimo maksimalno uvek, a tek treba da se ostvare neki planovi. Evidentno je da fakultet trpi, jer smo poslednji ispit položili dok je Koštunica bio na vlasti, Fića doduše dok je bio Tito… Moramo da naglasimo da nam je pevačica jedini izvozni produkt i da se šlepamo uz nju.

The Babyz


Šta mislite da vas odvaja od ostalih cover bendova?

Nikola: Zato što nam je drugi gitarista večito pijan i zato što je seks simbol generacije.

Filip: A da ne govorimo o mojim tehničkim umećima gitare, da umem da odsviram svega ukupno tri i po akorda, ali to odradim tako dobro.

Nikola: Iz jednog prostog razloga- zato što imamo pevačicu. Vrlo malo cover bendova ima pevačicu, a mi pritom imamo fantastičnu, bez ikakvog preterivanja. Takođe, zato što smo trenutno traženi u barem pet do šest lokala u koje ne možemo da stignemo i zato što stvaramo atmosferu kao u kafani. Da je naš bend isključivo muški, ne bismo imali toliko nastupa, sigurno.

Kaća: To što uglavnom u kafićima neko svira,a ostali sede i piju pivo, a na našim svirkama imamo uvek minimum polovinu ljudi koji skaču i igraju kao da su u noćnom provodu. Nikada nam se nije desilo da ljudi samo sede i piju piće. Kada smo svirali u Martini Bar u Savamali, na primer, čovek koji je jednom došao na našu svirku, na sledeću je doveo ćerku i sve vreme su bili tačno ispred nas i njoj se baš videlo da uživa u nastupu.

Svirate li ono što vi slušate ili se prilagođavate publici?

Filip: Ono što mi sviramo nije ni 2% onoga što slušamo.

Nikola: Moj omiljeni pevač je Jašar Ahmedovski.

Kaća: Moj omiljeni pevač sam ja.

Filip: Tako je, i moj omiljeni pevač je Katarina. Mi sviramo taj reperoar koji nije zastupljen preterano, odnosno ti kad počnes da slušas neke bendove, vrlo interesantna stvar je što je polovina repertoara strana muzika, ali čak i taj deo strane muzike nije neki koji svi znaju, nego su stvarno odlične stvari.

Kaća: Uglavnom cover bendovi kada imaju svoje svirke, oni se drže nekog svog žanra, a mi nemamo tu žanrovsku podelu. Imamo delove svirke sa stranim i domaćim pesmama. U tom celom stranom delu bukvalno sviramo sve žanrove, kao i u domaćem, ali i dalje 99% tih pesama su poznate. Poenta je da se ne ograničavamo žanrovima, ali ko god dođe na našu svirku, zna sve pesme. Nikada nam se nije desilo da odsviramo identičnu svirku.

Nikola: Vrlo je verovatno da kada neko priđe i zatraži pesmu, ja je već znam.

Imate li neku svoju autorsku pesmu?

Kaća: Nemamo još uvek, ali planiramo da imamo. Filip i ja želimo da se to ostvari, ali Nikola ne. Mi u stvari stvaramo svoju publiku, da bismo kasnije imali svoje pesme i mogli da ih promovišemo. Cover bend koji želi da postane autorski, nema ništa iza sebe. Mi nemamo nikoga ko će da nas promoviše i onda moramo to da radimo sami, a da bismo došli do promocije, moramo da imamo stalne ljude koji će doći na svirke.

Kada planirate taj plan da realizujete?

Nikola: Kada Fića bude položio Savremenu političku teoriju.

Filip: Onog dana kada budem položio spt, ide se u studio i ne izlazi se narednih 7 dana i pravi se album. Trajaće minimum 3 i po sata, 54 konceptualne pesme i svaka će trajati po 7min.

Kaća: Nadam se da Filipa niko ne shvata ozbiljno.

Kako ćete se finansirati, ako već nemate svoje sponzore?

Nikola: Finansiraćemo sve sami, jer je u planu kreiranje Babyz studija. Smislili smo da u dogledno vreme, recimo godinu dana, napravimo taj studio u kojem bismo počeli da pravimo pesme.

Da li bend utiče na vaše odnose?

Kaća: Uticalo je na naš odnos, ali samo u pozitivnom smislu. Mnogo se više viđamo, družimo i bliži smo.

Kako planirate ili biste voleli da se razvijate?

Filip: Pa, ja se uglavnom razvijam u širinu. I voleo bih da imam svoj bord i CNC mašinu, da obrađujem metal do hiljaditog dela milimetra.

Kaća: S obzirom da nama ovaj režim odgovara, ne oduzima nam mnogo vremena i stižemo da radimo sve ostalo, bilo bi odlično da imamo više svirki. Takođe, da se razvijemo dovoljno, da kad krenemo da radimo svoju muziku, ima poentu i smisao.

Da li postoji neka muzička ličnost na koju se ugledate?

Nikola: Vlada Divljan.

Kaća: Alicia Keys, ali mnogo volim i Vlada Georgieva, tačnije, volela bih da postignem da imam publiku kakvu on ima.

Filip: Fizički kao Kič Ričard, da pijem kao Rođa Raičević, a muzički bih voleo da budem kao Miki iz Six Packa.

Gde biste voleli sebe da vidite, na kojoj manifestaciji?

Kaća: Na Exitu i na bilo kojoj manifestaciji na moru.

Fakultet političkih nauka obično stvara politikologe, novinare i socijalne radnike, ali su The Babyz isplivali iz tog šablona i stvorili svoj! Spojili su lepo i korisno i uz dosta truda postali ono što jesu danas- uvek pozitivni, nasmejani, duhoviti, puni entuzijazma i odlični muzičari!

Who See za Beogradsku Nedelju

Momci koji svojim rimama, ali i samom pojavom izazivaju fenomenalnu reakciju kod publike, u sve većem obimu osvajaju srca regiona. Njih krasi pozitivnost, opuštenost i spontanost, a o svakodnevnici govore na ljudima zanimljiv način, što ih čini još primamljivijima. Naravno- riječ o Who See klapi! Oni su 4. jula imali svoj nastup u bašti Sava Centra, a ljudi su bili i više nego oduševljeni! Bili su veoma raspoloženi i prijatni, pa su izdvojili svoje vrijeme da objasne otkud naziv za grupu, kako se snalaze u ulozi očinstva i šta planiraju u budućnosti da urade.. Dedduh i Noyz će vas uvesti u priču:

Otkud cijela ova priča, ideja za naziv Who See i šta on uopšte znači?

Noyz: Husić Haris, to je jedan drug naš iz Bara. Pošto ga poštujemo (veliki respect za njega i pozdrav), mi smo po njegovom prezimenu nazvali našu grupu.

Dedduh: A sad čak postoje i ovi što nas kopiraju, pa su svoje terorističke jedinice nazvali Husi.

Kako ste došli na ideju da stvorite Who See? Jeste li se družili prije ovoga?

Dedduh: Mi se uopšte ne družimo, samo profesionalno. Šalim se, naravno, družimo se i iz svega toga je proizišao Who See. Nas je povezao hip hop, kasnije sam ja upoznao njegove roditelje i baku, on moje i tako smo počeli da se družimo.

Vaša popularnost raste, ali se čini da imate vise nastupa u Srbiji(misleći na Beograd), nego u drugim gradovima(misleći na Crnu Goru) ?

Noyz: Imamo, kako nemamo? Evo sad ide Sea Dance, Lake fest. Prošle godine smo bili na Sea Dance-u i baš smo bili zadovoljni tim nastupom. Sa poslednjeg albuma smo četiri-pet stvari premijerno izveli i bilo je lijepo kako je publika reagovala i uopšte taj broj ljudi tu, bilo je sve kako treba.

Dedduh: Ma odlično je. Što se Crne Gore tiče, uglavnom su festivali aktuelni kada smo mi u pitanju.

Pjesme uglavnom oslikavaju svakodnevnicu, ali se primjećuje da ucrtavate dosta primorski život. Da li se može očekivati neka pjesma koja opisuje sjever Crne Gore?

Noyz: Planiramo. Imamo jednu za Njegoša, o suvom mesu da pričamo, ali evo, još je to neka skica gruba, pa ćemo viđet.

Dedduh: Još je to sirovo meso.

Noyz: Još treba da se dimi, ali ga gazimo put Njegoša.

Izjavili ste da biste voljeli da sarađujete sa IRIE fm-om. Kad planirate taj plan da realizujete?

Dedduh: Za početak smo se upoznali. Razmijenili smo kontakte, pa ostaje da se javimo jedni drugima i da počnemo sa saradnjom. Na kraju krajeva, četvrti album je u planu, pa nam oni mogu možda biti i gosti, nikad se ne zna.

Na muzičkoj sceni ste već 15 godina i sve što ste za to vrijeme naučili se može svesti na … ?

Noyz: Bježi mrčo- na to se može svesti. Ništa nismo naučili, ako ćeš mi vjerovat’, evo sad kao da smo krenuli , praktično.

Dedduh: Naučio sam da se lijepo ponašam, da me slava ne udara u glavu, ako ona uopšte postoji.

Noyz: Ja sam vježbao da ne psujem i dobro mi ide. Učićemo i engleski za dvije godine. Slabo ga znamo, ja znam par riječi.

Dedduh: Ja znam dvije- I i am, to su mi dvije riječi. Što se tiče petnaest godina muzičke scene, nije ona od prvog momenta bila scena. Da bismo došli do nje, mi smo morali dosta da radimo i kad smo došli do iste, onda smo primijetili da oko nas postoje lešinari raznorazni, da se sve svodi na novac, da je entuzijazam u opadanju.. I ne volim kad je sve to tako. Posmatram i inostrane muzičke scene i vidim da je tamo sve uredno, da ljudi zarađuju od toga što rade, stvaraju kvalitetnu muziku..

Imate 3 albuma iza sebe, a očigledno je da su ljudi poludjeli za vašim pjesmama. Neki novi album?

Noyz: Planiramo za sad, viđećemo već, mislim da ćemo neđe krajem ljeta da sjednemo u studio. Kad prođu ove vrućine, jer studio nema klimu, a imali smo jedno dva mjeseca, onda je crkla- to je neka kineska kopija kineske klime. Odustali smo od toga da kupujemo klimu. Sad ćemo zidove da podebljamo, to nam je i jeftinije i bolje ladi.

Kako su vam podijeljene uloge u grupi? Ko je za šta zadužen?

Noyz: Dedduh kuva, ja peglam.

Dedduh: Dosta često to ide spontano, kako ko je u prilici da uradi neki posao, tako ga on uradi. Međutim, imamo i konkretna zaduženja: Ja sam prije svega zadužen za audio produkciju, Noyz za grafičku i video, a od nedavno imamo trećeg člana- DJ Seagull Prime (Dejan Matović), naš DJ i producent. Odradio nam je pola albuma Nemam ti kad. Ponosimo se njime, samo da naglasimo!

Stekla sam utisak da je u ovoj grupi Dedduh- deda, ozbiljniji i odgovorniji, a Noyz je kao dijete- pun energije i poletan. To je kontrast, ali ste se lijepo uklopili. Koliko je to ispravno?

Dedduh: To je sjajan utisak, otprilike dosta tačan.

Imate veliku obavezu van grupe, a to je očinstvo. Trpi li porodica zbog posla?

Noyz: Pa eto, ja sam tek deset dana otac i dobro mi ide za sad, tako da mislim da neće trpjet’ . A posao, što znam, nije sad da mi nešto previše oduzima vremena. Ovako skoknemo malo, nešto odrepujemo i vratim se kući. Bolje nego da osam sati dnevno radim neđe, opet bih bio odvojen od porodice, a ovako barem radim nešto što volim.

Dedduh: To mi je lijek za sve, stres, umor- bukvalno za sve.

Dobili ste nagradu 2012 MTV Best Adria Act, 1. mjesto na MTV listi regionalnih hitova pjesmom Nemam ti kad, a i sada ste trenutno na drugom mjestu top liste Domaćice pjesmom Ja bih, a bili ste prvi. Da li ste očekivali ovoliku popularnost?

Noyz: Mi smo gulili i bez nekog uspjeha. Nama je uspjeh bio i to što nam u kafić koji prima pedeset ljudi dođe trideset, mi smo bili punog srca. Ali vremenom, krene to da se povezuje i poslije drugog albuma smo malo više krenuli da nastupamo. Uspjeli smo dvanaest hiljada diskova da podijelimo, što je veliki tiraž i tako je krenula priča.

Dedduh: Normalno je reći da nismo očekivali. Mi smo se trudili da zadržimo taj svoj pečat, po čemu smo prepoznatljivi, da ne izlazimo iz toga, da budemo to što jesmo, pa ako se desi nešto, desilo se.

Ne odustajete od Bokeškog slenga, a čini se da to ljude najviše privlači, osim toga što na zanimljiv način govorite o nimalo jednostavnim stvarima. Ne odustajete od svog cilja, nećete mijenjati koncept pjesama?

Noyz: Što se tiče samih tema, ne možemo mi pobjeć’ mnogo od sebe. Pričamo o tome što nas lično dotiče, a što se muzičke pozadine tiče, to ne mogu garantovat’, ko zna đe će otić’. Jer se trudimo u svakom albumu da eksperimentišemo što više, da se igramo zvukom, da nama to bude interesantno i onda kapiramo da će svima ostalima biti. Barem je to do sada bilo tako.

Mislite li da su upravo vaša spontanost, Bokeški sleng i opuštenost zaslužni za toliko sviđanje kod ljudi?

Dedduh: Vjerovatno, kao neka vrsta originalnosti.

Noyz: A nije, nego smo zgodni, ovako izgledamo lijepo.

Dedduh: Ne mislim da bismo bili interesantni kada bismo se promijenili, tako da- ostaćemo nepromjenljivi.

Noyz: Mislim da je hip hop to da ti predstaviš samog sebe, odakle dolaziš i eto, mi upravo to radimo i nećemo mijenjati.

Dedduh: Mora postojati ta karakterna crta koja te odvaja od ostalih. Mislim da je bolje da to postoji.

Snimali ste za MTV Express, ali je Dedi tad pozlilo, pa si Noyz morao sam da repujes Reggeton Montenegro. Zanimjivo je sto si Dedu zamijenio starcem koji se zadesio tu, što je izgledalo veoma interesantno,a to je opet ta vaša spontanost. Osvrnite se malo na taj događaj?

Noyz: Drago mi je što Tonči Fraće učestvovao u toj emisiji, to je naš Kotoranin bio, velika legenda.

Dedduh: To mi je omiljena tema, baš volim da pričam o tome kako sam pao u nesvijest i hitna došla po mene. Prije nego što smo se ispeli uz brdo San Đovani, na jednu utvrdu svetog Roka, da bismo sa tog nekog vidikovca odradili kratki intervju sa ljudima iz MTV-a. Ja sam to apsolutno izdržao, sve je bilo u redu. Poslije kad smo sišli, sjeli smo na piće i odjednom mi je došlo slabo. Bio sam baš prije toga nenaspavan i držao se na raznim energetskim pićima, što ne preporučujem nikome ovom prilikom.

Imate li uvijek energiju za nastupe ili vam je nekad svega preko glave?

Noyz: Zavisi, desi se i to. Zimi, kod kuće si, toplo, fino, internet i muka ti je da izađeš. Ali opet, kad dođeš, sačeka te ta dobra atmosfera i sve i svaki naš nastup nam ostane u lijepom sjećanju.

Kakav vam je odnos sa fanovima, kako komunicirate?

Dedduh: Evo, viđela si i sama. (ispred bašte Sava Centra su ih saplitali fanovi, da bi se slikali ili uzeli autogram)

Noyz: Mi pišemo pjesme i to je u stvari naš način komuniciranja i izražavanja. Mislim da je to glavno, a sve ostalo je usputno. Imamo svoju stranicu na facebook-u, koju uređujemo naš menadzer Marko i mi.

Dedduh: Da, mi uređujemo tu našu stranicu, a osim nje, ima još par njih koje zbunjuju stvarnost, ali pravi fanovi znaju koja je prava. Koristimo je kao platformu za marketing, što je sasvim normalna pojava.

Gdje biste voljeli sebe da vidite, na kojoj sceni?

Noyz: Pa eto, ja bih volio malo vanjka da odemo, čisto da nam guzica put vidi.

Dedduh: Sviđa mi se prostor bivše velike Jugoslavije, to govorno područje. Mislim da je veliki potencijal u pitanju, samo da se malo regulišu neke stvari i da malo više para u ovaj napaćeni narod uđe, da ljudi mogu sebi da priušte ljetovanja, festivale, koncerte.. da se malo više o tome priča, a malo manje o politici. Mislim da imamo raznovrsnu muziku, finu- počev od Slovenije, pa sve do Makedonije.

Noyz: Sad je u poslednjih 5 godina planulo to sa festivalima- pogotovu na primorjima, što na našem, to i Hrvatskom. Imali smo par nastupa kroz region, koja su nam ostala u lijepom sjećanju, nadam se da ćemo da pojačamo to. Inače smo ti bili u Švedsku na Evroviziju, no ne bih te sad time zamarao.

Dedduh: Izbačili su nas iz kvalifikacije.

Noyz: Ja bih opet išao, bilo đe po tim festivalima, vani. Odem, proputujem, vidim, vratim se doma.

Mislili ste da su Crnogorci prepotentni, teški za saradnju i lijeni- zar vam Who See klapa ne dokazuje upravo suprotno? Dobro, možda jesu malo lijeni u privatnom životu… ali energiju koju donose pred ljude, doslovce je prenose na njih. Oni neće odustati od svoje originalnosti, a ni publika od slušanja iste.