Dušan Kovačević – Pozorište ne može da reši ozbiljan problem, ali može da postavi pitanje o njemu

,,Hipnoza jedne ljubavi” je novi komad  Dušana Kovačevića, dramskog pisca velikih pozorišnih, ali i filmskih ostvarenja poput ,,Radovan III”, ,,Ko to tamo peva”, ,,Balkanski špijun” i ,,Maratonci trče počasni krug”, koji uskoro stupa na scenu Zvezdara Teatra. Premijera je zakazana za 17. decembar, a nestrpljenje pred početak prikazivanja ne kriju ni glumci, a ni reditelj. Vidi još

Motivisanje kao profesija

Jedna od najpopularnijih profesija u 21. veku, pored razlicitih funkcija iz sektora informacionih tehnologija, jeste zanimanje motivacioni govornik/trener, ili, kako se to popularno kaže – life coach. Za ovo zanimanje nije neophodna diploma, već je dovoljan sertifikat, licenca, iskustvo, ili u najmanju ruku volja.

Motivacija je stara koliko i čovek, ali potreba za učenjem iste, razvila se relativno skoro, pa se jačanje motivacije i rad na samopouzdanju primenjuju u različitim segmentima života, od poboljšanja profesionalne pozicije, do poboljšanja zdravlja. U osnovi termina motivacija nalazi se latinska reč motus, moves, movere – što znači kretanje, kretati se. Međutim, ova latinska reč nalazi se u osnovi engleskih reči – motion, momentum, ali i reči emotion, te je važno pomenuti i ulogu emocija koje se shvataju kao osnovni pokretač akcije i ponašanja. Iako postoji veliki broj istraživanja i određenja motivacije, sva ona imaju sličnu osnovnu ideju koja se odnosi na to da je motivacija pokretačka snaga koja nas usmerava na delanje, bez obzira na to da li se radi o uzimanju čaše vode kako bi se utolila žeđ, ili o učenju kako bi se steklo znanje.  Prve asocijacije na motivaciju su svakako učenje i motivacija za rad, pa je u ovim delatnostima ona i najzastupljenija, ali motivacija je od velikog značaja i za očuvanje kako mentalnog, tako i fizičkog zrdavlja. U osnovi proučavanja motivacije je razumevanje ljudskog ponašanja i različitih potreba koje se nalaze u njegovoj osnovi, pa se motivacija kao pokretačka snaga često povezuje i sa željom.

Elementi motivacije su potrebe, vrednosti i ciljevi, a današnji motivacioni treneri se prvenstveno fokusiraju na ciljeve, pa uče slušaoce kako da ih dostignu. Najpoznatiji motivacioni govornik i trener na svetu je Lujza Hej, autorka „Heal Your Life” metode koja podrazumeva posvećenost ličnom razvoju i samopomoć. Njena prva knjiga ,,Izlečite Sopstveno Telo” (Heal Your Body), izdata je 1976. godine, davno pre nego što je postalo moderno pričati o povezanosti između uma i tela. Ovaj bestseler revizovan je i proširen 1988. godine, pa su ljudi imali priliku da se upoznaju sa Lujzinim konceptima u čak 33 zemlje, a preveden je na 25 jezika u celom svetu. Čitaoci su knjigu nazivali ,,mala plava knjiga“, zbog boje njenih korica. Uskoro je počela da putuje po čitavoj Americi, predavajući i održavajući svoje radionice o ljubavi prema sebi i izlečenju sopstvenih života. Kada joj je dijagnoziran rak, Lujza je dobila priliku da svoju filozofiju primeni na delu. Ona nije želela da ide uobičajenim putem lečenja, lekovima i operacijom, već je sama osmislila svoj intenzivni program izlečenja koji se sastojao od afirmacija, vizuelizacija, pročišćenja tela kroz ishranu i psihoterapiju. Kroz 6 meseci, ona se potpuno izlečila od raka.

1379368_10202471638297603_1806613464_n

Lujza Hej i Siniša Ubović

U našoj zemlji, vodeći motivacioni trener je naš poznati glumac i pisac Siniša Ubović. On je prvi licencirani trener „Heal Your Life“ programa u ovom delu Evrope. Od 2010. godine, kada je ovaj program baziran na metodologiji Lujze Hej doneo na prostore bivše Jugoslavije,  Siniša je održao veliki broj predavanja, radionica i edukacija širom regiona. Godine 2012, od strane najvažnijih ličnosti u oblasti svetskog HYL-a, a pre svega Lujze Hej lično, njegov rad biva prepoznat i veoma visoko ocenjen, te postaje  jedan od dvanaest trenera u celom svetu koji dobijaju licencu za obučavanje budućih trenera ovog programa. Kao nosilac licence za ovaj region, u okviru svog koncepta ,,Put promene”, izveo je već nekoliko generacija trenera ovog moćnog i svetski priznatog programa.
Siniša Ubović je autor mnogih knjiga, a svaka je veoma brzo postala bestseler. Do sada je napisao ,,Put promene…i neće biti kraja čudesima”, ,, Afirmacije za put promene”, ,,100% JA”, ,,Dnevnik promene”, ,,Meditacija za početnike”, kao i jedan od najinspirativnijih motivišućih romana ,,Moja baba zen budista”. Svoj rad je u više navrata predstavljao u gotovo svim zemljama regiona kao i u Engleskoj, Turskoj i Americi.

Nik Vujičić

Nik Vujičić

Mnogi motivacioni treneri su to postali tako što su motivišući sebe, uspeli da promene svoj život iz korena i da od tragičnog stvore uspešan život. Jedan od njih je svetski popularan motivacioni govornik iz Australije, inače srpskog porekla, Nik Vujičić, koji je rođen sa retkim tetra-amelija poremećajem – Nik nema ruke od ramena, a umesto nogu ima mala stopala. Iako je imao teško detinjstvo i nekoliko puta je sebi pokušao da oduzme život, Nik je savladao mnoge tehnike koje su njegov život približile prosečnom. Zapravo, postigao je mnogo više od prosečnog čoveka, i danas putuje po svetu propovedajući svoju priču i ličnim primerom motivišući ljude da žive život punim plučima i da ga ma kakav bio, doživljavaju kao dar.

Da je motivacija ključ uspeha, svedoči i Srpska pravoslavna crkva kroz reči Oca Tadeja: ,,Kakve su ti misli, takav ti je život“, ali motivacija i vera u sebe ne znači precenjenost svojih mogućnosti i uzdizanje sebe iznad drugih, već ljubav prema sebi i vera u sebe. Tek onda kada prihvatimo i zavolimo sebe onakvim kakvim jesmo, to će moći da urade i drugi, a uspeh je neminovan.

 

Ovog leta 1000 mladih na Vlasinskom jezeru – najveći forum u prirodnom okrženju: Forum „Vlasina 2016“ u periodu od 24-31 jula

Na inicijativu nekoliko desetina omladinskih i studentskih organizacija, a pod pokroviteljstvom Ministarstva omladine i sporta i Ministarstva prosvete nauke i tehnološkog razvoja organizuje se do sada najveći forum u prirodnom okruženju. Oko 1000 mladih iz čitave Srbije, Republike Srpske, Rusije, regiona i nekoliko evropskih zemalja imaće priliku da razmenjuju svoja iskustva, ideje i projekte iz oblasti razvoja omladinske politike. Kamp se organizuje na Vlasinskom jezeru u periodu od 24-31 jula. Prijave su otvorene na sajtu www.forumvlasina.rs najkasinije do 20 jula. 2016. godine.
Forum Vlasina ima pre svega edukativni cilj, a potom i društveni. Kao edukativni cilj reč je o motivaciji mladih za preuzimanje aktivne uloge u razvoju lokalne zajednice, podsticanje preduzetničkog duha, kreativnosti kao i upotrebu praktičnih veština u svakodnevnom životu i radu. Pored toga, izuzetno je važna međusobna komunikacija učesnika i njihova mogućnost snalaženja u grupnim aktivnostima. Socijalizacija je veoma bitan društveni činilac i za njihove dalje poslovne uspehe i saradnju, mladi ambiciozni ljudi će imati priliku da na ovom Forumu budu u direktnom kontaktu sa priznatim i poznatim stručnjacima iz Srbije i regiona.
Forum je osmišljen kao kamp koji je tematski podeljen po modulima, u okviru kojih učesnici sudeluju u interaktivnim radionicama, iz oblasti medija, inovacija, lokalnog aktivizma, preduzentništva, upravljanja projektima, finansija, umetnosti, sporta, kao i iz ekologije i održivog razvoja.
Događaj se realizuje na Vlasinskom jezeru u periodu od 24. do 31. jula. Više informacija možete dobiti pozivom na broj telefona naše kancelarije 011/4118477 ili videti na FB stranici https://www.facebook.com/omladinskiforumvlasina/?fref=ts

Prijavi se preko linka http://www.forumvlasina.rs/signin/user
PRONAĐI SVOJ ŠATOR USPEHA I DOBRO SE ZABAVI!
Promo spot Forum Vlasina 2016!

 

Saša Kovačević: Očekujte neočekivano

Nova pesma Saše Kovačevića “Zamalo tvoj”, koja je nedavno objavljena, svakim danom broji sve više pregleda na YouTube-u i preti da postane najveći hit ovog leta. Tim povodom, Saša je sa svojim timom, u petak, organizovao druženje sa novinarima u jednom beogradskom restoranu. Uvek raspoložen i prijatan, pevač je odgovarao na pitanja o spotu snimljenom na Kubi, pesmi osmišljenoj u Barseloni, singlu “Temperatura” čiju premijeru možemo očekivati uskoro, ali i o predstojećem velikom koncertu u Beogradu.

13516626_10154431479654063_1240787813810078568_n

♪ Dobrodošao u Srbiju posle dužeg vremena. Jesi li na Kubi pronašao mesto za odmor ili samo prostor za rad?
S: Hvala, bolje vas našao. Ovog puta nije bilo odmora. Mada, što se tiče spotova, uvek je ista priča. Bitno da je posao završen onako kako smo želeli i da je finalni proizvod upravo ovakav kakav ste imali priliku da vidite.

 

♪ Internet je preplavljen tvojim novim spotom, koji liči na filmove koje se bave street dance-om…
S: Da, da. Hvala lepo. Upravo smo to želeli da dobijemo: takav spot, na kraju. Evo, publika je dobro odreagovala. Idu pregledi, sluša se i nadam se da će ovog leta biti hit.

 

♪ Jesu li to su posledice rada sa Pedrom Vaskezom koji radi sa velikim imenima svetske scene kao što su Dženifer Lopez i Enrike Iglesijas? 
S: Oni imaju potpuno drugačiji pristup prema svemu. Nama je, pre svega, tamo bilo jako zanimljivo jer su Kubanci fenomenalan narod, pretalentovani su. Raspoloženje je uvek na nivou, provod na setu bio je super. Posvetili smo jako puno vremena detaljima. Prvih pet, šest dana bavili smo se samo tehničkim stvarima, a na samom setu je bilo fenomenalnio. Pedro je izuzetan momak. Ne samo Pedro, već i Luis Santana koji je režirao spot, tako da sam imao pokretačku energiju od cele ekipe što se tiče Kubanaca.

 

♪ Kako je došlo do saradnje s njima?
S: Postojala je inicijativa da se spot snimi u Barseloni, ali, složili smo se da je Kuba bolja ideja. Pokušali smo preko interneta da stupimo u kontakt sa određenim ljudima, međutim, to nije bilo uspešno. Onda smo angažovali čoveka iz Barselone koji je poreklom sa Kube. Otišao je nekih pet dana pre nas, pripremio je teren i celu produkciju, tj. napravio je dve, tri verzije ekipa koje smo mogli da izaberemo. Izabrali smo najbolju i tako je počelo.

 

♪ Planiraš li ponovo da sarađuješ sa Pedrom?
S: Da, zašto da ne, ali ne znam da li ćemo u skorijem periodu opet ići na Kubu. Može se tu još štošta snimiti. Ipak, nije samo Kuba aktuelna, uvek se mogu obići još neke države.

 

♪ Koja je sledeća destinacija kojom ćeš nas zadiviti?
S: Nemam predstavu, zato što smo se i za Kubu odlučili iznenada. Rekli smo: “E, idemo na Kubu.”, i otišli smo u narednih deset dana. Tako je bilo i za Tajland: vratili smo se sa odmora i nakon dva tri dana, odlučili smo da odemo opet i snimimo spotove. Nikad se to ne zna kod nas.

13495529_10154412769864063_2561522177199520178_o

 

♪ U medijima te porede sa Enrikeom. Da li ti to imponuje?
S: Lepo je da te porede sa nekim ko je jako uspešan u svom poslu i ko je planetarna zvezda. Ja ne vidim neku preteranu sličnost, što se njegovih i mojih spotova tiče. Možda ih početak pesme asocira na gitare iz pesme “Bailando”, pa sam i ja nailazio na komentare da moja pesma liči na njegovu. Ja ne vidim tu sličnosti što se kompozicije tiče.

 

♪ Da li bi  sarađivao sa njim?
S: Kako da ne. Ne znam ko normalan ne bi voleo da sarađuje sa njim. Naravno, bilo bi mi zadovoljstvo.

 

♪ Kada izlazi pesma “Temperatura”, koju si najavio?
S: Za dve nedelje.

 

♪ Na tvoj rođendan 27.jula?
S: Iskreno se nadam. Imamo skoro 90 posto spremljenu pesmu, tako da ćemo za dva dana biti gotovi. Ali, sačekaćemo malo, da ne uskačemo pesmi “Zamalo tvoj” “u stomak”, što mi kažemo. Bolje je da ima malo vremena da se zavrti, da dopre do slušalaca. Mislim da je pravo vreme da ljudi upoznaju drugu pesmu nakon mesec dana.

 

♪ Šta možemo da očekujemo u njoj?
S: Očekujte neočekivano. Opet je pesma jako drugačija od prethodnih, i spot je potpuno drugačiji. Videćete, scenario je izuzetan. Originalna je ideja. Nikoga nismo pokrali. I kažem, zaista je jedan fenomenalan spot.

 

♪ Kakvi su tvoji profesionalni planovi za leto?

S: Ne znam još uvek. Sada imamo koncertnu turneju u Makedoniji. Videćemo.

 

♪ Da li si počeo sa pripremama za najvljeni koncert u Beogradu i kako teku?
S: Pa ne teku još uvek, ali će teći već od početka avgusta. Nama je uglavnom važno da kampanja krene početkom ili sredinom avgusta pa se nadam da će sve biti kako treba. Moramo krenuti u avgustu, da bi u decembru to bilo pun pogodak.

 

U iščekivanju pesme “Temperatura”, uživajte u ritmu Kube i atmosferi koju  nam Saša deli u pesmi “Zamalo tvoj”:

Dnevnjak za Kosmet

U Domu kulture Studentski grad, održana je humoristička predstava “Dnevnjak”, u organizaciji studenata sa Fakulteta političkih nauka.

Studentske organizacije Srpski politički forum, Studentska unija FPN i Unija studenata socijalnog rada, organizovale su dogadjaj s ciljem prikupljanja novca za najugroženije porodice sa Kosova i Metohije u sklopu humanitarne akcije “Osmeh za Kosmet”, koja će se realizovati u maju ove godine. Cena karata bila je 350 dinara, a karte su rasprodate velikom brzinom.

Sudente su zabavljali Miloš Milaković, poznatiji kao večiti student Ćićo, Damir Jovanović, iliti uticajni tviteraš Aljoša, “Neće ona niđe” Đorđija Andrić i predstavnica nežnijeg pola, u skečevima sponzoruša i ne baš tako nežna šalteruša Koviljka, simpatična Nataša Mrđa.

Prestavu je svojim šalama započeo student iz Crne Gore, Đorđija, pričajući o svojim planovima posle fakulteta među kojima je i taj da kupi studentske domove i nazove ih po najpoznatijem beogradskom studentu Miloradu Dodiku.

Za studente svakako najinteresantniji skeč, bio je budući skeč u serijalu “Sukob studenata sa privatnog i državnog fakulteta”.

“Jesi li video kako gazim pešake kao mali Mitrović?”, započeo je Aljoša crnim humorom, nasmejavši publiku.

I ovaj put,  večiti student Ćićo, oduševio je studente svojim jadikovanjem o mukama kroz koje poraze studenti državnog fakulteta. Sukod se završava tako što Ćićo, ljut i nervozan, juri Aljošu s namerom da ga prebije.

Drugi deo druženja sa glumcima, bio je u formi tribine, što se pokazalo kao dobra ideja, jer su studenti imali šta da pitaju.

“Ako iko od vas planira da otvori kafanu u budućnosti, a s obzirom na to da studirate Fakultet političkih nauka…”, sa studentima, uglavnom sa FPN-a, našalio se Miloš Milaković. “Bilo je odlično. Publika je bila dobra. Sviđa mi se ovaj vaš Studentski grad.”, rekao je on kasnije.

Emisija “Dnevnjak” na svom YouTube kanalu, u saradnji sa “Radio-televizijom Vojvodine” aktivno izbacuje nove video snimke u kojima se bave aktuelnim, često studentskim temama kojima “Zajebavaju pošten svet”, kako oni kažu. Popularnost su stekli uoči Nove godine, anketom u kojoj, na ulicama Novog Sada, ispituju prolaznike gde će za doček.

Intervju sa Sašom Kovačevićem: Uskoro novi hit, krajem godine veliki koncert u Beogradu

Uvek se vraća tamo gde je sve počelo – u Zemun, čiji je počasni građanin postao 2011. godine. U restoranu koji odiše prijatnom i domaćom atmosferom, prvi put je nastupao sa 16 godina. Od malena rešen da život posveti muzici, završio je muzičku školu Kosta Manojlović u Zemunu, zatim i Akademiju umetnosti — smer za snimanje i dizajn zvuka. Počeo je kao klavijaturista, a danas je je jedan od najpoznatijih i najtraženijih pevača pop muzike u regionu. Sada, u baštu istog restorana odlazi kada ima vremena i želi da uživa uz kafu i dobru hranu, sa dobro poznatim ljudima.

Preplanulim tenom, novom frizurom, atletskim telom i zatamnjenim RayBan naočarima za Sunce, stvara iluziju da je počelo leto, iako je u Beogradu tek stiglo proleće. Njegov lajtmotiv su pozitivno raspoloženje i prijateljska nastrojenost, a musthave za svaku sezonu, sjajni osmeh koji retko skida sa lica. Upravo ga oni čine prizemnom osobom, koju nisu promenile dugogodišnja karijera i uspeh koji je do sada postigao.
Publika ga je zvanično upoznala 2004. godine, kada je sa pesmom “Pakao i raj” nastupio na festivalu “Sunčane skale”. Jedna od njegovih najlepših balada (a konkurencija je velika) “Ruka za spas” 2006. je proglašena hitom godine, ujedno najavivši CD prvenac za City Records “Jedina si vredela”, koji je ubrzo usledio. U 2007. godini dobija nagradu za otkriće godine, zatim slede nagrade Melos estrade, nagrada Beogradski pobednik za pop pevača godine, na Danima estrade osvaja 1. mesto za otkriće godine. Pobednik je Radijskog festivala sa pesmom „Bolji covek“. Izdao je dva albuma: 2006. godine “Jedina si vredela od svih”, i 2010. “Ornament”. Na YouTube-u njegove pesme i spotovi imaju milionske preglede.
Rođeni Beograđanin, prvih pet godina života proveo je u Višnjičkoj Banji, a nedavno se iz Zemuna preselio na Novi Beograd, gde sada živi sa devojkom Jovanom Jocić. Skoro se vratio sa bajkovitog Tajlanda gde je vreme provodio sa devojkom, bratom i prijateljima. Pošto je napunio baterije i zadržao svoj dobro poznati optimizam, energičan je i spreman za rad. O budućim planovima, ali i o počecima karijere, za portal Beogradska Nedelja, govorio je Saša Kovačević.

12717934_10154078077414063_6978970010796526613_n

 Nedavno si održao koncert u Skoplju i napunio arenu Boris Trajkovski. Hoćeš li održati koncert u Beogradu uskoro?
S: Hoću krajem godine. Godinu i po, dve nisam pevao u Beogradu. Posle singlova koji su dobro prošli, planiramo da obradujemo beogradsku publiku velikim koncertom. Ako sve ide po planu, biće u oktobru ili u novembru. Do tada ćemo imati koncertnu turneju po Srbiji, ali verovatno malo manju.

♪ Prošle godine si održao humanitarni koncert na Kosovu i Metohiji. Kakve utiske nosiš sa Kosova i hoćeš li ponovo pevati tamo?

S: Naravno. Meni je to bio jedan od lepših koncerata. Pogotovo zbog dragih ljudi i rodbine koju imam tamo. Posebna energija je vladala na tom nastupu. Nadam se da su se ljudi lepo proveli, a verujem da jesu. Mislim da ćemo možda i ove godine ponoviti, negde u na leto. Želim da pohvalim i svoju ekipu koji je išla tamo sa mnom bez ikakve nadoknade. Išli su samo da bi ulepšali tim ljudima jednu noć.

 ♪ Nedavno si se vratio sa Tajlanda, gde godinama unazad provodiš odmor. Postao si prepoznatljiv po spotovima sa tajlandskih plaža. Hoćeš li nastaviti sa snimanjem tamo ili je u planu nova egzotična destinacija?

S: Uglavnom letnje pesme snimamo na egzotičnim destinacijama. Što se ovog leta tiče, imamo interesantnu pesmu a gde ćemo je snimiti još uvek ne znam. Iako bi radili na nekom egzotičnom mestu, scenario bi bio drugačiji da ne bi sve to izgledalo slično prethodnim pesmama. U toku iduće nedelje ja i brat idemo u Barselonu, gde ćemo raditi na novoj pesmi što se aranžiranja i produkcije tiče. Video produkcija će ići tek kasnije.

♪ Da li će nova pesma biti balada ili letnji hit?

S: Biće to letnja stvar, kao što su ljudi obično i navikli od nas.

♪ Prošle godine, kada si izbacio pesmu “Rano je”, na internetu je kružio fazon “Leto počinje onda kada Saša Kovačević objavi letnji hit”. Znači, i ovog leta ćeš otvoriti sezonu?

S: Brat i ja izbacujemo komercijalniju i bržu pesmu pred leto. Drago mi je ako su ljudi navikli na to. Biće lepo ako isto dobro prođe, kao i ove stare.

♪ Do sada si izdao dva albuma, a od 2010. intenzivno objavljuješ samo singlove… Kada će izaći novi album?

S: Promocija pesme se može odraditi mnogo bolje za svaku pesmu pojedinačno nego za ceo album. A i što se tiče izdavaštva u današnje vreme je to mnogo drugačije nego što je bilo pre 10, 15 godina. Nemamo ni pravu izdavačku kuću za koju bismo izdali. Mi smo otvorili svoju produkcijsku kuću, tako da bih svakako izbacio svojoj produkciji album. Čak sam i najavio album za februar ove godine, ali nismo stigli to da realizujemo. Možda se krajem godine desi album, konačno. Ali, svakako je bolja promocija singlova. Usredsrediš sve na nju, i ceo marketing se bolje odradi nego za kompletan album.

♪ Početak tvoje karijere obeležile su balade 2011. si objavio pesmu “Idemo do mene”, koja je uskoro postala hit iako je prikazala tebe u drugačijem svetlu. Da li ti kroz pesme izražavaš sebe ili one nastaju u komercijalne svrhe?

S: Svakako ne bih pevao nešto što meni ne prija i nešto u čemu se ja ne osećam lepo. Naravno da volim da poslušam i šta se publici dopada i šta je aktuelno u tom periodu. Ali, muzika koju ja prezentujem, i pravim zajedno sa bratom je takva da se to nama dopada i kažem, ne bi radili ništa samo da bih izbacili zato što je to tenutno aktuelno, ali volimo i da čujemo ono što je na terenu dobro.

♪ A šta ti privatno voliš da slušaš?

S: Smooth Jazz, iako nema nikakve veze sa ovim što radim. Ali dosta volim i grčku muziku.

♪ Nastupaš od 16-e godine, a na TV-u si od 19-e. Da li je mladima bilo teže da se probiju na muzičku scenu kada si ti počinjao ili sada, bez ozbira na brojna muzička takmičenja?

S: Jeste teže bilo tada. Prvenstveno jer tada nije postojao YouTube. Morao si da obilaziš televizije i radio stanice u Srbiji i regionu, da bi se tvoj glas čuo. Danas je mnogo lakše. Ako imaš dobru pesmu i ako si napravio nešto što je drugačije i plasirao to na YouTube-u, uvek možeš lakše proći nego pre.

♪ U muzici si ceo život. Ali, da li je tvoje primarno zanimanje bilo pevanje?

S: Ja sam završio klavirski odsek i prvenstveno sam želeo sam da budem klavijaturista. I počeo sam kao klavijaturista, pa sam usput krenuo i da pevam. Kasnije sam klavijaturu prepustio kolegi koji je nastavio da svira a ja sam preuzeo mikrofon. To je krenulo sa 18 godina.

♪ Da li te je popularnost promenila?

S: Ne znam u kom smislu. Smatram da se ljudi menjaju iz godine u godinu, bez obzira na popularnost. Pogotovo što više sazrevaju. Kada se baviš šou biznisom možeš videti razne stvari i opeći se na hiljadu i jednoj. Tako da sam se svakako promenio, ali ne mogu reći u nekom negativnom kontekstu, već u pozitivnom. Što se ljudi tiče, i dan danas se družim sa istim ljudima. Mada slabije, jer sam stalno na više strana. U studiju ili na putu, tako da ne mogu biti privatno slobodan.

♪ Imaš li vremena da se posvetiš gradovima koje posećuješ zbog posla?

S: Ta putovanja se svode na vreme od aerodroma do kluba. Nastupam, pa ako imam vremena da se naspavam. Žao mi je što sam obišao celu Evropu a nisam ni 80 posto gradova upoznao kao što treba.

♪ Više puta si izjavio da ne voliš da pričaš o privatnom životu, a u poslednje vreme se kroz medije često provlači tvoja ljubavna veza. Da li je narušena privatnost cena popularnosti, ili naprotiv, privatni život doprinosi slavi?

S: Sve u granicama normale. Medije uvek više interesuje tvoj privatni život nego ono čime se baviš. Na primer, kad god sam pravio promocije u vezi sa muzikom, u svim naslovima u prvom planu je bila moja veza, a tek onda ko je bio, kako je bilo, i na kraju, neka deseta stvar bi bila u vezi sa albumom. Tako da medije uvek interesuje gde si, sa kim si, šta radiš, sta jedeš, nego ono što radiš. To je očekivano. Što se toga tiče, više volim na kašiku da dajem sa moje strane te informacije. Ali eto, neminovno je da mediji sami dolaze do nekih informacija i da pišu bez obzira da li ja želim da se nešto piše ili ne.

♪ Kada se čuje tvoje ime, otvore se dve asocijacije. Tvoja muzika, ali i odličan izgled. Šta ti više imponuje?

S: Hvala(smeh). Trudim se da u svemu ostanem dosledan onoga što sam radio ceo niz godina unazad. Uvek se trudim da produkcijski budem bolji nego prethodne godine, i što se tiče videa takođe. Tako i sa izgledom. Normalna je stvar da ljudi koji se bave šou biznisom i nekim javnim poslom, vode računa o svom izgledu. Tako je i sa moje strane. Mada, bez obzira na javni posao, s12744350_10154067502259063_2547644624386958622_nmatram da bi svakako bilo isto.

♪ Da li je za uspeh bolje održavati isti imidž ili je neophodno uvoditi promene?

S: Valja imati promene, naravno. Jer ovako možeš dosaditi, kako u muzici tako i fizički. Ako stalno ideš jednim istim pravcem, ljudi će se zasititi toga. Mi uvek eksperimentišemo. Eto i sada, što se imidža tiče. Malo sam pustio kosu, nakon što sam pet godina bio kratko ošišan.

♪ Da li neka tvoja pesma autobiografska?

S: Svaka na neki način. Zaista ne bih pevao nijedan tekst koji se ne tiče mene ili nečega što ima veze sa mnom. Da li ima veze se sa tim periodom u kojem je snimljena, ili nečega što se dešavalo ranije, nije važno.

♪ Neka posebno draga pesma?

S: Ne bih nešto preterano izdvajao, ali od novih, recimo “Gde smo moja ljubavi”. Sa prvog “Ruka za spas”, “Jedina si vredela” i “Korak do dna”, sa drugog “Mila”, “Ludak”. Govorim što se tiče uspeha na koncertima.

♪ Ko ti je najveća podrška, kako u poslu, tako u životu?

S: Porodica svakako. Za posao, mogu slobodno reći otac, jer je on od samog početka moje karijere bio uz mene, što se menadžerskog dela tiče. Zajedno sa bratom radim sve pesme, kompozicije i aranžiranja. A mama je tu za razumevanje i ljubav. Porodica je najbitnija.

 

Nemoj nikad da me pustiš da zaboravim

“A za Prizren kad me pitaš, rastuži se srce moje; kad se setim, da u njemu ostalo je…”

U kolima, ponovo ista pesma, isti album koji se sluša još od povratka sa mora. Delimično zato što je zaista dobar, a većinom jer Ranko Šemić, poznati Prizrenac, peva ovu pesmu. Devojčica na poslednjem sedištu već koluta očima, i u nekim drugim okolnostima jednostavno bi stavila slušalice u uši i pustila svoju muziku, Tejlor Svift, na primer. Ali, danas ne pridikuje. Danas posebno prija pesma o Prizrenu dok stihove odzvanjaju u glavi kao neka mantra. Nju Prizren asocira na ćevape, starije sestre na tržni centar “Zara, Bershka, Stradivarius” gde se uvek nađu odlične krpice na sniženju, majku na Bogosloviju i Svete Arhangele, a oca… On je posebna priča. Za njega je Prizren predstavlja povratak u mladost i sećanje na neki drugačiji život u kome vera i nacija nisu bile prepreke za prijateljstvo. Delić njegovog srca zaista je ostao na prizrenskoj kaldrmi. Kroz njega se oseća nostalgija, a njegov pogled na Šadrvan isti je kao pogled Rouz iz Titanika, dok gleda ono što je od broda ostalo i u svojim mislima priziva raskošne slike glamura i otmenosti, dok u dubini svoje duše još uvek žali za Džekom. Kao da on vidi drugačije od ostalih, kao da se osmehuje ljudima kojih više nema, kao da se ne plaši…
Nakon pola sata vožnje, nazire se carski grad. Možda bi nekome ko ovde ide prvi put, zapala mučnina od vrtoglavih krivina poput onih na Diznijevim crtanim filmovima, ali meštani svaku vole kao boru sopstvenoga čela. Prva stvar koja sa desne strane oplemnjuje vidike je manastirski kompleks Sveti Arhangeli, ili bolje rečeno ono što je od njega ostalo. Ko ne poznaje dobro ovaj kraj, trebalo bi da izbeči oči kako bi iza ruševina i nekoliko desetina metara bodljikave žice uočio svetinju. Ali tu je, ne da se ona tako lako…Odmah pri ulazu u grad prepoznaje se skretanje u ulicu gde se nalazi ordinacija oftamologa Isaka, Turčina, na kojeg Srbi računaju, što ovde nije nimalo neobično.
“Prizren je grad koji dišem i to je ono što mi je ugrađeno u genima. Nostalgija je nešto što ti se uvuče pod kožu, i stalno grize.”, govorila je profesorica  srednje škole. Oca i danas progone sećanja na Đurđevdan i pečeno jagnje ipod Kaljaje, na Vakrs, sreću i pojanje starogradskih pesama: “Slavuj pile, ne poj rano…” Mladi su čekali zoru i sa njom vreo hleb i tradicionalnu čorbu. Nije bilo važno da li je prijatelj Miloš, Muhamed ili Mustafa, važno je bilo da bude dobar čovek.  A Prizren je grad koji se najduže opirao nacionalizmu.
Proleće je ovde čarobno. Zvuči kao kliše, ali ovo je grad koji zaista ima dušu. Dušu duša koji su ovde živeli i koji čeznu da se ponovo vrate. Čak i oni koji dolaze prvi put i ne znaju ništa o njemu, u Prizrenu će se osetiti kao da su kod kuće. To je grad koji svakim dahom vetra želi dobrodošlicu svojim gostima, bez obzira na poreklo, bez obzira na naciju. Kao takav je ušao u istoriju, poeziju, slikarstvo, muziku, književnost… Pitom i topao, neposredan i nenametljiv, blag a jak.
Auomobil uvek parkiraju na istom mestu, neposredno pored Kamenog mosta. Prelaskom preko njega, bore se oduševljenje i osećaj ulaska u drugu dimenziju, jer tek kada se pristupi Potkaljaji, oseti se neverovatna energija koja stuji vazduhom. Da li ovaj grad nekada stari? Da se sa druge strane mosta ne nalazi moderan kompleks sportskih radnji i da ljudi u rukama ne drže pametne telefone na “selfi stikovima” kojim slikaju svaki svoj korak kako bi se hvalili na instagramu, moža bi poverovali da umesto mosta prelaze vremeplov i odlaze u prošli vek.

182696_4783311266750_1463492812_n

Foto: Aleksandra Spasić

Stari deo grada, Potkaljaja, imresionira starinskom kaldrmom i šetalištem uz Bistricu. Zajedno sa Pantelijom čine specifičan deo grada, sa neobičnim ulicama i kućama. Ulice su uske, kuće zbijene sa belim fasadama, krovovi se skoro dodiruju. Kuće su građene da jedna na drugu naleže. Dovoljno je da se izađe na prozor, kako bi se pila kafa sa komšijama. Nikada nije bilo parcelisanja, međa ili drugih oznaka svojine. Sve se radilo na reč, dogovor, besu ili amanet. To upućuje na mentalitet koji se iz grada prenosi na ljude, što znači bliskost, poverenje, čuvanje i poštovanje. Uprkos burnoj istoriji i velikim promenama, osvajanjima, ratova, ropstvima, Prizren je ostao dosledan svom vekovnom imidžu trgovačkog grada. Grada kroz koji je prolazio put začina, čaja i baruta. Raskrsnica je svetova, Istoka i Zapada. Vešto balansira između religija, nacija, dnevno-političkih promena, jezika i kultura, ali se odnos u brojevima mnogo promenio. Nekada je u Prizrenu živelo oko 15.000 Srba, danas se oni mogu izbrojati na prstima jedne ruke, ne računajući bogosloviju. Sve je uklesano u kaldrmu. Čak je i muzika odraz mentaliteta grada i ljudi. Ona je spora, tiha, gospodska, graciozna i otmena. Nije se smelo u tursko doba ni slaviti ni radovati. Sve se radilo iza visokih zidina, krijućki, tiho i tajno. Zato se u tekstovima i melodiji oseća duboka tuga(dert) i žal, velika ljubav i očekivanja(karasevdah). Uvek je bio primer multietičnosti. Da l’ je voda, vazduh ili “ono nešto” krivo, ali je uvek bio blagonaklon prema svim ljudima, svih boja, jezika, religija i nacija. I danas, većina razlikuje da l’ si kasablija(građanin) ili iz okoline po tome da li znaš sva tri jezika: srpski, turski i albanski. Prijateljstva su poznavala sve jezike i niko nije mario za razlike u veri. Mešoviti braklovi nisu bili retki.


Pod utiskom prizrenskog proleća, lako je slutiti i leto i zimu. “Imala sam prelepo detinjstvo. Puno igara, šala i vragolija. Kupala se u Bistrici, na Maraš, gde je bilo izletište i dolazio je ceo grad. Zimi smo se sankali u Potkaljaji, zbog pogodnog terena bilo je i to moguće. Iimali smo najbolje sanke i najbolje staze, bio je podvig spustiti se od Sv.Spasa do Sinan Pašine džamije, a da ne padneš i razbiješ se. Mogli su samo najveštiji. I ja sam mogla… Imala sam, kao i sada prijatelje svih vera i nacija: Turaka, Albanaca, Roma, Bošnjaka. Sjajno je bilo i to što smo išli u mešovite škole. Zajednički veliki odmori, jurke po hodnicima,ekskurzije… Dok nisu došle 90-te i početak kraja.”, govori Saška, rođena u Prizrenu.

tri-lece
Mlađa sestra vuče stariju u divan restoran sa patkama na Šadrvanu, gde će jesti najbolje prizrenske ćevape i fantastični kolač trileće po standardnoj ceni od jednog evra. Ovaj kolač, sa tri vrste mleka i kremastom karamelom je tradicionalni albanski specijalitet koji se ne može naći u Srbiji, a u Prizrenu bi bila grehota ne probati ga. Oseća kako se topi u ustima, dok uživa, kao da je na bezbednom. Mama je ućutkuje, upozoravajući je da ne govori srpski tako glasno. Klasika. U realnost vraćaju bele jajaste kapice i glasovi koji govore nepoznate jezike, a neko ko očigledno nije kasablija, neće razumeti ni albanski ni turski. Srećom, konobar govori srpski, kao i većina ovdašnjih ljudi. Vlasnik lokala je Turčin i veoma je ljubazan, čak časti kafom. Pravom domaćom turskom kafom, stvarajući iluziju da ste u Istambulu, ili u najmanju ruku u Sarajevu, iako tamo nikada niste bili.


18. februara Prizren je obojen samo dvema bojama: crvenom i crnom. Tada je Dan državnosti takozvane Republike Kosovo. Ogroman broj Albanaca sa albanskim i kosovskim obeležjima kao obaveznim “dres kodom” uz viku i dreku, poput mrava u mravinjaku sjati se ka Kaljaji. Slave. Tada su sve kuće u Prizrenu i okolini prazne, svi su na ulici. Retko se toliko ljudi vidi na nekom skupu. Šta bi se desilo, kada bi se Srbi tako okupili? Možda, u nekim segmentima ponašanja, možemo nešto i naučiti od njih.


Ispred restorana, stoji ona. Prelepa i preponosna. Stara a nije ostarila ni dan. U samo centru starog Prizrena, na Šadrvanu, nalazi se drevna Šadrvanska česma. Voda ima poseban značaj u prizrenskoj kulturi. Ona osvežava, krepi, pere prljavštinu i leči. Otuda i legenda da ko popije jednom Šadrvansku vodu, uvek se vraća u Prizren. Znajući to, sa dozom sujeverja, ili samo da bi utolili žeđ, ljudi piju i piju.

971818_4882822914479_1002293838_n

Foto: Aleksandra Spasić

995469_10200555942167092_747647384_n

Foto: Aleksandra Spasić

Mnogo Srba je živelo u Prizrenu. Njihove kuće, videle su se sa Potkaljaje. Spaljene su. Ali, sa ciljem da Potkaljaju vrate u stanje pre rata i sa namerom da izgleda upravo onako kako je izgledala tada, nevladine organizacije iz Velike Britanije, Norveške i Švedske, na istim mestima i sa istim izgledom, podigli su kuće Srbima u Potkanjaji. Nije se mnogo njih vratilo, ima svega dve porodice koje žive tamo. Kuće su završene prošle godine.


“2011., pred malu maturu došli smo u Prizren. Moja jedina briga tada, bila je da u moru kiča, šunda i albanskih narodnih nošnji previše nakićenih za moj ukus, pronađem svedenu haljinu. Tatu je mučilo nešto drugo, nešto važnije i bolnije. Ponovo nostalgija. Želeo je da vidi kuću svoje sestre u kojoj je ostavio detinjstvo i ranu mladost. Dok smo ja isprobavala sve što mi je ličilo na “little black dress” a ne na venčanicu za albanske mlade, on se usudio da se suoči sa prošlošću. Popeo se uz usku ulicu i kroz korov nekako probio do kuće. Pardon, do ruševine. Nisam ih videla, ali slutim suze. Vratio se vidn ouznemiren i sa fotografijama. Buljila sam u foto aparat dok su se smenjivale slike. Ono što je nekada bilo ulaz u kuću, na slici je ličilo na gomilu kamenja. Ali ruža, koja je nekada krasila ulaz, nije uvenula. Crvena kao krv, crvena kao vatra, ukazivala je na nešto dobro. Slika koja mi je posebno privukla pažnju, bila je slika “Između pakla i raja”. Pogled sa terase na Potkaljaju. Ugao terase, jedva se naslućivao jer je bio prekriven prašinom i delićima zidova na kojima su nekada moji braća i sestre lepili postere poznatih ličnosti. Ali, sa te terase, pružao se veličanstven pogled.”, seća se devojka, bojeći se istog prizora.

419538_2859238846142_626570246_n

Foto: Aleksandra Spasić


Otac je uzbuđen dok pokušaava da prizove osećaj bezbrižnosti koji je nekada imao koračajući ovom stazom. Mama brine, kao i obično. Deca se pitaju zašto je ovaj trenutak toliko poseban. Uskoro saznaju… Ispred je velika kuća, bela kao Šar planina u januaru. Prelepa. “Neverovartno. Ista je.”, sa nevericom konstatuje otac dok dodiruje čiste i nove zidove kako bi sebe uverio da ne sanja. Oseća se kao dvadesetogodišnjak dok se sa svojim drugarima, ranom zorom, srećan i opijen mladošću, vraća kući. Mama, sa uvek prisutnom količinom opreznosti otključava kuću. Oskudno nameštena dnevna soba, sa sveže okrečenim zidovim, spremna je za stvaranje novih uspomena za neke, a u nekima, uspešno budi stare. Ova prostorija, samo je put ka nestvarnoj terasi. Istina je! Sa nje se vidi grad koji sija zaleđen u vremenu. Na 50 metara vazdušno, uzdiže se Sinan Pašina džamija, izgrađena od delova manastira Svetih Arhangela. Oni koji su čitali bajke, mogli bi da se zakunu da su tako zamišljali zamak u kome je živela Aladinova Jasmin, a minaret se uzdiže poput kule u kojoj je bila zatočena Zlatokosa. Odmah pored nje, nalazi se Saborna crkva Svetog Đorđa koja prkosi svojom lepotom, predstavljajući doslednu konkurenciju džamiji. Sutra će zabrujati zvona i biće nedeljne liturgije. A živi i Prizrenska bogoslovija. Ko se može sada plašiti? Ali, dolazi noć i ono malo straha koji se ne priznaje, budi se kad svi spavaju.

1934974_1053147534988_233560_n

Foto: Aleksandra Spasić

“Ništa se neće desiti, mirno spavaj”, poručuje kuća. Ali, pomalo neprijatna tišina, pogodno je tlo za nemirna glasove u glavi. Vreme je da se odavno uspavane traume iz detinjstva, koje leže na podsvesti umesto na krevetu, probude. U društvu straha, vidi se lice onog Albanca iz dokumentarnog filma o bombardovanju koji se zadovoljno ceri dok gleda kako srpske kuće gore. Mnogo je puta sanjan, dok su košmare smenjivale slike u glavi i planovi o bežanju u pidžami. Ponovo se smeje, isto kao ’99. Krizne godine su prošle, ali Srbi i Albanci nisu ponovo prijatelji iako se sada ljubazno smeškaju jedni drugima prilikom kupovine cipela. Sve je to biznis i politika.
Dok stari Prizren spava, noć, poput popove kći Dinke, iz Šantićeve Prizrenske noći, gleda na Bistricu hladnu. Kao ona, dok čeka svog vojnika, prestravljena i brižna, noć čeka jutro. Crkva i džamiju, u tišini, blizu i mirno stoje. Zašto i ljudi ne mogu tako? Zar su zaboravili da vole i poštuju svog brata, prijatelja, komšiju? Zar su dobili nešto dobro iz rata? Zar ne žele da se agonija završi? Noću je Prizren balkanski grad svetlosti, a kada svane jutro, Prizren se pretvara u kap rose, čistu i nežnu, zamrznutu u vremenu. Šteta što je vreme zaboravilo da zadrži i ljude.

Sviće jutro, zvone zvona Saborne crkve Svetog Đorđa, čuje se glas Hodže iz džamije. Umesto harmonije i kohezivnosti između tri nacije, realnost je sasvim drugačija, vidi se distanca. Ali, jutro obećava da će ponovo biti dobro. Ta nada koja je živa udružena je sa vazduhom, šadrvanskom kaldrmom i vodom sa besmrtne česme. ona je odgovor na pitanje zašto ljudi iz Prizrena žele da se vrate, iako im je možda trenuto u Beogradu, Kragujevcu, Kraljevu, Štrpcu (…) bolje.
U kolima, poput molitve, Ranko ponavlja stihove:

“Nemoj nikad da me pustiš te ostavim, hiljadu dana, hiljadu noći da te ne vidim. Nemoj nikad da me pustiš da zaboravim, Kosovo moje, Bisticu, Šaru, zar da izgubim?”

15743498003_1069bccfb3_b

Foto: Otrim Kabashi

Besedničko takmičenje na Fakultetu političkih nauka

Finale besedničkog takmičenja studenata Fakulteta političkih nauka održaće se na Dan studenata, 4. aprila sa početkom u 17h.

 

Studenti i studentkinje sa različitih smerova i različitih generacija takmičiće se za nagradu publike i nagradu žirija.

Stručni žiri čine:
Prof. dr Dobrivoje Stanojević – profesor retorike na FPN (domaćin);
Prof. dr Sima Avramović – profesor retorike i dekan Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu;
Prof. mr Radovan Knežević – profesor dikcije na FDU, Univerzitet u Beogradu;
Vesna Ćorović Butrić – urednica Programa za mlade Radio Beograda i književnica;
Sonja Kovljanić – novinarka Drugog programa Radio Beograda i književna kritičarka.

Dođite da glasate za najbolje!

INTERVJU| Aleksandar Petrović: Uz prijatelje i porodicu sve izgleda ostvarljivo, čak i kada nije

Šta povezuje beogradsku mumiju, policijskog inspektora i naučnicu koja je nestala pre nekoliko dana? Šta povezuje stomatologiju i lepotu pisane reči? Odgovor je Aleksandar Petrović – po profesiji oralni hirurg, prema ljubavi pisac. Rođen je 1973. godine i živi u Beogradu. Do sada je objavio dva romana: ,,Kolaž za dvoje“, 2010. godine i ,,Beogradsku knjigu mrtvih” 2015. godine. Objavio je više priča, od kojih je kratka priča ,,Kada pomislim na smeh” dobila posebnu pohvalu žirija na XXXIII Svetosavskom književnom konkursu 2015. godine.

O sebi, svom pisanju, uzorima i planovima, za Beogradsku Nedelju, govorio je Aleksandar Petrović.

Kada bi trebalo da opiete sebi u tri reči, koje bi to reči bile?

Radoznao, saosećajan, tvrdoglav.

A Vaš za stil pisanja?

Hirurški – kratak, jasan, precizan.

Da li za Vas pisanje predstavlja profesiju ili ljubav?

Pisanje je poziv i ljubav, nadam se da će uskoro postati i profesija.

Do sada ste izdali dva romana: „Kolaž za dvoje“ i „Beogradska knjiga mrtvih“. U čemu ili kome ste pronašli inspiraciju za Vaš prvi roman, „Kolaž za dvoje“?

„Kolaž za dvoje“ opisuje kraj ljubavne veze posmatrane iz muškog ugla. Da bi izašao na kraj sa situacijom u kojoj se našao, glavni lik krstari beogradskim kafićima i svako poglavlje se dešava u jednom od njih. Nadahnuće je bilo dovoljno autobiografsko da bi se lako mogla dodati i tuđa iskustva i od toga napraviti kolaž za dvoje ili više ljudi.

Šta Vas je inspirisalo da napišete „Beogradsku knjigu mrtvih“?

Još dok sam čitao novinski članak o teškom stanju beogradske mumije, znao sam da će ona biti junak mog sledećeg romana. Odnos nadležnih prema takvom kulturnom dobru, koje je bilo prepuštano nebrizi i raspadanju, bio je sjajna metafora za naš odnos prema životu i njegovim vrednostima. Onda su u zaplet ušetali i jedan inspektor, arheološkinja i niz drugih zanimljivih likova.

Razlikuju li se Vaša dva romana po žanrovima?

„Kolaž za dvoje“ je ljubavna priča koja je mogla svakome da se desi, tako da se mnogo čitalaca i poistovetilo sa glavnim junakom. „Beogradska knjiga mrtvih“ je krimić s primesama fantastike i bavi se temom smrti, zagrobnog života i preispituje šta možemo da uradimo dok smo još živi. Ima tu i romanse, ali neobične.

Nebojša Krivokuća je za Vašu „Beogradsku knjigu mrtvih“ rekao da je nepravedno staviti je na policu sa trilerima ili kriminalističkim romanima. Gde je mesto „Beogradskoj knjizi mrtvih“?

O tome odlućuje svaki čitalac za sebe. Ono što je Nebojša hteo da kaže je da „Beogradska knjiga mrtvih“ nije klasičan krimić ili triler jer se poigrava tim žanrovima, ali funkcioniše po njihovim pravilima.

Vladimir Vujinović je Vašu „Beogradsku knjigu mrtvih“ okarakterisao kao „besmrtnu knjigu među svim beogradskim krimićima“, ali i kao „čistu i prostu priču koja se proguta za dva dana“. Kojim rečima biste je Vi preporučili čitaocima?

Otkrijte da li je Egipatska knjiga mrtvih, prvi priručnik samopomoći i šta povezuje beogradsku mumiju, policijskog inspektora i naučnicu koja je nestala pre nekoliko dana?

Pošto se priča opisana u Vašem romanu zasniva na istinitoj ličnosti, mumificiranoj osobi Nesminu, donešenom u Beograd iz Egipta, da li je pisanju Vašeg romana predhodilo detaljno istraživanje ili je prednost imala Vaša mašta?

Da bih uposlio i razigrao maštu morao sam da se dobro upoznam sa činjenicama. Pošto sam po prirodi okrenut detaljima, trebalo mi je vremena da prikupim neophodne podatke. Želeo sam da steknem utisako o kontekstu dešavanja, kako u Starom Egiptu tako i u Srbiji s kraja devetnaestog veka, pa sve do danas koliko je Nesmin naš gost.

Šta, osim jedne mumije, povezuje Egipat i Srbiju?

Povezuju ih Hadži Pavle Riđički, plemić i mecena poreklom iz Mokrina, koji je u osamdeset drugoj godini putovao po Bliskom istoku i odatle doneo mumiju u sarkofagu, kako bi se naš narod upoznao s tom egzotičnom kulturom. Zajednički nam je (kao i ostalim narodima) strah od smrti i bogatstvo obreda koje bi trebalo da olakšaju taj poslednji prelazak. Spaja nas i ljubav prema duvanu i pivu, koje se koristilo kao obrok još za vreme izgradnje piramida.

12722242_748665295232948_120891652_o

Španski, svetski priznati pisac, Karlos Ruis Safon u svojim knjigama prikazuje Barselonu na sasvim neobičan i mističan način, kao grad koji unutar svojih zidina krije velike misterije. Možemo li Vas poistovetiti sa ovim velikanom, kada je u pitanju prikazivanje Beograda na način na koji ga nismo videli do sada?

U svakom slučaju, poređenje prija. Mislim da nam je zajednička velika ljubav prema rodnom gradu, primetna u njegovim knjigama, a i ja se trudim da to postignem u svojim romanima. Upravo taj emotivni odnos prema gradu čini knjige živim i zanimljivim za čitanje jer koliko god one skretale u fantastiku, barataju stvarnim osećanjima.

Imate li uzore u pisanju? Ukoliko je odgovor potvrdan, ko su oni?

Pošto se u poslednje vreme ukus oblikuje na osnovu raznih top listi, evo mojih top pet pisaca, redosled nije bitan. Ima još mnogo onih koji su uticali na moje pisanje, ali ne mogu da ih zovem uzorima, već tumačima života koji su me bezbedno doveli do trenutka u kojem se nalazim. To su Murakami, Kafka, Saramago, Agota Krištof i Man.

Da li je danas u Srbiji, teško predstaviti sebe kao književnika?

Bez obzira na veličinu vašeg izdavača, po pitanju reklame prepušteni ste sebi. Morate nekako da probijete taj zaštitni omotač koji vas razdvaja od javnosti, željne novih književnih imena koja imaju šta da kažu. Nije ni lako, ni teško; sve je to put i zavisi kako pristupate celoj priči: kao problemu ili izazovu.

Koliki put su Vaše knjige prešle dok su dospele na police knjižara?

Mnogo lakše je napisati knjigu nego je izdati. Pisanje zavisi isključivo od vas i discipline koju imate, dok je pronalaženje načina da se ono što se stvorili odštampa pravi maraton, i zahteva kondiciju i strpljenje. Čak i poznatim književnim imenima je taj deo mučan. Knjiga je otelotvorenje vaše zamisli,ono što će ostati iza vas. Zato su svaka loše odštampana korica, nepravilan prelom, dupla stranica ili krivo sečenje tabaka hartije kao dečije bolesti koje morate da preležite zajedno sa svojim delom, ali i da budete ponosni kada se nađe na policama knjižara. Tada možete samo da mu poželite uspešan život.

Ko Vam je najveća podrška?

Uz prijatelje i porodicu sve izgleda ostvarljivo, čak i kada nije.

12528651_748664578566353_740974136_o

Pošto ste po zanimanju oralni hirurg, kada piste morali da birate između te profesije i pisanja, šta biste izabrali?

Pretpostavljam da ovo pitanje ima i onaj nastavak: ako ne biste morali da razmišljate o novcu. U tom slučaju uvek je na pisanje na prvom mestu.

Zbog čega?

U pisanju pronalazim smisao.