Predsednički izbori – kad istorija nije učiteljica života


Zašto nismo kao Nemačka? Ne, ovo nije citat premijera, i po svemu sudeći budućeg predsednika Srbije. U pitanju je samo jedno retoričko pitanje pomalo rezigniranog građanina te zemlje.

Kada su Nemci pre koji mesec birali predsednika, sve je prošlo kako treba. Frank-Valter Štajnmajer izabran je na posebnoj skupštini predstavnika federalnih jedinica i poslanika u Bundestagu. On je bio rezultat konsenzusa dve najjače partije, najpopularniji političar u zemlji, čovek koji će je predstavljati na najbolji način. I to bi, uz još neke funkcije koje bi mu omogućile da održava balans između zakonodavne i izvršne vlasti, trebalo da bude to.

Predsednik države u Nemačkoj i u Srbiji ima, na papiru, manje-više istu ulogu – pre svega da oličava državno jedinstvo, predstavlja temeljne zajedničke vrednosti i opšti pravac u kom bi zemlja trebalo da se kreće. Tu su još i pomenute proceduralne funkcije prema vladi i skupštini kao i ovlašćenja u vanrednom i ratnom stanju. Jedina bitna razlika je što su izbori za šefa države kod nas direktni. To uz nemačku političku kulturu verovetno ne bi predstavljalo problem. Međutim, kod nas vlada kult vođe i težnja za vaninstitucionalnim širenjem moći. Između ostalog.

Pomenute odlike čine da su predsednički izbori u Srbiji retko kada bili ono što bi trebalo da budu. Manjina je na njih gledala kao na biranje spoljnog i unutrašnjeg puta zemlje, na kojima će predsednik svojim političkim autoritetom nastojati da nas održi. Često su bili plebisciti – većina građana je svojim glasom poručivala: „Vladaj nad nama“. A nekada su izgledali potpuno beznačajno, jer se centar moći koncentrisao na drugom mestu. Sve smo već prošli. Treba samo baciti pogled.

Volim i ja vas!

Prvi izbori za predsednika SR Srbije, tada još uvek dela SFRJ, održali su se 1990. godine, zajedno sa izborima za poslanike i odbornike. Svoju političku nadmoć tada je pokazao Slobodan Milošević. On je naprosto „počistio“ konkurenciju osvojivši 65% glasova i obezbedivši pobedu u prvom krugu. Najbližem protivkandidatu – Vuku Draškoviću, poverenje je dalo četiri puta manje birača – 16%. Preko 5% imao je još samo dr Ivan Đurić, koga je kandidovao Savez reformskih snaga, a koji je važio za „građanskog“ kandidata. Te godine zabeležena je još uvek rekordna izlaznost – 71,5%. Jedino će 24. septembra 2000, kada se birao predsednik Savezne Republike Jugoslavije, ta brojka biti nadmašena – za 0,05% procenata.

Jedini koji je pobedio u prvom krugu… zasad

Uzroke Miloševićeve pobede svakako treba tražiti u njegovoj popularnosti. U vreme rastućeg nacionalizma na prostoru države na izdisaju, on je bio percipiran kao zaštitnik „srpstva“. Međutim, ne treba zanemariti ni činjenicu da je novoosnovana Socijalistička partija Srbije bila naslednik Saveza komunista Srbije, odnosno njegove celokupne infrastrukture, kadrovskog i finansijskog potencijala. Opozicija se tek rađala, bila je slabo organizovana i koncentrisana u većim gradovima.

Ne treba sumnjati u to da su ovo bili izbori na kojima glasači daju mandat predsedniku da vlada nad njima. I to ne u smislu demokratske vladavine podeljene na različite grane. Jedini koncept o predsedniku države koji je većina tadašnjih građana mogla da ima bio je drug Tito – dakle, vlastodržac čija je reč poslednja. Institucija predsednika koju je preuzeo Ustav iz 1990. bila je ona iz zapadnih demokratija, opisana na početku ovog teksta. Politička kultura jednostavno nije bila na tom nivou.

Prvi Miloševićev mandat završio se tri godine prerano. Prevremeni izbori na svim nivoima održani su decembra 1992. godine. Stara država se raspala, ratovi su besneli, protesti opozicije bili su sve žešći, a novonastala Treća Jugoslavija našla se pod međunarodnom izolacijom i sankcijama – dovoljno promena za ponovno odmeravanje legitimnosti vlasti. Pozicija Miloševića nije bila tako zavidna kao na prethodnim izborima. Pored pomenutih okolnosti, opozicija (SPO, DS, DSS i GSS) je stala iza jednog kandidata. U pitanju je bio Milan Panić, tadašnji premijer Savezne Republike Jugoslavije. I mada je postigao bolji rezultat nego ijedan protivkandidat do tada (32%), to i dalje nije bilo dovoljno da spreči pobedu Miloševića u prvom krugu.

Era fikusa na Andrićevom vencu

Do 1997, kada se završio drugi predsednički mandat Slobodana Miloševića, funkcija predsednika RS bila je de fakto najmoćnija. Premijeri su bili pod kontrolom svog partijskog vođe koji je kod sebe držao veliku moć. Stvar se menja nakon što je Milošević odlučio da pređe na poziciju predsednika SRJ (za nju tada nisu postojali direktni izbori). Kao u svakoj zemlji u kojoj demokratske institucije nisu konsolidovane, tako je i ovde moć pratila ličnost, a ne funkciju. Najmoćnija funkcija po Ustavu iz 1990. (a i onom iz 2006) je svakako predsednik Vlade. Međutim, u ovih 27 godina, bar tokom 11 je to bio predsednik Republike (uz verovatnoću skorog nastavka tog trenda).

U debati ne učestvuje samo kandidat vlasti. Ma, biće bolje za 10, 20 godina.

Odlaskom Miloševića započinje era slabog predsednika Srbije koja će praktično trajati do 2008. Postojali su, naravno, različiti stepeni te slabosti, a ona je bila najočitija od 1997. do 2002. godine. Toliko je trajao mandat Milana Milutinovića, potpredsednika SPS-a i bivšeg ministra spoljnih poslova.  Drugi izabrani predsednik Srbije zaista nije imao istorijske sreće – najpre je morao da odgovara svom partijskom šefu Milošveću, a potom da predstavlja ostatak bivšeg režima u zemlji u kojoj je na vlast došao DOS. Zbog toga se i nije preterano „mešao“ u svoj posao i mirno je priveo kraju svoj petogodišnji mandat.

Proces Milutinovićevog dolaska na „vlast“ nije bio nimalo jednostavan. Prvi pokušaj predsedničkih izboria (septembar 1997), na kojima je Vojislav Šešelj u drugom krugu pobedio kandidata SPS-a Zorana Lilića, proglašeni su neuspelim zbog izlaznosti od 49%. Dva i po meseca kasnije, Šešelj se ponovo u drugom krugu suočio sa kandidatom SPS-a, Milutinovićem. Ovog puta, međutim, izgubio je sa 22 procenata razlike. Lider radikala opravdano se žalio na izbornu krađu, pogotovo na Kosovu i Metohiji, ali neke od ocena govore da se sa porazom pomirio previše lako, da bi ga naredne godine „naplatio“ ulaskom u Vladu na mestu potpredsednika. Građanska opozicija bojkotovala je oba izbora.

Ako ne uspeš iz prve, pokušaj opet… i opet…

Predsednički izbori početkom 21. veka bili su jasan indikator raskola koji je nastao unutar DOS-a, započetog izlaskom DSS-a iz te (pre)velike koalicije. Taj raskol jedan je od glavnih uzroka nedovoljno uspešnih reformi i neodlučne tranzicije u demokratsko društvo. Najpopularniji političar u to vreme bio je Vojislav Koštunica, predsednik savezne države. Većinu poluga moći kontrolisao je, međutim, Zoran Đinđić, predsednik Vlade Srbije. I DSS i DS težile su da osvoje predsedničku funkciju kako bi stekle prednost jedna nad drugom. Koštunica se, politički sasvim logično, sam kandidovao na izborima koji je trebalo da se održe krajem septembra 2002. Okrnjeni DOS (bez DSS-a) kandidovao je Miroljuba Labusa.

RIKnuo semafor u poslednjem minutu, šta da se radi…

Kada je postalo jasno da će Koštunica ubedljivo pobediti u drugom krugu, Đinđić i njegovi saradnici postarali su se da izbori ne uspeju – da izađe manje od 50% glasača. Političari vladajuće većine i mediji naglo su izgubili interesovanje za predsedničke izbore. Naglašavano je da su i neuspeli izbori „u domenu normalnosti“. Sve one koji su pozivali na izlaznost, poput patrijarha Pavla, novinari su marginalizovali. Namera je uspela – izašlo je 650.000 ljudi manje nego u prvom krugu, a Koštunicu nije mogla da uteši činjenica da je dobio milion glasova više od Labusa.

Na narednim izborima, decembra 2002. godine, vladajući DOS prosto nije istakao svog kandidata. Znali su da je Koštunicu nemoguće savladati, te je bilo jedino moguće sprečiti ga da postane predsednik. Lider DSS-a je ponovo pobedio, ovog puta Šešelja, ali izbori opet nisu uspeli.

Kriza u kojoj se Srbija našla nakon ubistva premijera Đinđića odrazila se i na treće uzastopne neuspele izbore. Zemlja je prošla period vanrednog stanja tokom kojeg su ljudska prava i medijske slobode, po velikom broju ocena, neopravdano kršene, mnogi su usled ekonomskih reformi ostali bez posla, a državom su upravljali premijer (Zoran Živković) i v.d. predsednika (Nataša Mićić) koje niko nije izabrao. Sve to dovelo je do rekordno niske izlaznosti na izborima novembra 2003. godine – 39%. Koštunica je odbio da na njima učestvuje, a konačan rezultat (Tomislav Nikolić, kandidat SRS-a, zauzeo je prvo mesto, ispred Dragoljuba Mićunovića, kandidata DOS-a) i nije bio od značaja.

Izborna trilogija – poput „Kuma“, poslednji deo je najgori

Izlazak iz institucionalne krize započeo je parlamentarnim izborima krajem 2003, a nastavljen predsedničkim u junu 2004. Konačno je ukinuta izlaznost od 50% kao uslov za uspelost izbora, a Srbija je iz četvrtog pokušaja dobila svog trećeg izabranog predsednika. Bio je to Boris Tadić, koga je samostalno kandidovala Demokratska stranka, konačno poslavši DOS u istoriju (bar do 2017). Ovi izbori su bili, po zastupljenosti glavnih kandidata u medijima, verovatno najpošteniji u istoriji naše zemlje. Nijedna politička opcija nije bila dovoljno jaka da zagospodari javnim prostorom. Tadić je u drugom krugu pobedio kandidata SRS-a Tomislava Nikolića, u prvom od njihova tri okršaja za šefa države. Specifičnost ovih izbora predstavljao je Bogoljub Karić, Tramp pre Trampa, koji je kao trećeplasirani osvojio 18%. On je bio izraz nezadovoljstva građana političkom elitom.

Doći će ljudi na izbore posle nas, Beli ljudi…

Predsednički izbori 2004. i 2008. najviše su ličili na ono što bi trebalo da budu – biranje između dva puta, dve jasno diferencirane ideološke opcije – liberalno-globalističke i nacionalno-suverenističke. Prva pobeda nije dala Tadiću veliku moć, jer je morao da kohabitira sa premijerom DSS-a Koštunicom. Približili smo se onome što bi predsednik trebalo da predstavlja.

U periodu od 2008. do 2012. vratile su se loše prakse koje su nas i u prošlosti udaljavale od demokratskog društva. Opet je nadmoćna bila jedna partija, ponovo je njen šef stekao preveliku moć u odnosu na funkciju koju je obavljao. Činjenica da su građani iskoristili prvu priliku da takvog kandidata pošalju u političku istoriju ne predstavlja veliku utehu s obzirom na opciju koja je pobedila. Tomislav Nikolić je po prvi put izgubio od Tadića u prvom krugu – a zatim pobedio u drugom. Izlaznost je bila 46%.

*

Za samo nekoliko dana čekaju nas novi predsednički izbori. Iz onoga što smo do sada mogli da vidimo, nameće se prost zaključak – ništa nismo naučili. Ponovo većina građana ne zna šta zapravo predstavlja funkcija predsednika i šta izbori za nju treba da znače. Sve smo već iskusili, i opet ništa. Međutim, jedna od najvažnijih stvari koje bi građani trebalo da shvate jeste da ono što se uradi za razvitak društva između izbora mnogo važnije od toga koga zaokružujemo tog jednog dana. Na tome bi i dalje moglo da se radi.

Leave a Comment