Čovjek, čak i strašilo za ptice

Čovjek, čak i strašilo za ptice nehotice gradi prema svome liku i gledao sam ih tako jednom dugo u polju kako stoje jedan pored drugog toliko dugo dok mi se nije učinilo da čovjek ostaje čekati ptice a da se strašilo vraća svojoj kući. Autor: Mensur Ćatić Vidi još

Ruke

Boliš me svuda po tijelu (sad znam zašto je Borhes napisao taj stih). Mrvim se kao parče bajatog hljeba i nestajem u prvim gladnim ustima. Progutana tamom nedostajanja, mirišem na okruglu samoću potrošenu sijalicu i sivu tugu. Naše ruke od meda i olova, u rukavicama odlazeće ljubavi sa okovanih zidova, mašu mi. Autor: Sanja Radulović Vidi još

Ptica Dodo

Čovek je ubio retku pticu I niko ga nije ni prekoreo A kamo li optužio Jer Nije ni ličilo na ubistvo To zanemarivanje Sama se ubila izgladnjavnjem Odbijajući zrnevlje Jer nije više bilo sa njegovog dlana Smešno pernato ništa Ko bi pomislio da voli na život i smrt Sa srcem koliko lešnik Prosto Prestala je Vidi još

Odšteta

U novčaniku je nosio novčić iz česnice I ličnu kartu koja je krila četrdeset praznih leta Zamišljen je hodao dužom gradske ulice a misao koja mu se motala po glavi bila je – Odšteta. Kada je ugledao psa koji je bezvoljno na trotoaru ležao Jedan opaki plan mu je na um pao Iskezio je svoje Vidi još

Užad

Ja sanjam, mora biti tako, užad Judinu, rodnu, užad grada, otadžbine i čvorove ogromne za moju šiju: sanjam krivo drvo i vrat drveni. Izjutra, podbulo mrmljam, to znamo kafa i ja: kriv sam, nisam kriv. Autor: Vladimir Vuković Vidi još

Laza Lazarević – književnik i lekar

Srpsku pripovetku uzdigao je na nivo evropske umetničke pripovetke. Jedan od retkih srpskih pisaca koji je umeo pažljivo da izabere fabulu, da je razvije, da kroz nju opiše zanimljive epizode, Vidi još

Kad odem

Tiho, tako sam i došla, iskrašću se sa polja pamuka. Vatra mi pripada. Idem nebu. Idem zemlji. U nekom tuđem gradu, onako, ruku pod ruku, reći ćeš ptici i dimu da najlepša pesma nosi se sa sobom, izgovara tuđim usnama. (Ne prekorevaj me sećanjem.) Na putu do kuće prizivaćeš vetar i dokaz da me je Vidi još

Pa sve opet rimovano ćutim

i ovaj je moj život tvrdoglav i smeo ispod smerne ljuske zlatne kao veo izaziva mene jedan ludi deo i ponekad ne znam šta je on to hteo kud’ me on to vodi kud’ je zapucao šta je sve sposoban i gde bi to stao kad’ ni sama ne znam šta u sebi gnezdi tek Vidi još

Ćošak

Iza ove strane, ledine bez kraja, nasmejani dani, žbunjem uvučeni, prvi pad koraka, odhodanog puta, samo nikle zvezde u očima snenim… Na ovoj su strani, kruške, med, medeni, najvišom smo granom, verali se vešto, pokušaji dragog, nenaraslog pedlja, dohvatali nebo i delili resto. Trajale su skliske orahove ljuske, s jeseni kad’ nekad, neka tuga krene. Vidi još

Balada o gušteru

(NI NA NEBU, NI NA ZEMLJI)   1. – PUT Betonom kroči, izgrižen iznutra umesto doručka savest jede njega. Sa saputnikom saoseća i ovog jutra naviknut, kao i on, da bude otuđen i gažen: ,,Ali, prijatelju, moram iskreno da kažem meni je lakše, volje ću da smognem čim pronađem stolicu, čim odmorim noge” Beton se Vidi još