Suša

Autor fotografije: Zoran Antonijević Oči upale u izbrazdano lice Uprte ka nebu Traže milost Kap kiše Oči bez suza Suve su kao ruke seljaka Okrunjenog sušom Na zidu ikona bez lica Bledi oreol Otrovna memla Kosturi u štali U kandilu crv Sija Šumadija bez šuma Crna zemlja Nije dočekala da je Gospod opljune I spase Vidi još

Pet minuta jednog lica

samo ovoliko ga poznajem našminkano silom skrivanja večerom orosi boje ratničke strele pod očima bodu slepoočnice zgaslo kafenilo samuje mutno kao krvavi zaton sunca rumenilo u mreži marame jagodica crni linija okvir drži vrelinu usana u rađanju šaptanke nad kapcima tek plavetnilo u zelenilo beži ovo je lice negde ostavilo svoje snove a jednu kratku Vidi još

Šapat

Pod ovim rupičastim nebom brojim srebrna sazveždja, krckam pod zubima još jednu ispranu reč, mesečeva mena me otkriva. Suviše srca, premalo tišine. Jutrom umorni pešak upija sokove zore. Sunce mi šapuce… Nisi stigla na vreme, rodio se bez bola, a tvoja utroba krvari. Autor: Svetlana Polić Vidi još

Nedogled

Mala ljubiteljko francuskih romantičara, Za tebe u očima imam skarabeje, Sada ličimo na nebeske moreplovce, I tvoja plećka se na šporetu greje… Videla si do čega je bilo svim filozofima, Radi vrućeg sekreta tolika veličanja, Ja sam krajnje endemična vrsta, Nije mi stalo do tvog klicanja… Spakuj u teglu pobledele zglobove, Naši su propusti ali Vidi još

Čovjek, čak i strašilo za ptice

Čovjek, čak i strašilo za ptice nehotice gradi prema svome liku i gledao sam ih tako jednom dugo u polju kako stoje jedan pored drugog toliko dugo dok mi se nije učinilo da čovjek ostaje čekati ptice a da se strašilo vraća svojoj kući. Autor: Mensur Ćatić Vidi još

Ruke

Boliš me svuda po tijelu (sad znam zašto je Borhes napisao taj stih). Mrvim se kao parče bajatog hljeba i nestajem u prvim gladnim ustima. Progutana tamom nedostajanja, mirišem na okruglu samoću potrošenu sijalicu i sivu tugu. Naše ruke od meda i olova, u rukavicama odlazeće ljubavi sa okovanih zidova, mašu mi. Autor: Sanja Radulović Vidi još

Ptica Dodo

Čovek je ubio retku pticu I niko ga nije ni prekoreo A kamo li optužio Jer Nije ni ličilo na ubistvo To zanemarivanje Sama se ubila izgladnjavnjem Odbijajući zrnevlje Jer nije više bilo sa njegovog dlana Smešno pernato ništa Ko bi pomislio da voli na život i smrt Sa srcem koliko lešnik Prosto Prestala je Vidi još

Nomad na štiklama

Na malom stolu pored kreveta nalazila se zdjela sa šljivama. Sezonsko voće, rekla bih, da sam znala koje je doba godine. Prizor sa stola bio mi je neobično prijatan. Negdje sam ga vidjela i ranije, i dopao mi se. Sada je tu, blizu mene, rekla bih u mojoj sobi, da sam znala u čijoj sobi Vidi još

Odšteta

U novčaniku je nosio novčić iz česnice I ličnu kartu koja je krila četrdeset praznih leta Zamišljen je hodao dužom gradske ulice a misao koja mu se motala po glavi bila je – Odšteta. Kada je ugledao psa koji je bezvoljno na trotoaru ležao Jedan opaki plan mu je na um pao Iskezio je svoje Vidi još

Užad

Ja sanjam, mora biti tako, užad Judinu, rodnu, užad grada, otadžbine i čvorove ogromne za moju šiju: sanjam krivo drvo i vrat drveni. Izjutra, podbulo mrmljam, to znamo kafa i ja: kriv sam, nisam kriv. Autor: Vladimir Vuković Vidi još