Stefan Munitić – Odmalena sam svestan da je Beograd moj grad i osećam da sam dužan da mu na neki način uzvratim

U nekom od beogradskih kultnih kafića ili pabova, najverovatnije u  Starom gradu ili u nekoj od bašti Cvetnog trga, kada vremenska prognoza pogodi lepo vreme, u slobodnim trenucima, ispija „Stefanovu kafu“, ili nešto malo jače, jedan od „poslednjih beogradskih mangupa“. Stefan Munitić sebe smatra „beogradskim dživdžanom“ zato što se njegova ljubav prema rodnom gradu može porediti sa ljubavlju onih koji su ovaj termin podigli na nivo legende. Ovaj dvadesetčetvorogodišnjak, rođeni Beograđanin, sa diplomom Pravnog fakulteta, trenutno je na master studijama ekološkog prava, takođe u okviru pomenutog fakulteta. Pored toga, mesto pravnika zauzima i u Gradskoj upravi grada Beograda. Osnivač je i predsednik Rotaract kluba Beograd–Dunav. A šta rotaract zapravo znači i iz čega se razvila Stefanova ljubav prema Beogradu i potreba da nešto učini za njega, objašnjava za portal Beogradska Nedelja.

-Šta je Rotaract?

Rotaract su klubovi predviđeni za članove koji imaju između 18 i 30 godina. Tu ljudi uče šta znači biti član Rotarija, dok je Rotary kao organizacija namenjena članovima sa više od 30 godina. Rotaract je nešto nalik podmlatku. Takođe, postoji i Interact koji je za još mlađe članove, a oni često iz njega prelaze u Rotaract, a onda u Rotary. Sav taj koncept Rotarija je osmišljen početkom 20. veka u Americi i cilj zapravo jeste druženje i služenje, što je ujedno i naš moto. Uključuje profile ljudi iz različitih oblasti, i kroz njihovo delovanje i humanitarni rad se ljudi međusobno povezuju, rade na razvoju svoje ličnosti i upravo kroz to međusobno druženje služe drugima.

-Koliko su Rotary i Rotaract klubovi popularni u Srbiji?

Vrlo slabo. Kada se pomenu ovi klubovi ljudi pomisle da je u pitanju neka sekta ili tajna organizacija. Mnogi ih porede čak i sa masonima, međutim, nije tako. Pristup klubu jeste malo specifičan. Ljudi se uglanom pozivaju na preporuku i mogu dobiti poziv za članstvo kluba. Međutim, u nekim situacijama se mogu prijaviti i sami, gde je potrebno da pošalju nešto poput CV-ja, tačnije, da na neki način iskažu želju za članstvom. Rotaract nije puno poznat i ljudi često nemaju konkretno mišljenje o nama. Sada radimo na podizanju na viši nivo. Organizujemo akcije, i ljudi sve češće počinju da nas poznaju po našim akcijama i delovanju.

-Kako je nastao Rotaract klub Beograd–Dunav?

Naime, u decembru pretprošle godine, naš mentorski klub Rotary klub Beograd–Dunav je odlučio da oformi svoj podmladak. Kontaktirali su sa mnom u vezi sa tom pričom. Odmah sam prihvatio jer sam već pratio ovu tematiku. Znao sam šta se tu dešava i kako sve funkcioniše. Formiranje je teklo polako, od dva člana koliko nas je bilo na početku, mogu da se pohvalim da klub sada broji preko dvadesetoro članova. U oktobru 2016. smo konačno dobili povelju i od tada smo priznati Rotaract klub.

-Čime se klub konkretno bavi?

Bavi se humanitarnim radom. Organizovali smo humanitarne akcije, to i dalje radimo. Trenutno smo angažovani na projektu „Tandem“, što znači da nikada nisi sam. Ceo projekat je bio osmišljen sa ciljem da se pomogne jednom mladiću iz Novog Bečeja. On je slep od rođenja, ali ima neobičan talenat da može da sklapa bicikle, tandeme zapravo. Nas je zainteresovala njegova priča i imamo želju i nameru da mu pomognemo „da stane na noge“. Preciznije, da oformi svoju radionicu. Našli smo mu stare bicikle koje će on da sredi, a mi ćemo ih kasnije nuditi kompanijama i preduzećima sa ciljem promovisanja njega i ljudi sa invaliditetom jer oni nisu isključeni iz društva. Oni su punopravni članovi. Svaki događaj koji Rotaract i Rotary organizuju, zapravo treba da ima humanitarni karakter. Konkretni događaji mogu da budu raznovrsni i sežu od predavanja do pozorišta. A cilj je da što više ljudi čuje i podrži naše ideje i humanitarni rad.

-Kao predsedniku i osnivaču, koliko ti klub oduzima vremena?

Oduzima puno vremena, ali kada si posvećen cilju, jednostavno to ne primetiš. Ne mogu baš da se izrazim da mi oduzima vremena jer mi je interesantno da se time bavim. Ja to više doživljavam kao zanimaciju, opuštanje i razonodu. Naš rad se razvija kroz druženje. Na sastancima razgovaramo o idejama, planovima i vodimo evidenciju o našem klubu. Raspravljamo i o unutrašnjim stvarima, a i o onome čime ćemo se baviti u narednom periodu.

Da li sarađujete sa drugim klubovima?

Da, naravno. Sarađujemo sa mentorskim klubom. Takođe i sa klubovima iz drugih gradova Srbije. Ta saradnja može da se odvija na više nivoa. Možemo organizovati unutrašnje druženje između klubova, kao i organizovanje zajedničkih javnih događaja. Jer kada se nešto organizuje na višem nivou, veća je mogućnost da vest dođe do većeg broja ljudi.

-Na kom prostoru delujete?

Trenutno na nivou Beograda, zasad tu možemo najviše da doprinesemo. Ali uvek smo bili otvoreni za pozive klubova iz drugih gradova. Na primer, podržali smo akciju Rotaract kluba iz Kragujevca. Takođe, sarađivali smo i sa Rotaract klubom iz Sremske Mitrovice koji nam je pomogao oko osnivanja. Radili smo sa klubom iz Niša isto.

Zašto mladi treba da budu članovi nekog Rotaract kluba?

Mladi su danas nezainteresovani generalno za sve, a Rotaract je dobra prilika da oni upoznaju druge ljude, da se povežu sa drugim ljudima, da upoznaju na vreme prave vrednosti koje svaki čovek treba da gaji. Da ne okreću glavu kada je nekome potrebna pomoć već da priskoče tome, da osete taj neki vid organizacije. Rotari i Rotarakt generalno teže ka tome da svakog pojedinca podignu iznad, u smislu da se svako usavrši na neki način, bilo kroz predavanja, bilo kroz seminare ili konferencije. Što se sadržaja tiče, svaki put je nešto drugačije u pitanju i članovi imaju priliku da stalno nauče nešto novo i kroz to izgrade sebe.

-Šta te je navelo da kreneš da se baviš humanitarnim radom?

Upravo to što mnogi ljudi danas to izbegavaju. U poslednje vreme, ljudi gledaju samo sebe, što je jako loše. A opet, kao pojedinac, ti ne možeš mnogo da učiniš. Kroz organizaciju i delovanje sa drugima, može da se postigne mnogo veći cilj i da se mnogo više pomogne nekome.

-Šta je ključ uspeha?

Dobra organizacija.

-Kakve veze tvoja ljubav prema Beogradu ima sa Rotaraktom?

Za Beograd sam posebno vezan, a Rotaract je dobra prilika da se taj Beograd promoviše na neki način. Samim tim pokušavamo da učinimo Beograd boljim.

-Imaš li uzore?

Da, i želim nekako da nastavim njihova dela o Beogradu i ljubav koju su imali prema njemu. To su Dragan Gaga Nikolić, Dušan Prelević Prele, Bora Todorović, Duško Radović… Zato sebe smatram jednim od tih ,,beogradskih mangupa” koji su, eto, nestali. Kako kaže Prele: „Mangupi su vaspitana deca spremna na život“. Mislim da sam jedan od njih.

Usled sve češće tzv. pojave „odliva mozgova“, šta ti misliš, da li je istina da u Srbiji nema posla?

Nije istina, to govorim svima. Posla uvek ima za svakoga ko želi da radi. Ta priča da nema posla jeste aktuelna, ali ja mislim da svako ko želi da radi i ima dobru ideju, može da uspe u tome. Od malena sam svestan da je Beograd moj grad i osećam da sam dužan da mu na neki način vratim. Kada gledam sada da veliki broj mladih planira da ide u inostranstvo, u meni jača želja da ostanem ovde i da učinim nešto za ovaj grad. Ja sam još u gimnaziji gledao da se nečim bavim, a na fakultetu sam krenuo sa humanitarnim radom. Posle sam se zainteresovao za ekologiju i sada radim na tome. Mislim da je najvažnije da se kod čoveka ispolji ta ideja. Potrebno je da ljudi pronađu ono što vole, ono čime bi voleli da se bave i da onda, čak i ako kažu da nema posla, rade na tome da ga stvore i ne odustanu. Nekada stvari mogu da se promene u minutu, u sekundi… I uvek može da se desi ta luda sreća koja će nas pogurati ka cilju.

Magično popodne u Ateljeu 212

 

Predstava Volfganga Bauera, Magično popodne, u režiji Ane Grigorović, biće premijerno prikazana 19. januara u 20.30 na sceni Petar Kralj u Ateljeu 212.  Pretpremijera je zakazana za 18. januar.

U predstavi Magično popodne, u adaptaciji teksta Jelene Mijović i dramaturga Ane Grigorović, fokus je na nešto starijoj generaciji koju paradoksalno smatramo i dalje mladom. Igraju Jelena Stupljanin, Branislav Trifunović, Ivan Jevtović i Dubravka Kovjanić. Za scenografiju je zaslužena Marija Jevtić, kostime Dragica Laušević, scenski pokret Andreja Kulešević, a dizajn zvuka Dragan Stevanović Bagzi.

Komad je, pod originalnim nazivom Magic afternoon, nastao 1967. godine i jedan je od najigranijih dramskih tekstova o mladoj generaciji na nemačkom govornom području. Kroz rasplet odnosa u ljubavnom četvorouglu artikulišu se problemi jedne generacije – dosada, bezidejnost, infantilnost, jalove ambicije, fascinacija površnim, nasilje…

Kontekst našeg društva daje dublju socio-političku dimenziju ovim problemima.

Krajem devedesetih kolektivno telo mladosti odlikovao je revolucionaran pokret, međutim u novom milenijumu zamenjen je apatijom. Ta apatija dovela je do jednostavnog i mučnog izbora – otići ili sakriti se. Pokušaj četvoro ljudi da se sakrije od stvarnosti u kojoj živi, usput održavajući sakate ljubavne odnose, dovodi do kobnog ishoda.

Da li je magično popodne moguće u svetu lišenom magije?

Kompletan repertoar za januar možete pogledati OVDE.