ISTORIJA ČOVEKA| Bog i filozofija: kontrast sudnjeg dana i vetrenjače tehnologije

Ono u čemu se bog i filozofija kao fenomeni razlikuju, jesu njihovo matično polje duha iz kog izniču kao pojmovne kategorije. Objašnjen je u prethodnom tekstu, u onolikoj meri koliko je sa današnjeg aspekta moguće, nastanak boga kao fenomena, ili nekog protobožanstva, koji je u arhaično vreme bio odraz strahova i želja primitivnog čoveka (primitivnog – u značenju prvog, a ne priprostog kakvo je vulgarno značenje). Nije nemoguće i da je prvo božanstvo bila neka filozofska ideja nekog protomislioca. Međutim, bog iz kog se račvaju vera i religija, može biti da i sam biva raščlanjen na ono što je kolektivno i individualno – kolektivno, ono što su Grci nazivali doxa, kult, neretko vezan za društvene kategorije kao što su država ili kakva druga institucija, i individualno – vera, put katarze, sistem pogleda, etičkih normi i zakona. No, ostavimo se za trenutak toga. Bitno je sagledati nastanak filozofije. Filozofija ne nastaje iz strahova „ljudske rase“, već iz poriva ličnih razlika, u dokolici, u bogatijim kvartovima antičke Atine ili maloazijskih jonksih i eolskih kolonija. Ona nastaje u kontemplacionim procesima, upravo iz poriva, sa jedne strane, urođene različitosti da se diferencira jasno i nedvosmisleno, a sa druge, usled potrage za istinom. Filozofija kao takva odriče veru, tj. spaja je sa (i daje joj oreol) znanjem koje proizilazi iz čistog dokumentovanog korpusa činjenica. Jer, nije li na kraju krajeva Hristos ulitmativna istina koju traže filozofi. I opet, odriče li ko pravo filozofima da otkriju onda – ko u biti je Hristos?

Videćemo kroz prošlost da bog neretko odgovara na društvene fenomene na način koji je potreban opstanku zajednice. Ukoliko je saznanje dotle da se pojma neko kultno božanstvo, onda vidimo preku potrebu da se božanstvima udovolji raznim formularnim i drugim ritualima kojima će se ostvariti interes zajednice (poljoprivreda ili odlazak u rat). Vidimo hrišćanstvo, koje kao da stoicizam (zadovoljenje datim) humanizuje. Stoicizam koji je naročito bio popularan među robovima, a nije stran ni caru Marku Aureliju, istovetan je hrišćanstvu koje nudi koncept „zahvalnosti“, te je stoga i razuđena ova vera među ženama i robovima. Sa jedne strane, hrišćanstvo daje verziju nekog humanizma nižim slojevima, ali sa druge, nalazi mesta i za oporo suprotstavljanje moćnoj Imperiji, u krajnjoj težnji da društvo humanizuje, jer u onolikoj meri koliko miri niže slojeve, utoliko ruši koncept vladavine nobiliteta u Starom Rimu. Hrišćanstvo je u onoj tački u kojoj ga neko oblikuje po svetonazorima stoicizma religija (danga na čelu mase), a u onoj gde je moralistička vrednost individue, koja može istina biti i stoička – vera. Videćemo i da Alah nudi konkurenciju Jahveu i Hristu na način koji je Arapima potreban da bi se oduprli moćnim Sirijcima (tada Vizantincima) i Persijancima (Muhamed je bio sklon u ranim danima svoje novootkrivene vere da potpuno priđe hrišćanima). Videćemo i da mnogi kanoni islama koji su do tada postojali, tipa onog tabua svinjskog mesa koji postoji još u drevnom Egiptu, ili zabrane konzumacije alkohola, vrše vrlo praktičnu ulogu u pustinjskim nomadskim zajednicama. Ne možemo, a da ne nađemo da deifikacija pojedinih vladara na Starom Istoku, koju naročito srećemo kod pojedinih vladara Mesopotamije i kod faraona, nužno vodi ka potrebi održavanja na prestolu i odžavanja jedinstva carstva, tada oličenog u distaniji. Kasnije, u hrišćanskoj Vizantiji srećemo koncept vere u to da je car jednak sa apostolima. U krunidbenoj crkvi u Remsu, u Francuskoj, vidimo kako se mase slivaju u crkvu gledajući nad sobom motive iz Biblije, koji nude francuskom kralju pravo na vlast. U protestantizmu vidimo jedan ekonomski zamah kojim se nudi ekonomska alternativa dotadašnjem feudalizmu. Dakle, neizostavno je da religija odgovara datom trenutku u državnom i društvenom razvoju i da igra veoma bitnu ulogu. Ona mora da udovolji po prirodi, kao jedna od najdemokratskijih društvenih kategorija, čitavom narodu u najvećoj mogućoj meri, jer predugo, ona je bila druga noga države, i to ona noga koja nema gde da se saseče i udari jer joj je „koren na nebu“, sve do Francuske revolucije. Ipak, nemojmo zaboraviti da ona čini ono što mora – podilazi narodnim manama da bi bila prihvaćena. Nisu li još jezuite rekle, a Marks prisvojio, da je „religija opijum za narod“.

Sa druge strane, nemamo nigde u filozofiji, do u duboku prošlost kod Pitagore npr., striktnost koju ima religija (opet, ima slučajeva i da je filozofija pretvarana u religiju – to je slučaj sa pitagorejcima, to je slučaj i sa komunizmom, i sa nacizmom koji suštinski filozofiju ni nema, ali dobro se služi raznim logičkim instrumetnima). Filozofija trivijalizuje pojam slobode, donekle. Ona za njom ne poseže. Filozofija, već smo rekli, veru stapa sa znanjem i neretko zalazi u metafiziku, ali samo onda kada je svesna da izlazi u „onostrano“. To onostrano, nije kao u religiji božje. To onostrano je samo crna rupa na spirali spoznaje, koja se svakim korakom nauke nanovo otkriva, dok filozofi svakako samo postavljaju hipoteze. Hipoteze koje moraju prirodno biti lične. Ne postoji tako nešto kao što je „ narodna pretpostavka“. U domenu neotkrivenog, filozofija se igra logikom i znanjem, intuicijom i iskustvom.

Za to vreme, bog je (hrišćanski, a drugi) za verne, tamo gde znanja nema, i on je neupitan. On je zapravo samo ispunio onaj prostor koji su stoici ostavili da visi u vazduhu, hrabro se i uzvišeno suprotstavljajući budućnosti koja je poptuna nepoznanica. Neretko je tamo i gde znanja ima, ali narodne mane ostaju fakt koji je nepobitan. Mada, neosporno je da put do istine suštinski spaja i boga i filozofiju. Možemo Diogena uporediti sa nekim isposnikom na Svetoj gori. Svako hodi svojim putem. Hrišćanstvo je filozofija čiji je put do istine preko bogočoveka. Zato hrišćanstvo i jeste hrišćanstvo. Zato islam i jeste islam. Jer oni nude, kroz pojedinca, puteve ka istini. Kroz one koji su hodili zemljom. I to nužno vodi ka veri. Jer vera, bar ova naša vera od knjige (a neretko su i starim božanstvima u paganskoj veri davali ljudske mane i vrline), na kraju krajeva jeste vera u jednog čoveka. A filozofija odbija „veru u čoveka“, i vodi se skepsom i čuđenjem. Ona počiva na odbijanju vere u čoveka. Iz toga, niče sva dijalektika.

Ali najveći neprijatelj i filozofije i Boga nisu, kako su mnogi skloni da pretpostavljaju, oni jedno drugom, već ulitmativno znanje, tj. nadbiološka mogućnost opsega svega što je moguće i postojeće u okviru spoznaje. To je ono što čini tehnologija danas. U tom smislu je Marks neka dorada Ničea, koji se zadovoljio filozofijom poetike, i ne ide dalje od nje. Materijalizam Marksov, koji mnogi kritikuju, sofistički i pogrešno, iz čisto političkih razloga je tu najopasniji, jer on znanje instrumentalizuje, a čoveka kao duhovno biće, što je posvedočno u antici, podređuje čoveku kao objektu materijalističke dijalektike. I Marks danas trijumfuje. Dok je Niče mislio na smrt simbola, dotle Marks predviđa ubijanje ljudskosti čiji su iskonski oblici i bog, kao kolektivistička kategorija izvesnog sistema u svom obliku religije, ili individualističke vere, i filozofija, koja je originalno idniviudalna, ali videli smo tragične pokušaje u prošlosti da se od nje pravi religija. Zato je antika doba džinova. Jer je ona vreme hrabrih. Sokratovo „sad znam da ništa ne znam“ je svesni hod u strahote nepoznatog, sa stoičkim moralom i svetim predačkim običajima, sa svešću o lepoti nauke i poezije, i kao takva, suštinski je oponent vremenu koje se trudi da na sve načine popuni sve praznine mimo boga, često bez natruha svesti, samosvesti, etike, estetike, ili logike. Koliko je daleko Mesec na koji smo sleteli, toliko je daleko ljudskost od koje smo pobegli.

ISTORIJA ČOVEKA| Bog i filozofija- Čuđenje kao gorivo istorijskog pogona ljudske civilizacije

Bog je verovatno jedna od najdivnijih stvari, koje je ljudsko bivstvo na zemlji proizvelo. I to ne govorim kao ispovednik pravoslavne, ili bilo koje druge vere, već u kontekstu metafizičkih granica ljudi. Druga najdivnija stvar je sigurno, filozofija. Boga je stvorila istorija odozdo, a filozofija je suptilni splet misli, koji su u dokolici stvorili najbolji izdanci najnaprednije civlizacije Starog Kontinenta – Stari Grci. A najveći neprijatelj čuđenja, je, svakako, ideologija. Naliči filozofiji, samo u tome što je filozofi stvaraju, ali ona nije filozofija. Ona je jedan diskurs mišljenja, koji oponira svemu što se od nje razlikuje, i u tom smislu možemo sagledati i religije, a dalje, ona predstavlja i ono što ljudima koji nisu skloni čuđenju, svakako jeste jedno od najpotrebnijih stanja: sigurnost.

Pokušajmo da zamislimo na obodima ekvatorijalnog pojasa jednog od prvih ljudi, kako stoji sa svojim drugom, i razmenjuje oskudan fond reči, govoreći o svom strahu od prirode, koja vetrovima lomi šume i gromovima pali pejzaž, čudeći se poreklu svih ovih velikih i moćnih prizora koji nisu u opsegu njegovih razumevanja. Zamislimo, sa druge strane, neke domorodce u Americi, koji stoje, zbunjeni, pred prizorom tornada, koji se čini da je u direktnoj vezi sa nebom samim, i vršlja po zemlji, bacajući u vazduh ogromne stene i sve životinje na koje naleti, kao prstom.

Više, od samih prizora, priznaćemo, plaši taj osećaj nemoći koji su oni imali. Slabost njihova, morala je biti pretvorena u snagu. Izloženost daleko silnijem, morala je biti pretvorena u zaštitu silnijeg. A jedini mogući odgovor u tako postavljenim odnosima moći između prirode i čoveka, moralo je biti nešto natprirodno, što bi, naravno, išlo na ruku čoveka. Tako nastaju prvi duhovi, prvi totemi, i neka primitivna (prva) božanstva. Ona su, jer nemamo još uvek etiku kao sistem uzusa i normi, nalik ljudima samim, promenljive ćudi, koji su skloni osudi, afektnom ponašanju, koji žive u surovosti socijalnih odnosa, koji još uvek, naliče, životinjskim. Postepeno, uviđamo da sa uređenijim društvom, dolaze i humaniji bogovi. Što je veća mogućnost ljudi da se samoorganizuju, utoliko se više javlja mogućnost da bogovi, budu posvećeni, nečem drugom, što će u slučaju hrišćanskog Boga, biti organizovanje čitavog postojanja, u slučaju islamskog, borba protiv Šejtana, u slučaju nekih dalekih azijskih božanstava, biće to održavanje harmonije ili nirvane.

Elem, kada Niče kaže: „Kakva bi bila tvoja sreća, velika zvezdo, da nije ljudi nad kojima sijaš“, svakako proniče u samu bit porekla boga kao takvog. Dakle, on ne postoji bez ljudi.

Vreme antike, u klasičnom smislu, je vreme bogova, kakve najbolje opisuje Ksenofont, koji kaže: „Kad bi lavovi i konji mogli da govore i predstave svoje bogove, oni bi ih predstavili kao lavove i konje“. Dakle, vidimo, i kod Homera, da su ti bogovi, u potpunosti nalik ljudima, a ne samo da imaju ljudske osobine. Oni vole, mrze, vrše preljubu, lažu, kradu, ubijaju, svete se. Ali oni su i ideali, u smislu estetike, koja je među Starim Grcima bila veoma bitna, poput božanskog proviđenja. Na Bliskom Istoku, srešćemo bogove, koji su nalik onom Starozavetnom, ili islamskom Bogu, mnogo zatvoreniji. Oni nemaju onu crtu demokratičnosti, koju imaju grčki bogovi koji se rado spuštaju među ljude. Oni su oholi, skloni kažnjavanju, i svakako, mnogo iznad ljudi. Dakle, dok među indoevropskim narodima, srećemo bogove, koji se rado mešaju sa ljudima, što vidimo i u germanskim epskim sagama, ili slovenskom narodnom predanju, te u grčkim i rimskim klasicima, u Vavilonu, starom Jerusalimu ili Memfisu vidimo poklonike koji su u strahu. Ovo naravno, treba i tumačiti društvenim sistemima koji vladaju na tim mestima. Dok Sloveni i Germani žive u vojnoj demokratiji, Rim i Grčka u svojim složenim političkim zajednicama, sa raznim oblicima politeje, Bliski Istok ostaje zemlja despotija, u kojoj su bogovi nalik vladarima na zemlji (koji su neretko i sami bogovi), i kao takvi nedodirljivi. A od persijskog Zaratustre, preko Vizantije, možemo tražiti i korene najrasprostranjenije Jeresi, koju smo mi poznavali kao bogumile u Bosni, a koji su poštovali, onaj drevni sukob, gotovo heraklitovski, ili azijski, između dobra i zla. U prirodnosti ovog koncepta, treba tražiti razloge njegove rasprostranjenosti, jer on je esencijalno, u biti svake od religija, s tim što religija kao takva predstavlja filozofske sisteme koji odbacuju jednostavnost. I svi ti bogumili, katari, patareni, i drugi, zapravo, iznose jednu verziju hrišćanstva, koja je potrebna narodu srednjeg veka, narodu kome je čuđenje zabranjeno načinom života, koji je nestabilan, nesiguran, u kome je on vezan za zemlju na kojoj živi.

Ni nalik takvom dobu jeste doba klasične starine, u kome, u dokolici, ljudi, koji su već nadrasli spletke između bogova i mrak „homerskog doba“, postavljaju pitanja koja ih vode u filozofiju. Filozofija kao sistem mišljenja i erupcija svega najboljeg što ljudski um nudi, nalazi svoje korene u drevnoj Grčkoj, kada je najprogresivniji deo življa, imao mogućnosti da bude udubljen u misaone kontemplacije. Odatle se rađa sve ono što je oslonac i ovoj civilizaciji, a koja je bez antike, kao čardak ni na nebu ni na zemlji. Naravno, ne možemo, a da ne očekujemo reakciju na prirodu života mnogih koji se rađaju kao robovi, bez bilo kakvih prava. U tome nalazimo reakciju u hrišćanstvu, koje doduše, jeste prva internacionalna i „socijalistička“ religija, ali ujedno, i religija, koja ne ide dalje od toga da uči robove „zahvalnosti“ prema svojim gospodarima. To je, ujedno, i religija, koja se ubrzo pretvorila i u državotvornu doktrinu, nalik kakvoj ideologiji modernog doba, nakon što je 313. godine, Konstantin rekao da je njegova.

Dalje, religija, koja je i možda najpre vezana za čoveka kao takvog, čak i imenom, za jednog Proroka, jeste islam, koji je stvoren od strane Muhameda, koji je, kako kaže čuveni arabista Hiti, „jedini čovek u istoriji, koji je stvorio religiju, naciju i državu“. Za razliku od filozofije, koja i dolazi od nekog „višeg proviđenja“, vera, kao takva, dolazi od, najpre, vere u mogućnost egzistencije. Potreba Arapa, da iskoriste svoje potencijale, koje je Muhamed uvideo, kanalisana je u islamu. A jedan od Muhamedovih naslednika, Umar ibn al Hattab, čovek je koji je svojevrsni Sveti Petar islama – najveći konvertit i najveći musliman posle Proroka samog – je upravo onaj koji je, primera radi, najviše uživao u vinu, pre nego što ga je, odričući se poroka, ukinuo i samim sledbenicima islama.

Dakle vidimo, da vera, neretko proizilazi iz ljudskih slabosti, koji moraju biti pretvoreni u snagu. Dotle, filozofija prati duh jednog vremena. Kada bismo mogli filozofiju staviti u službu istorije, mnogo bismo bolje videli kakve su to dileme i strahovi, ljudi tog vremena, i mnogo lakše uočili, možda, izvesne greške, u samoj istoriji. Pragmatizam koji srećemo u SAD, kao poseban filozofski pravac, stavlja nas u mogućnost da nađemo korene uspeha ove sile. Na isti način, možemo razumeti marksizam, kao svojevrsnu „veru proletersku“, koja nastaje u vreme dehumanizacije, u vreme industrijske revolucije. Kada smo videli, da iako revolucionarna vera hrišćanstva, u svojim korenima, jeste vera, žena, dece i robova, ona uči zahvalnosti, koju možemo razumeti, imajući u vidu da su robovi u antici, bili u mogućnosti, da u zavisnosti od stepena svog obrazovanja, žive život identičan živtu svojih gospodara – kao vaspitači dece, kao filozofi, stoicizma naročito, a zanatlijski majstori, rame uz rame sa svojim gospodarima u zanatskim radionicama. Međutim, nemojmo se čuditi Marksovoj popularizaciji jedne jezuitske sentence, sentence klira: „Religija je opijum za narod“, naročito imajući u vidu protestantizam, koji je bio idealni ambijent za industrijsku revoluciju. Avaj, nijedno veliko delo ljudskog roda, nije stvoreno bez velikih muka, mnogih hiljada.

Ali, u takvim društvenim okolnostima, prirodna je pobuna ljudi, da se čude. Još od svog dečijeg doba. Oni koji to sačuvaju, ostaju filozofi. Filozofi koji odgovaraju na duh svog vremena. Oni ostaju teolozi, koji kroz prizmu vere, nalaze odgovore na svet oko sebe. Boga je stvorilo čuđenje. Epoha koja nam ide u susret, onemogućava nas da se čudimo. Informatičko doba je doba sterilne misli. Puka informacija, koja sustiže narednu, ne dozvoljavajući procesuiranje iste. Kontemplacija je odbačena kao zaludan posao. Molitva je reč usamljenih fanatika, koji su neretko tuda zalutali iz sopstvenih razloga, koji nisu sporni. Ali nasleđe, koje ćemo ostaviti generacijama, ostaje bez goriva civilizacije – čuđenja. A bez njega, ostaćemo i bez Boga i bez filozofije, koji su dve osnovne noge, čovečanstva koje nije životinjsko carstvo.

Autor:
Tiosav Purić

Uhapsite Kanta!

Skoro sam u jednoj polemici, koju sam vodio preko platforme “Moj Nedeljnik”, ustanovio, bez zadnjih namera, i potpuno spontano, jednu od anomalija, koja je, čini se, boljka omladine ovog vremena. Pored one koja dolazi od spolja, i tiče se toga da se više ne studira zbog znanja, i da Univerzitet, bilo koji u svetu, nije više zajednica studenata i profesora i Hram Lepog i Spoznatog, već korporacija koja fabrikuje radnu snagu za tržište zaposlenja. Naime, postoji druga, daleko ozbiljnija boljka, koja se tiče inertnosti mladog duha, koja je sublimirana u postavljenom mi pitanju, u toku pomenute polemike, a koje bi otprilike glasilo: “Ko si ti da negiraš Hegela”

    Fukujama, evo nas!

    Ajd’ na stranu što jednostavno razumem da Hegel nije u pravu, kao što razume svako ko se bavio istorijom i kulturom prekolonijalnog Novog Sveta.
Ne užasava me toliko intelektualna malodušnost, koja je na oltaru crvene petokrake (ne pod njenim nebeskim sjajem koja je obasjavala Majakovskog, već upravo na oltaru) prerezala grkljan mladalačkoj pretencioznosti još davnih godina – mada nam je taj akt podario nekoliko disidenata koji su patrijarsi naše inteligencije danas; koji su postali očevi svih promašenih Srbija pod rednim brojevima, od Ćosića, preko Pekića, do Perovićke – koliko činjenica da trendseting poprima ozbiljne obrise i u intelektualnim krugovima. Mi iz naftalina, na smenu vadimo toteme, malo Marksa, malo Hegela, malo… pa dobro, druge ne vadimo, osim Konstantinovića, ali za one koji ga vade, on je već religija. I u vremenu u kom ih prihvatamo – oni su neporecivi. Npr, ako Marks kaže “dijalektika”, sve će, od pekare do prestižnih časopisa nositi taj naziv. Setimo se scene, iz Andrićeve “Na Drini ćuprije”, kako religiozno bosanska omladina na Mostu, u svitanje XX veka brani svoje intelektualne toteme. To je odlika koprcajuće istorije. Međutim, ljudska vrsta je izgrađena na greškama, ogledima, postavljanju pitanja, guranju napred, protiv tabua. Negovanje ustaljenosti je obrazac jednog legalističkog duha, ne toliko po uverenju, koliko po mentalitetu. Naravno, za narod je preporučljivo ustanoviti društveno ustrojene norme, do mere dok njihovo kršenje ne postane perverzni ekskluzivitet elite, ali na drugoj strani, ono na šta oni, koji imaju želju da stasaju u intelektualnu elitu, ne smeju da pristaju, je slaganje. Neslaganjem se gradi kritička postavka, koja je suština progresa. U suprotnom, ispašće da je Fukujama u pravu sa “krajem istorije”, u pogledu mogućnosti takvog scenarija. Jer on će se neminovno desiti, onda kada pomislimo da je sve napisano. Da nema više potrebe za promišljanjem. A zapravo, niti mi šta znamo, niti su šta znali oni pre nas. Suština promišljanja stvarnosti je u obezbeđivanju preumljenja generacijama koje dolaze. U tom smislu, znanje nije toliko važno. Važno je razumeti. Važno je preispitivati. I naposletku, verovati. Ne dogmatski, nego idejno. To je u temelju evropske (pritom mislim i na rusku) filozofije, čiju kolevku ljulja Sokrat. “Sad znam da ništa ne znam”. Vera u ultimativnu ispravnost, ekskluzivitet je Boga i njegovog Sina/Proroka. Ali temelj racionalizma, i hod ka Razumu, kao utopiji racionalizma, ide potpuno drugačijim šinama, ali koje se, na prvom mestu ne isključuju sa Verom, a na drugom, podrazumevaju i polaze od ideje da čovek nije nužno u pravu. Onog trenutka kada, na intelektualnom planu, prestanemo da preispitujemo nečije delo, počinili smo gore svetogrđe, od toga da smo tog koga preispitujemo, spalili na lomači Novog. Kada Bulgakov u “Majstoru i Margariti” kaže: “Trebalo bi tog Kanta uhapsiti zbog takvih dokaza”, on ga, u međama epohe lišava autoriteta Kulta, ali istorijski, on obezbeđuje dalji Proces, hod u novo, nesputan lancima.

    Kar u svojoj knjizi “Šta je istorija”, svojevrsnom bukvaru istorijske nauke, tumači da postoje, svojevrsna, intuitivna shvatanja istorije. Da spram shvatanja istorije kao konstantnog progresa, kakvo je npr. bilo zvanično tumačenje istorije u dobrom delu Evrope, od Berlinskog kongresa do 1914, stoji ciklično shvatanje istorije. Vera u mogućnost ponavljanja istorije. Ona je svojstvena diskursu onih društava, koja su u opštoj recesiji. Meni se čini, da to jeste osobenost datog istorijskog trenutka kod nas. Osveta raznih zaveta i odavanje počasti mitovima, tumači se doktirnarno i kanonski, umesto idejno i analitički. To nas sputava da pogledamo napred.

    Izvesno je da omladina mora biti ta koja će učiniti presudan korak napred. Opet, to novo ne sme biti čisto preskakanje prepona, na stazama kojima se trkamo svi mi učesnici u ovom jednom globalističkom poretku. Naprotiv, to podrazumeva, grešku u sistemu, koja može ostati na tom nivou, ali može i generisati novi proces.

    Ja ne želim da se mojoj generaciji desi da Tijanić ostane dijagnostičar naših boljki. Ne želim da nekom padne na pamet da je RTS garant da svi muškarci moje generqcije neće postati zaštićeni svedoci, a devojke starlete, kako on kaže. Mi možemo i umemo bolje. Pitanje je, jesmo li spremni za taj odlučni korak? Da iskoračimo iz prostora u kom robujemo filijama i fobijama, raznim generalizacijama? Jesmo li spremni da napravimo razliku između nacionalizma i mlaćenja po stadionima, ili neprikosnovenog poltronskog podaništva kojekakvim silama, bilo da su to Rusija (samo jer se krstimo kao i oni, a i Bugari su se krstili, pa su žive drali srpske taoce), ili Amerika (koja je odveć poznata po delegiranju samoubilačkih demokratskih principa po čitavom svetu). Jesmo li spremni da napravimo razliku između Crkve i teretane, slobode i anarhije… Jesmo li spremni na pobunu? Ali ne da to budu rolne toalet papira i feminizam.  Molim vas, to je deja vu, ask Stalin. Hajmo da budemo garant bilo kakvog procesa. Zar da na točku istoirje, baš ništa ne ostavimo svojim potomcima?! Razmišlja li iko o tome. Ne moramo biti oni koji će izgraditi zemlju snova za sve buduće generacije, ali možemo ostaviti bar pouku. To je veliko nasleđe generacija koje su stvorile Jugoslaviju. Pouka. A mi danas te milione izvrgavamo ruglu. Prekopavamo grobove penkalima. Biramo na bazi demagogije, filije, fobije.Gradimo filozofske koncepte na istom tom principu. I najgore, ostajemo u kavezu prošlog.

    Ne želim da jedina naša zaostvaština bude to da smo znali da su postojali Dostojavski, Veber, Hegel, Tosltoj, Šekspir, Tven… Želim da uzmemo reč. Da krenemo, kako reče Bibilija, od početka. Ne želim da mislim da će moja generacija biti, u mozaiku istorije, predstavljena silikonskim krstom, tetovažom vladike Nikolaja na bicepsu i američkom zastavom na zidu tinejdžerske sobe. Mada, tako je sve krenulo. Od seljaka koji nosi plavo radničko odelo, i zelenu šajkaču na glavi. U industijski napraljevnim opancima. Jednostavno, na sve to se ne sme pristati.
I uhapsite već jednom, tog Kanta! Hoću u Afriku.

Simbol mudrosti

Ispod dva sedefasta brega,
Pohranjeno leži
Seme svetla.
I kad suza beži
Niz kožu boje snega,
Tu stoji, središte sveta.

Šta je vera?

To je podizanje tereta druge duše,
Što miriše na istost,
I sagorevanje u mislima
Što lebde van glave.
Ona je kap vode sred suše
I u dve latice crvene ruže
Zakriljene vlatima srebrne trave severa
Pronađen odsjaj zvezda što retko kruže.

Vera je u noćnoj straži tvojih strahova
I zanosu pogleda što nagriza epohe.
U skrivenim radostima
I tvojim sklopljenim očima,
Sred stida.
Više od sluha,
A manje od vida.
Vera je u dokovima
I rakovima što drže u kleštima zvuk talasa,
Negde u mašti zamagljene noći,
Na obalama gitare i žicama mora.
U osvetljenoj oblasti.
Vera je u radosti
Jednog starog učenjaka što zapomaže
Za prošlom strasti.
Vera je kad se ćuteći kaže.

Vera je simbol straha,
I međa snova.
Ona je boja, i slom okova.
Tren spokoja. Drhtaj predaha.
I ono što se ćuteći ište.
Neotkriveno sklonište.

Dar

Kada se njujorške scene zatvore,
I zaklope strane ruskih knjiga,
Šta ostaje?
Kada se sklone Homerove metafore,
I Hristova svetska briga,
Ima li čega?

O, tad niče jedan svet vrli.
Jedno mesto oblakodera i hramova.
Vidi se crvena čoja duž koje rulja hrli.
Ravni zubi drečavih boja,
I kuće na Mesecu, i nemi Kazanova.
Vidi se fiskalna potencija;
Tek gram fikcije,
I mnoštvo odraza.
Tad trijumfuje onanistički mit poraza.
Hulje pevaju liturgije,
Dok im niz usne
Sažvakano zlato lije.

Ponizno me uhvati za dno moje duše,
Ženo.
To ne pripada meni, već je kraj,
Nečeg pređašnjeg.
I kad vidiš da tamo,
U groblju eona počiva dah prvih rudara,
Spusti se niz te verige duha.
Ako me nadješ,
Nosi me odavde,
Preko kraja horizonta,
U njujorške scene i vreme prohibicije.
U prostor melanholičnih stepa ruskih.
U sunovrat ponosa i ambicije.
U vreme harača turskih.
Među prosjake i patricije.

Neka taj početak, bude greška,
Jer nijedan početak, viđen nije,
A sve je, znam, svetska vrteška,
I sečivo vekova niz koje život lije.

Osvešćenje

Ne sanjam,
Ni kule srebrne,
Ni poplavele srne,
Koje lete vrh planina visokih.

Ne sanjam.
Moje misli nemaju kas konja krotkih.
Ne krstim, ne klanjam, ne sanjam.
Obrisi nasušnih vrednosti,
Što padaju pred trijumfima vojski,
I o danima bezbednosti,
Gade mi se.
Frenetične ekstaze što se napajaju iz pljoski,
I duše u nosevima ljudi bez glava,
Su pejzaž novog doba.
Meni se spava,
Ali ne sanjam.

Najzad,
Znam samo,
Još za suzu njenu u oku,
Katkad što se pojavi,
K’o zvezdu visoku.
I ništa više.
Što imam – imam na javi.
Iz jame drugosti izranjam,
Na kapi bangladeške kiše.
Ja ne sanjam.
Meni se ne sanja više.

U olujama historije i povesti

Postoje objektivni razlozi zbog kojih prošlost nije sadašnjost. Jer je prošla. Mrtva. Tek mermerni spomenik, kog se setimo na zadušnice. Osim za one koji se o grobovima staraju. Kada se celo društvo sračuna na brigu o groblju – ma koliko spomenici dični bili, onda možemo govoriti o depresiji, učmalosti, i odsustvu mogućnosti da se budućnost dosegne.

“Narod koji ne poznaje svoju istoriju dužan je da je ponovi, bilo kao tragediju, ili kao farsu”. Uzeto na primeru Srba, tragedija bi posle NDH bila Oluja; farsa u odnosu na prvu, bila bi druga Jugoslavija. Dakle, istoriju nismo znali, a “moderne” snage, stalno nam spočitavaju, potrebu da izađemo iz prošlosti. Šta je problem? Problem je što mi nemamo jasne parametre da razlikujemo ideologiju od istine. Jugoslovenstvo, neizostavno, ideološki podrazumeva jedinstvo spram „balkanizacije“, na koju je čak i afrički lider Patris Lumumba opominjao pedesetih svoje sunarodnike, plašeći ih njome. Fenomen rascepkanosti je balkanizacija, a ideja snage i jedinstva je Jugoslavija. Istorijski, Jugoslovenstvo nije isto što je i njegovo ideološko značenje, jer istorijski podrazumeva promenljive odnose među južnim slovenima, a najpre dva kultur-nacionalna entiteta: Srba i Hrvata. Izbegavam reč “mit” . Mit je tek grudva vrh ledenog brega vladarske ideologije. Vidivdanski mit je tipično jezgro vladarske ideologije: jednom reanimiran od strane Njegoša, a drugi put u vreme Miloševića. Prvi put, nacionalizam bio je evropska mera modernosti, a drugi put mera zaostalosti. Dakle, mit, koji je omeđio diskurs, postao je imenitelj naše pobede, i našeg poraza. Izvesno švatamo, da devedestih, kada nam je bio potreban Miloš, vaskrsavamo Karađorđa. Dakle, istorija je korisna, ali zavisi kako se i na koji način koristi u javnom diskursu. Prah oca Srbije nije se još ohladio, a na tragu zaluđivanja njegovom slikom, mi smo razdali zemlju koju smo imali. Kada je bilo potrebno vasrsnuti mudrost Nemanjića, mi smo vaskrsli superherojstvo Lazara.

Sve vreme, na tim raskopanim leševima velikana, kao lešinari, gnezde se naši polupolitičari.

Kažu, da uporište u prošlosti, traže ili oni političari koji se bore za nacionalnu emancipaciju (taj posao smo obavili početkom devetnaestog veka zahvaljujući trojici voždova: Karađorđu, Milošu i Vuku) ili oni koji za vizionarstvo nisu spremni. Hrvatima 1848. godina nije povod slavlju, jer je ona istovremeno zenit narodnog nacionalizma, ali i zenit saradnje sa Srbima. Hrvatski ban i Srpski patrijarh bili su bečke uzdanice, protiv, usudiću se reći, ugarske političke emancipacije, koja je na temelju izgradnje “političke ugarske nacije”, bacila zametak onome što ćemo nazvati fašizmom. U izvesnom trenutku, reklo bi se posle 20 godina od 1848, Hrvati će se opredeliti za mađarski, umesto srpskog modela izgradnje društva, ideologije o državi itd, kada su sklopili Hrvatsko – ugarsku nagodbu. Problem je nastao kada su Hrvati posegli za nacionalnom emancipacijom devedestih, namećući sliku o svojoj nespojivosti sa Srbima, mi smo isto tako posegli za istim, iako smo taj posao obavili već dva veka pre toga. Razlog tome je što kvazikomunistička nomenklatura na vlasti nije umela da prepozna istorijski trenutak, niti je sagledavala istoriju iza 1945. Mi smo kao nacija tada bili zreli, dovoljno snažni za evropski internacionaliizam, dakle sa brodom koji je dovoljno jak i za oluju evropskog multikulturalizma,  ali smo vratili sebe sa statusa nosača aviona na barku, samo da bismo mogli da uđemo u konflikt sa Hrvatima. Neko će reći, da je komunizam, prekinuo naš nacionalni kontinuum. Nije mogao. Slave su se i dalje slavile, budile su se neke stare tendencije koju su poput pajaca, iskrivili Šešelj i Drašković. Mi smo bili spremni na to, ali ne naše političke elite. One su htele obračun. U ime čega? Starih nepravdi? Žao mi je, ali priliku za osvetom proćerdali su oni koji su drugi put pristali na Jugoslaviju. Uprkos željama, istorija se ne da menjati. Mada se može tumačiti. Zato je paradoksalno što svi Miloševića vide kao nacionalistu, umesto kao etatistu. Iako je zadojen socijalističkim tradicijama, Milošević je bio bliži Habzburzima no Lenjinu. Ali ne razlikovati nacionalizam od etatizma ima isti koren, kao neuviđanje razlike između fašizma i nacizma, npr, komunizma i socijalizma. Danas traje stanje odustva kategorija i analize, i u tom kontekstu treba da sagledavamo savremene političke tokove, koji se naizgled napajaju iz istorije, a zapravo, napajaju se iz mantri njihovih tumačenja.

Najslobodnijem i najopasnijem tumačenju, od strane dva politička klovna, prisustvujemo danas, u svetlu sukoba između dvojice ministara, jednog srpskog i jednog hrvatskog.

Ono što je anahrono danas, jeste ideja o tome, da se Drugi svetski rat nije završio. Svakodnevno pršte, sa one strane od ministra kulture, a sa ove od ministra za rad, socijalnu politiku, boračka i sva druga pitanja, među koja očigledno spada, površno bavljenje istorijom hrvatsko-srpskih odnosa, sa stanovišta čoveka koji nosi petokraku, a diskurs mu je radikalski. Ona strana nije moja, tako da neću da je komentarišem. A i dovoljno je reći „ustaški simpatizer“. Elem, Tomas Man je imao običaj da kaže da iz „istorijskog dela saznajemo više o istoričaru, nego o istorijskoj istini“. Kad političari požele da budu istoričari, i to da se bave jednom ozbiljnom naukom kakva je nauka o prošlosti, onda možemo, sigurno, mnogo više saznati o njima, nego o istorijskoj istini. Jer, ministar Srbije, ne može zaraditi političke poene na činjenici da je Stepinac nosio Solunsku spomenicu, i da je njegova karijera projekat kralja Aleksandra. Neko će reći: ali ni kralj Aleksandar nije bio nikakav Srbin! Sram ga bilo, i izdanog Aleksandra, i izdanog Principa! No, evidentno je da na istorijskoj istini ne može ni druga strana, da zaradi. Jer nijedna istina, nema kapacitet dodvoravanja, što glasačko telo zahteva. A istorija je opasna igračka. Setimo se Vidovdana 1989. Nikad ne verujte crvenoj petokraci, kada insistira na mitu. Ne verujte petokraci kakva je Vulinova, kada kuka nad Jasenovcem, niti verujte petokraci Slobinoj, kada gusla nad Kosovom. Petokraka je okrenuta ka budućnosti, i ima striktno, u svom iskonskom obliku, političko – ekonomski diskurs, sazdan na projekciji budućnosti bez utemeljenja u tradiciji i jadikovkama. No ni ona, ni ova petokraka, nisu imale vizionarstvo, pa su se okrenulo krnjim interpretacijama istorije. Zapravo, ni ta petokraka nije petokraka. Skrnavljenje je poistovetiti Vulina i Trockog ili Čea. Jer ni po čemu se istorija ne razlikuje od nuklearne fizike. Ukoliko želite da se njome bavite, naučite se metodama. Možete je iskoristiti radi obezbeđivanja jeftine energije, a i da biste napravili nuklearnu bombu. Jedina razlika između istorije i nuklearne fizike, jeste u tome, što se u nuklearnoj fizici, i za jedno i za drugo mora imati znanje, dok je u istoriji neznanje nužno, hod ka katastrofi. Naročito kada je ona medijski politički otirač, predstavnicima dva balkanska naroda, suprotnih vera. A na kraju krajeva, politika se gradi na budućnosti, sa znanjem o prošlosti, a istorija je se gradi na prošlosti, sa tendencijom znanja o budućnosti. To je ono što ih čini nespojivim u smislu plodova rada.

Jendo je sigurno. Da lažu. Sa obe strane Drine. Sigurno je da postoje tačke koje spajaju Srbe i Hrvate. Da zaista žele da nas pomire, isticali bi ih. Sigurno je da postoje i one koje nas razdvajaju. Ove prve, nikada nismo pomenuli. Lažu, jer su skloni laganju. A jednom laž, tako teška, ničim izazvana, može kao kancer, metastazirati i na one sfere koje izlaze iz okvira srpsko-hrvatskih odnosa. Rečeno prostim jezikom, briga ih je i za mrtve i za žive i Srbe i Hrvate. Jedina projekcija budućnosti, koju imaju političke elite u glavi, jeste projekcija „ja na vlasti – doveka“, i tome podređuju, i žive i mrtve, i istoriju, i sadašnjost – sve zarad njihove sigurne budućnosti.

Napokon, postoje nedoumice još od Homera, da li je istorija poezija. Hajde da je tumačimo kao fiziku, u skladu sa strogim načelima njene naučnosti, a volimo kao poeziju, i da malo bolje nasleđe istorije, povijesti, historije, povesti, kako god, ostavimo budućim generacijama. Neka istorija budućim generacijama bude pesma, a ne oluja, jer, reče davno veliki Miljković: „Ko ne ume da sluša pesmu, slušaće oluju!“

Zato ćuti

Nemoj mi govoriti o pravdi.
Napravio si idole od krhke stene,
I od poganih zločinaca.
Sa vrha Tesline antene,
Ti osvetljavaš svet vratova i povodaca.
Zato ćuti.

Ne pričaj mi o veri, mača dignutog,
Nad vratom dece.
Ne stidiš se imena, ni ordena skinutog.
Jerusalimski bazeni krvi vriskom ječe,
Glasovima avramovskih bogova.
Ne pričaj o veri, đavole bez rogova.
Maska ti je spoznata.
Zato ćuti.

Šume posečene za knjige besprizorja,
Otvorile su vidike, i otkrile obzorja.
Tamo je pustoš, nemilost i glad.
Od kipova si pretvorio iluzije,
A krv si iz časti prelio u jad.
Nema smelih stihova na tvojim papirima.
Samo presovanog lišća,
I hlada za debele, otetog pastirima.
Zato ćuti.

Dok rudari u jamama zveckaju,
I velike mašine rovare po Africi,
Od pomena tvog, pošteni se štrecaju,
A novi Igoi postadoše jadnici.
Zato ćuti.

Milinom tvog mirisa,
Napajaju se sinusi zmajeva komformističkog pakla.
Ti ugljenisani crvi što sunce zaklanjaju,
Prozirni su na dolapu istorije,
Kao da su od stakla.
Tvome se liku oblakoderi klanjaju,
Na rubu avenije,
Popločane dobrim namerama,
Okružene blicevima i kamerama.
Kad daš izjavu za medije,
Opet češ slagati.
Zato ćuti.

Tvoj će kraj neminovno doći,
I ujedinjeni narodi plakaće za tobom,
Dok ti perverzno otkrivaju leš pred grobom.
Stići ćeš u zlatnim kočijama do rake,
No, opelo ti neće držati.
Bez reči, spustiće te ogrubele grobarske šake,
I možda ćeš nogom trzati.
Ali niko znati neće,
Jer si ih naučio da ne gledaju.
U svim će ti bojama paliti sveće,
A iz obližnjeg žbunja psi rata će da vrebaju.
Želeće osvetu,
Nad tobom, u davno otetom svetu.
Međutim, ti ne znaš da jecaš.
Ti duše pecaš,
A sad tvoja grize udicu.
Kao mesiju, slaviće tvog ubicu.
Zato lezi u grob,
I ćuti.

Srbija: od imperijalizma, do nacionalizma – pa opet

Srpska državna ideja, ima izvesno trajanje, još od vremena pada srpskih zemalja pod tursku vlast. Naravno, ona je preneta na prostor južne Ugarske, gde je srpsko plemstvo prebeglo od turskih napadača, u nameri da izbegnu islamizaciju i zadrže privilegije, sredinom 15. veka. Poznato je da je još grof Đurađ (Đorđe) Branković, na razmeđi vekova, na prelasku iz 17. u 18. vek, radio protiv bečkog dvora, a u saradnji sa ruskim, zbog čega je utamničen, i osuđen, jer je uhvaćen u nameri da pokrene oslobođenje srpskih naroda, a u saradnji sa Rusima. Međutim, čini se da do samog sumraka 18. veka, ne postoje ozbiljniji pokreti, u našoj eliti, o konkretnom dejstvu protiv Osmanske vlasti.

Negde pred kraj 18. veka, 1791, uoči kraja Kočine krajine, mitropolit Stevan Stratimirović, pokreće srpsko pitanje pred bečkim dvorom, u nameri da pokrene inicijativu, kojom bi počelo oslobađanje Srba, od turkse vlasti. Naravno, ovo pitanje nije naišlo na odziv u bečkoj eliti. Beč je imao, još tada, izvesni dogovor sa Petrogradom, zacrtan Grčkim projektom carice Katarine Velike. Naime, radi se o projektu, koji je utanačen 1782, a kojim je ustanovljena podela interesnih sfera na Balkanu. Viđenje je bilo da bi pravoslavne zemlje Besarabije, Vlaške i Transilvanije, bile okupljene u državu Dakiju pod ruskim protektoratom, dok bi se sprovela obnova Vizantije sa centrom u Konstantinopolju, sa grčkim etničkim karakterom, i ove dve zemlje bi bile pod ruskim uticajem, a u cilju spuštanja Rusije na topla mora. Zapadni delovi Balkana imali su da pripadnu Austrijskoj monarhiji.

Upravo je ovaj Grčki projekat, zaslužan za karakter prvog projekta o ujedinjenju i oslobeđnju svih Srba. Memorandum koji je napisao mitropolit Stevan Stratimirović, 1804, u nameri da pruži podršku i definište kurs kojim bi trebalo da se kreću zahtevi Srpske revolucije, koja tada još uvek nije bila revolucija, nego je bila stritkno usmerena ka isterivanju dahija iz Beograda. Ovaj Memorandum¸ trebalo je da ubedi ruskog cara Aleksandra I Romanova, kako su grčki (tada još uvek romejski) karakter i ruski, isključivi, i kako Grci nikada nisu bili ljubitelji Rusa i ruske dinastije, i da će, naposletku, obnova Vizantije, podrazumevati smaknuće ruskog uticaja na Bosforu i Dardanelima, te da bi Ruska Carevina, kao jedine iskrene prijatelje na Balkanu, trebalo da podrži Srbe. Sava Tekelija, srpski plemić iz Arada, je insistirao na lingvističko-etničkim granicama, i insistirao je na „ilirskom“ karakteru ujedinjenja koje se imalo sprovesti (ilirski je u to vreme značio južnoslovenski, a sam termin ilirski je poistovećivan sa slovenskim Balkanom, jer zapadni dvorovi u to vreme, nisu poznavali Srbe i Bugare, Race i Romeje, ali im je sam termin „Ilirije“, koji se vuče od antičkog Balkana bio razumljiv i stvarao je kakvu takvu predstavu o neosmanskom Balkanu). Međutim, mitropolit Stratimirović afirmisao je versko-lingvističke granice, insistirajući da su samo pravoslavni Srbi – Srbi. Ova ideja, nije bila toliko ustrojena u praksi, sama po sebi, već bi se pre moglo reći da je bila na talasu odnosa koji su pravoslavci imali prema unijatima ili poturicama.

Ovaj Memorandum, bio je dugo usamljen kao neki vid plana, u državotvornoj misli Srba, do Vukovog političkog pamfleta Srbi, svi i svuda, koji je nastao 1836, a objavljen 1849. u Beču u knjizi Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona. Naizgeldni početak izgradnje nacionalnih okvira srpskog naroda, smenjen je, onim imperijalnim. Jer ova knjiga predstavlja studiju, u kojoj se Vuk bazirao, kao i Tekelija pre njega, na lingvističke granice, i ova studija koja se bavi etnografijom i kulturom, koliko i jezičkim pitanjima, i naglašava da je Srpstvo jezička kategorija, bez obzira na veru. Ove granice su one, koje je devedesetih pokušao da razradi Vojislav Šešelj, postavljajući granice na potezu Karlobag – Karlovar – Ogulin – Virovitica. Naravno, ove granice su devedesetih, bile potpuno anahrone. Ali Vuk tu iznosi tvrdnje da su svi koji govore štokavskim narečjem Srbi, oni koji govore čakavskim Hrvati, a kajkavskim govore Slovenci. Iako je kasnije dosta osporavan, u tom trenutku, ovaj stav podržavaju Jernej Kopitar i Pavle Šafarik. Ovaj spis poguraće dve potonje državotvorne ideje Ilije Garašanina i Konstantina Nikolajevića, koji nude ideje o ujedinjenju svih Srba sa Južnim Slovenima, i razrađuju opcije stvaranja velike države, u okviru kojih bi se okupili Srbi, Hrvati i Bugari. Činjenica ostaje da je lingvisitčki karakter, više elitistički i imperijalistički, nego narodni i nacionalni. Ostaje pitanje, koliko je čak i samo ujedinjenje Italije i Nemačke, bilo nacionalno, a koliko je bilo imperijalni konsenzus manjih oblasti, koje su svoj nacionalni rizorđiment gradile mnogo duže, kroz novo doba (koje su Srbi proveli u Osmanskom carstvu), da bi tek u jednom trenutku mogle da se afirmišu kao imperije, i krenu u “jagmu za Afrikom”. Može se reći, da su elite ovih naroda, težile ka ujedinjenju radi postizanja “konkurentnosti u imperijalnoj borbi”. I zato su možda, najpre, opstale Nemačka i Italija, zahvaljuću konenzusu elita. Da je takva elita postojala u Hrvatskoj, koja je bila naklonjena srpskoj strani, pitanje je kakva bi bila sudbina Jugoslavije. Volja naroda za oslobođenjem od Habzburga sa one strane bila je, doduše, autentično demokratska, kao što je i u Italiji i Nemačkoj bila autentična volja naroda za ujedinjenjem, ali nije ona bila odlučujući faktor. Da jeste, sve bi se to desilo ranije. Koliko god bila loša isključivost Stevana Stratimirovića, o tome da samo pravoslavni Srbi mogu biti Srbi, stradanje Srbije od svojih imperijalnih ideja, u okviru kojih svoje neprijatelje videla u Beču i Istanbulu, svakako je dovela do ovakvih postavki. Nacionalni preporod, da je tada sproveden, bio bi daleko plodotvorniji, ali se ipak okrenulo idejama stvaranja Južne Slavije Garašanina ili Sjedinjenih srpskih država, Konstantina Nikolajevića.

Klice ovih ideja, koje su tada posejane, a koje će u političkom smislu, donekle pokušati da ostvari knjaz Mihailo, stvaranjem prvog Balkanskog saveza, šezdesetih godina 19. veka, koji je okupio Srbiju i Crnu Goru, kao autonomne države, Grčku, kao nezavisnu, i političke formacije iz Bugarske i Hrvatske, doživeće procvat početkom dvadesetog veka.

Međutim, Niška i Krfska deklaracija, „Četrnaest tačaka“ Vudroa Vilsona i napokon, taj 1. decembar 1918, doneo je trijumf svih ideja, u kojima su ovi koncepti, u ovoj ili onoj meri, ostvareni.

Očigledno je odsustvo, u svemu tome, ideje, koja bi bila usmerena, na stvaranje države sa autentičnim srpskim identitetom.

Pitanje koje je u nekoj meri blasfemično, možda, jeste pitanje, kakva zaista svest postoji, kod nas. Da li je to nacionalna svest, zaista, ona koja definiše, narode Balkana?

Kroz devetnaesti vek, od 1848. i vijorenja trobojke u Berlinu, provlači se u Evropi nacionalni koncept, ideja stvaranja nacionalnih država. Period stvaranja nacija na Balkanu, bio je, nažalost, osujećen prisustvom Osmanlija. Ali i Bugari i Grci i Srbi, su svoj suton, u srednjem veku, dočekuju, ne kao kraljevi, već kao carevi, a u sačuvanim hrisovuljama, poveljama, kao što je na primer Hilandarska osnivačka povelja Stefana Nemanje, jasno se vidi da je svest o tome – koji je značaj cara, i to ne kao zapadnog imperatora, već kao istočnog vasilevsa, svedržitelja – prisutna. Stoga, bi se mogla postaviti teza, da je na tragu srednjevekovnog nasleđa, zapravo, postojao vizantijski obrazac, u sva tri naroda. Svaki je od ovih naroda imao tendenciju oslobođenja svoje carske prestonice, Prizrena, Trnova ili Konstantinopolja, a svest ovih naroda je postala, nanovo, ne nacionalna, nego imperijalna. Svet se u međuvremenu proširo, a Balkan vreme kreiranja nacionalne svesti, ili afirmacije imperijalizma, provodi u pećini Osmanskog carstva, u Miletskom sistemu fine islamske tolerancije, do one mere do koje je moguće u velikim carstvima, a svakako u mnogo većoj meri nego što je to bilo u Rusiji, Mletačkoj ili Austriji. Kada su u 19. veku države obnovljene, one su za uzore imale imperijalne tendnencije, sa svojim carističkim nasleđima, iz srednjeg veka, koji se, čini se, nije mogao kao takav prepoznati na Zapadu, već je na njega stavljena stigma „nacionalizma“, koji je postupno pretvoren u derivat nacizma (iako nemaju nikakve veze, već je to zaostavština savremenijeg doba). Balkanski narodi, a i Srbi među njima, čine se samodovoljnim. Oni nemaju želju da se prilagode novim tokovima, već imaju svoje, tvrdo zacrtane ciljeve, za uzore imaju svoje srednjevekovne careve, a kapaciteti, koje je imalo nekada Novo Brdo, u vreme kada je Srbija mogla srebrom da hrani Evropu, sada su bili muzejski relikt, a ne stvarnost. Kolonijalna prostranstva novih imperija, mlela su u žrvnju potencijale malih balkanskih država, a svest zapadnih i ruskih imperiijalističkih pogleda, bila je opravdana njihovim državnim kapacitetima, sa kojima se Balkan nije mogao nositi. Nama je ostala samo jaka identifikacija, o kojoj svedoči da je u prvoj zgradi Praviteljstvujušćeg sovjeta, na zidu, stajala obešena – ne zastava – već mapa Dušanovog Carstva.

Dakle, vizantijski podcvilizacijski krug, čija je kruna naizgeld preneta u Moskvu, naravno, nije bio prepoznat u Evropi. Grcima i Bugarima je, čini se, bilo lakše, da se razračunaju sa Turcima, jer je to delovalo kao „sukob malih imperija“ – posle poštene klanice, jednostavnom razmenom stanovništva, rešeno je pitanje manjina. Srbi su za protivnike imali Hrvate, koji su se borili za svoju nacionalnu emancipaciju, a ne imperijalnu. Jugoslavija je čini, se bila, ostvarenje, onog starog sna, o obnovi velike države. Teze koje su se javile, da je cilj bio da „svi Srbi žive u okvrima jedne države“, nikako nije bio pravi cilj elite, koja je želela oslobođenje prečanske braće, i da od jugoslovenske nacije načini faktor sa kojim se može računati. Ova teza, da je Jugoslavija zapravo kapa svesrpskog življa, kasnijeg je datuma, koja služi za deplasiranje Jugoslavije kao relevantne, održive ideje, te se označava kao „velikospska tvorevina“. Zapravo, čini se da balkanski narodi, poput velikih imperija zapada, insistiraju, tokom devetnaestog veka, na jezičkoj odrednici kao bazi stvaranja država. Jugoslavija se čini komonveltom čiji su ideolozi Vuk Karadžić i Matija Ban, Sava Tekelija i Josip Juraj Štrosmajer.

Ako je komunizam nečemu, naposletku, poslužio kod nas, to je onda sigurno, da nas je ubedio da smo „mali“ narod. On je postao filter za imperijalne ideje, ostavljajući niz malih nacionalizama iza sebe. Istu je svrhu imao Varšavski pakt u Bugarskoj, a Evropska unija u Grčkoj. Nastupilo je doba balkanskih nacija, a sprski komonvelt, razbijen je na male „nacije“, koje proističu iz avnojevskih državica. Divide et impera, možda, jeste naposletku jedini obrazac koji ovde medjunarodno pravo, soft law, afirmiše. U tom smislu, veliki hod, od, suštinski nacionalne, kape Stratimirovićevog Memoranduma, koji je napušten, da bi se tek 1985. i Memorandumom SANU, srpski narod, bar na tren vratio nacionalnim idejama, zapravo je hod u kome se srpki nacion, nedovršen, imao boriti sa habzburškim hrvatskim plemstvom sa jedne, i sa Bečom, Berlinom i Istanbulom, sa druge strane. Opet, elite su 1985, u ime održivosti Jugoslavije, i opasnosti nacionalizma, odbacile su ovaj Memorandum SANU, kao retrogradan.

Nacionalni rizorđiment, je od suštinske i ključne važnosti za sadašnje stanje srpske svesti. Iako rascepkana, partijski i blokovski, srpskoj naciji jeste potrebno osvežavanje svesti, najpre na „demokratskim i moralnim principima“, kako navodi Memorandum SANU, ali i na bazi revidiranja nacionalnih interesa. Jer, čini se da je naša svest u prošlom i pretprošlom veku, bila suštinski lišena osećaja sukoba na osnovama „narcisoidnosti malih razlika“, kakav je slučaj, na primer, sa hrvatskim austrijskim plemstvom, i srpska elita je bila razlomljena na liniji Beč – Istanbul, sa idejom da se unisonost jugoslovenskog karaktera podrazumeva, a da se prava opasnost nalazi severno od Triglava i jugoistočno od Ohrida. Ovaj stav, uistinu deluje naivno, ali je naivna, u istoj tolikoj meri, i naivna dosledna odbrana Jugoslovije.

Na snazi su danas dve političke šine. Jedna, koja umesto nacionalne i kulturne samointegracije, pledira na politiku tolkinovske obnove Srbije kao velike sile, govori o nekakvoj “Velikoj Srbiji”, i ona nije vredna pomena kao takva. Međutim, druga šina vodi u pravcu potpunog odricanja od suvereniteta. Ovo je nažalost, zvanični koncept naše državne politike. Pre nešto više od veka, uspeh Srbije je bilo sticanje nezavisnosti. Danas, uspehom se činila Rezolucija 1244. Jugoslavija, koja je suštinski imperijalna ideja, naivna i avangardna, koliko i tradicionalistička, izmakla je prostor za izgradnju jednog jakog, srpskog, nacionalnog identiteta. Najzad, Srbija je svoju nezavisnost obnovila, poslednji put, 2006, time što se Crna Gora od nje odvojila. Gledajući, spram uspeha i podviga naših predaka, ovo je sramno – u ravni sa državnom izdajom.

Ovakva situacija, nije bez presedana. Možemo se setiti Španije, koja je u vrlo kratkom periodu, spala sa vrhunca najveće kolonijalne sile, na grane, sužene, nacionalne države. Godine 1492. ona je isterala muslimane iz Granade, a ujedno i Kristifor Kolumbo otkriva Novi svet. Čini se da će njena sreća, trajati zauvek. Ali već u 18. veku, njeni kapaciteti se pokazuju nedovoljnim, da kontorliše sve ono, što je kolonijalnim poduhvatima zahvatila. Zato je vrlo brzo, odlučila da se konsoliduje u nacionalnom smislu, i obezbedila stabilnost, koju su tek uspeli da naruše Francisko Franko i njegovi fašisti. Isti je slučaj sa Kemalom Ataturkom i Turskom.

Dakle, Srbija uporno preskače nacionalnu obnovu. Iz imperijalnih južnoslovenskih vizija, preko komunizma, u liberalizam, Srbija se odriče kontura svog naciona i razvodnjava sve više, skačući iz epohe u epohu, svoje nacionalno biće. Ukoliko uskoro nacionalna obnova, obnova identiteta, ne bude pokrenuta od strane, u prvom redu intelektualaca i umetnika, onda se ne možemo nadati, ni opstanku srpskog imena.

Najzad, našim političkim elitama, ostaje zadatak da zacrta jasne političke smernice, koje neće biti politokratkse i tehnokratske, već državne. Ali samo iz jakog jezgra i jakog nukleusa, srpskog nacionalnog bića, čija bi čvorišta mogli da budu Vuk, Njegoš, Dositej, Paja Jovanović, Sava Šumanović, Mokranjac, Binički, Milanković i mnogi drugi.

 

Epicentar

Prevarno sijaju.
Kao bludnice vrište,
kao da orgijaju.
Jesu l’ zvezde, ili oči ljudske?
Ima li ičeg ispod ljuske?

Sklonište…
Čitav je svet razlio obllike,
i pesme pretvorio u krike.
Fali mi sklonište.
Ja još samo zamišljam
njen glas, koji razume
i ne pomišljam gde je sad.
Jesu li joj grudi meke,
i da li joj oči, radoznale, traže,
predele daleke.

Smakao bih noćni plašt sa zvezda,
da otkrijem zoru jutarnjeg neba.
Meni metafizika mraka ne treba.
Samo glas njen što zna da čuje,
i vetar blag da joj kosu miluje.

Čini mi se da je kasno za sreće,
i zvezde deluju kao grobljanske sveće
a mesec, kao da nad glavom umrlom stoji.
Sve je sivo i gnjilo.
Za mene samo njen glas postoji.
Tako će biti, jer tako je i bilo.