Hoće li Kina vladati svetom?


„Mirno posmatrajte, osigurajte poziciju Kine, poslovima pristupajte smireno, krijte naše kapacitete i sačekajte naše vreme, držite se po strani, i nikada ne prezajte za vođstvom.“ Ovo je bila rečenica koju je Deng Sjaoping, što zvanični što nezvanični kineski lider nakon Maove smrti, 1991. godine uputio političkom vrhu svoje zemlje. Ona je osnova „doktrine 24 karaktera“, nazvane tako prema broju znakova u originalnoj izjavi. Nje se Kina, bar donedavno, uglavnom držala u spoljnoj politici.

Kada se pomene „najmoćnija sila sveta“, obično se pomisli na SAD, a odmah zatim na vojne intervencije, agresivnu spoljnu politiku, odnose nadređenosti i podređenosti. To nije slučaj sa Kinom. Iako ni njene ruke nisu najčistije, ona se obično vidi kao neko ko želi da bude univerzalni ekonomski partner, da sa malim zemljama uspostavi trgovinske veze i u njih investira, a ne da vlada njima. Na ovakvoj politici „miroljubivog razvoja“ posebno je insistirao Hu Đintao, predsednik Kine od 2002. do 2012. godine.

Situacija se donekle promenila od dolaska na vlast Si Đinpinga, mnogo bližeg vojnim krugovima. Kina je počela da se ponaša agresivnije, izazivajući „čarke“ sa Japanom i Indijom i uspostavljajući identifikacione vazdušne zone. I retorika i ponašanje prema zapadnim zemljama, pa i SAD, promenili su se, uz određenu dozu likovanja zbog kineske kreditorske uloge u Velikoj recesiji. Nacionalizam je takođe porastao. Neki navode Obamin „okret ka Aziji“, posebno u vojnom smislu, kao postupak koji je razgnevio Kinu.

Da li ova zemlja ima potencijala da izazove SAD i nasledi je na mestu jedine svetske supersile? Može li da iskoristi rezultate reformi koje je Deng Sjaoping započeo sedamdesetih godina, a koje su za rezultat imale najimpresivniji ekonomski rast u istoriji? Da li je vreme za „mirno posmatranje“ prošlo?

Barut i novčanice se vraćaju kući

Predviđanje u međunarodnim odnosima je veoma nezahvalna stvar. Broj promenljivih je ogroman, a događaji koji su na prvi pogled beznačajni mogu da odvedu „tok istorije“ u potpuno drugom pravcu. Ipak, mogu se izdvojiti neki neophodni uslovi za sticanje statusa vodeće svetske sile.

Prvi koji verovatno padaju na pamet su jaka vojska i ekonomija. Da bi se ostvarila dugoročno održiva dominacija, neophodna je vojna moć. Ona će, doduše, više služiti za odvraćanje protivnika nego za aktivno korišćenje, iako ono nije isključeno. Da bi se takvi potencijali održali, i ekonomija koja će je finansirati treba da bude moćna i stabilna, i to u svetskim okvirima. Zbog prisustva prvog, a delimičnog odsustva drugog faktora, mnogi, na primer, sumnjaju u mogućnost svetske dominacije Rusije.

Kako Kina stoji u pogledu ova dva činilaca? Odgovor mora biti dobro – čak vrlo dobro. Kada se pomenu dugoročni trendovi međunarodne ekonomije u poslednjih nekoliko decenija, jedna od prvih stvari koja pada na pamet jeste fantastičan napredak kineske privrede. Kada neka zemlja te veličine više godina uzastopno ima dvocifren rast i na svakih osam godina udvostručuje svoj bruto domaći proizvod, izgled svetske ekonomske scene drastično se menja. Trenutno je Kina najveći svetski izvoznik, najveći uvoznik energenata, a od 2014. ima i najveći BDP na svetu (prilagođen vrednosti dolara na kineskom tržištu). Ogroman ekonomski rast logično je pratilo povećanje vojne moći, te su kineske vazduhoplovne i pomorske snage među tri najbrojnije na svetu, dok joj je broj vojnika, očekivano, najveći.

Uprkos ovim impresivnim ciframa, put do (pre)stizanja SAD i dalje je dugačak. Amerika je na početku bila u tolikoj prednosti da i danas za svakih 1% povećanja njene ekonomije Kina mora da napreduje 8,6% kako bi održala korak. A njen rast se neminovno usporava – sada je između 6 i 7%, bez izgleda za drastično povećanje. Osim toga, nije sve u količini. Ilustrativan primer je to što robu iz SAD, Zapadne Evrope i nekih kineskih suseda (Japana, Koreje i sl.) i dalje smatramo standardom kvaliteta. A kvalitet uvek donosi više novca. Kada pročitamo Made in China, još uvek imamo sliku jeftine i lako kvarljive robe. Takođe, pokušajte da navedete neke kineske a svetske brendove. Huavei, Lenovo… i tu biste verovatno stali. Jedino su oni na listi od 100 najpoznatijih koju pravi Interbrend.

Sa vojne strane, kontrast je još izraženiji. Vrste i kvalitet naoružanja zahtevaju mnogo dublju analizu, ali dva elementa deluju naročito interesantno: u nosačima aviona SAD vodi sa 10 prema jedan, a u nuklearnim bojevim glavama sa 6800 prema 260. Američki vojni budžet je i dalje neprikosnoven, skoro četiri puta veći od najbliže zemlje – upravo Kine.

Sve ovo još ništa ne mora da znači – Kina može, i verovatno hoće, da nastavi sa rastom i unapređivanjem vojske i privrede. Međutim, SAD neće sedeti skrštenih ruku. Ono što je Amerika imala i obilato korisrtila, a što Kini očigledno nedostaje, jeste povoljan geografski položaj i odsustvo regionalnih rivala. U slučaju konfrontacije, ova zemlja bi sa mora bila „zagrađena“ američkom sedmom flotom i njenim saveznicima – Japanom, Južnom Korejom, Tajvanom, Vijetnamom, Filipinima, Malezijom, Indonezijom i Singapurom. Tu je i Indija, još jedna reginalna sila u usponu i zemlja koju SAD koristi da bi uravnotežila moć Kine.

Bolje milom nego silom

Nije sve u opipljivoj, tzv. tvrdoj moći. Kada bismo pokušali da budemo hegemon samo upotrebom sile, vrlo brzo bismo istrošili svoje resurse, koliko god oni veliki bili. Zato zemlje rade na onome u čemu je SAD najviše prokrčila teren poslednjih decenija – razvoju meke moći.  Ona se sastoji u intenzivnom i konstantnom prikazivanju ostatku sveta kako se u našoj državi odlično živi, kako je naš politički, ekonomski i društveni sistem kvalitetan i uspešan. Zbog toga će druge države pokušati da nas imitiraju, čime će umanjiti šansu da nam postanu rivali i staviti se pod naš uticaj.

Da bi se ovo postiglo, najbitnija je dominacija nad popularnom kulturom i medijima. Većina filmova i serija koje gledamo su američke, a neke od najvećih globalnih medijskih kuća su iz te zemlje. Čak je i politika većim delom pretvorena u spektakl i šou-program, prijemčiv za praćenje. Iako se situacija u ovom aspektu pogoršava, SAD se i dalje u većini delova sveta percipiraju kao slobodna zemlja sa funkcionalnom demokratijom i dobrim životnim standardom. U suprotrnom bi teško privlačile toliki broj migranata.

Kina kaska za SAD i zapadnim zemljama u ovoj oblasti. Njen jezik je težak za učenje, mediji neuticajni van zemlje, a politika zatvorena i nepristupačna. Dok svi znaju bar nekoliko američkih političara, iz Kine će prosečan čovek čuti samo za trenutnog predsednika, ako uopšte i za njega. Situacija se polako popravlja, Olimpijske igre iz 2008. to dokazuju, ali napredak nije dovoljno brz. Kina je izvela milione ljudi iz siromaštva poslednjih decenija, ali standard je još mali u poređenju sa Zapadom. Kako se nazire kraj snažnog ekonomskog napretka, domaće stanovništvo postaje sve nezadovoljnije autoritarnošću i korumpiranošću Komunističke partije.

*

Svi ovi aspekti navode na zaključak da postoji scenario u kojem će Kina biti naredna najmoćnija svetska sila, ali i veliki broj drugih u kojima se to ne dešava. Kineska hegemonija je sve samo ne zagarantovana. To najbolje opisuje američki profesor kineskog porekla Dejvid Šambau, koji zemlju svojih predaka naziva „parcijalnom silom“. Ona je formalno uključena, ali ne i integrisana u međunarodnu zajednicu, nema jasne ciljeve ni prave saveznike, gleda uglavnom svoje uske ekonomske interese, pasivna je u spoljnoj politici i međunarodnim organizacijama i uglavnom ne rizikuje. Ona ima globalno prisustvo, ali ne i globalnu moć. Bar ne još uvek.

Leave a Comment