Oni grle jako, a uvek im je potreban zagrljaj


Život. Koliko će dugo trajati, u kom trenutku će se završiti, kakav će biti, ne možemo birati. Jedino što nam preostaje jeste da učinimo ovaj dan boljim. I tako iznova.

Ponedeljak. Jutarnja kafa, kroasan i dnevni list. Pored urbane svakodnevice, horoskopa, vremenske prognoze, teške bolesti su preplavile svako izdanje tog recikliranog papira. Mora li tako da bude i zašto je tako?

Šta izaziva tu svima dobro poznatu bolest? Koji su znaci da su počele da se dešavaju promene u vašem organizmu? Kako sprečiti? Pitanje za pitanjem. Članak za člankom. Briga za brigom.

Da li ste se nekada zapitali da zapravo sklop vaše ličnosti „priziva“ nju, tu okrutnu bolest?

Ne?

Krenimo od vašeg dana.

Buđenje. Prva pomisao na obaveze koje imate da završite, poslovne pozive koje imate da obavite, literaturu koju imate da naučite. Već na samu pomisao osećate umor, iako niste napravili nijedan korak od jutros. Imate želju da se povučete iz svega?

Navlačite na sebe prugasti džemper koji ste nosili i juče i istrčavate iz stana jer ste izgubili vreme koje ste ostavili za sređivanje u razmišljanju.

Hodate. Koliko ljudi dnevno vas pogleda popreko? Da li mora svakome da se svidi vaša odevna kombinacija? Da li svakome morate da se svidite vi? Da li vas ove stvari pogađaju? Da?

Žurite. Smeta vam buka, smeta vam gužva. Osećate se tako tesno i u tom širokom prugastom džemperu. Mislite na noć, na film, na mrak, na samoću.

Osam sati kasnije…

I konačno, zvuk vašeg ključa od stana dok otključava bravu vas čini srećnim. Prija vam tišina, nemanje pogleda, nemanje zla, nemanje briga.

Ako i vaš dan počinje ovako, ako i koračate istim ubrzanim hodom, ako vas pogađaju stvari koje ne bi trebalo, budite svesni da ste magnet za nju, za tu okrutnu bolest, jer ste hipersenzibilna osoba.

Ko su zapravo hipersenzibilne osobe?

Reč koja ih najbolje opisuje jeste preosetljivost. Hipersenzibilne osobe biraju samoću, tišinu, pate u sebi, ne osećaju se najbolje u društvu i zanimaju ih nekomercijalne stvari. Neki su i odbačeni jer ih smatraju „čudacima“. Njihovo telo je zapravo dom njihovih briga, njihovih sakrivenih poniženja i suza. Oni grle jako, a uvek im je potreban zagrljaj. Oni osećaju sve.

Jedna pogrešna reč, jedan pogrešan pogled, jedan pogrešan gest dovoljan je da osete grč u sebi, da ne žele dalje, da misle da ne pripadaju ovde. Takve osobe najviše privlače današnje bolesti, u stvari ne oni, njihova tuga, njihova bol, njihova preosetljivost.

Leave a Comment