Na peronu broj tri


Užurbano krećem na voz za Beograd, već znam da ću zakasniti… I bila sam u pravu. Sledeći je tek za sat vremena, ali moram ga sačekati. Dok zamišljeno kucam poruku na telefonu, primetih kako mi nečija senka zaklanja sunce. To je bila senka jednog starog čoveka, pomalo hladnog, priznajem. Sedeo je mirno i gledao u pravcu pruge, sve dok nije promrmljao drhtavim glasom.

– Imate li cigaretu?

– Ne, nisam pušač.

Nisam ni slutila da se naš razgovor neće završiti na ovih nekoliko reči. Primetila sam kako s vremena na vreme pokušava nešto da mi kaže, ali takođe se oseća nesigurnost i neodlučnost da li da izusti išta više. Posle nekog vremena, pogledao me je zabrinuto i počeo da priča.

– Znaš, nisam rođen pod srećnom zvezdom. Majka je bila predana poslu i trčala svaki dan kako bismo imali parče hleba koje smo kao izgladneli psi gledali sa sramom da uzmemo, ona i ja, sami.

Jako sam mlad bio kada su ubili mog oca. Čoveka srednjih godina čije želje nisu bile ostvarene. Kuća ga je čekala, život ga je čekao, majka ga je čekala, ja sam ga čekao.

Onda je zastao na nekoliko sekundi i ponovo mi uputio pogled uz pitanje.

– Da li možeš da zamisliš da te praznina proždire iz sekunde u sekund?

Nisam mogla da odgovorim ništa, ali njemu to nije smetalo, samo je nastavio…

– Ne znaš koliko sam puta poželeo da nikada i nisam rođen ili da odmah nestanem. Hteo sam i da odem odavde, daleko, čak sam pomišljao da možda treba da odem, ali ne u drugi grad, nego znaš, zauvek. Ali to nije tako jednostavno, šta će onda majka? To bi je uništilo, a ne mogu to da dozvolim, ja sam joj sve.

Na kratko je napravio pauzu, video da ga pomno slušam, udahnuo je i nastavio ponovo.

– Priznajem da sam naivno hodao kroz život sve do krika koji je ispustio baš on, otac. Bahati pogled homicida mi je otvorio novi put, put ka paklu u ovom mom životu, ako i mogu da ga tako nazovem. Počelo je da gori sve što sam ikada imao, i dan-danas gori u mojim očima. Iskren ću biti – jedino želja za uništavanjem sve nepravde me održava na nogama. A svi očekuju više od mene, od ovog čoveka ogorčenog na život.

Ponovo kratak pogled upućen meni i duboki uzdah…

– Ubili su prošlost u ime apstraktne budućnosti. Ubili su prokletu budućnost u ime slavne prošlosti. I šta više hoće, šta?

Mojim ćutanjem i njegovom željom za cigaretom završio se ovaj nesvakidašnji razgovor. Pravila sam se da me ne interesuje cela priča i da ne želim ništa da prokomentarišem. Ali valjda nisam uspela da pronađem prave reči od srama zbog njegovog mučnog i mog sasvim dobrog života. Skupila sam snage i prozborila nekoliko reči.

– Držite se, gospodine, Vaša majka je srećna što Vas ima.

A kao što sam i videla, držao se mnogo bolje nego većina nas.

– Voz stiže na peronu tri.

Autor: Tijana Ćosović

Leave a Comment