Šta posle Vučića?


Postoji knjiga sa naslovom „Posle Vučića“ čiji je autor Andrej Fajgelj, nesuđeni predsednički kanidadat. Gospodin Fajgelj i ja delimo vrlo malo stavova, ali sam u ovome u potpunosti saglasan sa njim – ne sa sadržajem knjige, nego sa namerom iza nje. Narednih pet godina, najmanje, u krugovima opoziciono nastrojenih građana, proći će u političkoj borbi protiv Aleksandra Vučića. Međutim, ne treba izgubiti iz vida ono što će nakon njega doći. A to se vrlo lako dešava ovih dana (i godina).

Vučić će jednog dana otići sa vlasti. Kada i na koji način videćemo, ali ovoga trenutka on je na vrhuncu, i dalje može samo silaznom putanjom. Neke pukotine, u vidu trenutnih protesta i lepe šanse da SNS izgubi beogradske izbore sledeće godine, već se naziru. Ali ovaj tekst nije posvećen tome, nadam se što skorijem događaju. Pitanje koje se previše retko čuje je šta uopšte nastupa posle Vučića i kako se za to pripremiti. Zašto je to tako?

Građani Srbije trenutno, kako je to nedovoljno uspešno u svojoj kampanji potencirao Vuk Jeremić, imaju problem sa potpunom personalizacijom vlasti. Kao što je za njegove sledbenike Vučić vođa, oličenje moći i autoriteta kom se valja pokoriti, tako je za ostale on počeo da predstavlja sve negativne pojave u ovom društvu. Partijsko zapošljavanje, korupcija, urušavanje institucija, pritisak na pravosuđe i medije, nezaposlenost, odlazak iz zemlje – sve ove pojave počeli smo manje ili više da asociramo sa likom i delom Aleksandra Vučića. I šta se onda dešava? Pošto su sve ove negativne pojave u vezi sa njim, imamo osećaj da samo kad bi on otišao i one bi otišle sa njim. I nastupilo bi blagostanje.

posle Vučića

Potencijal, uz bolju organizaciju

Možda preterujem, ali čini mi se da se to sasvim lepo vidi na primeru „Protesta protiv diktature“. Tokom prva dva dana, oni nisu imali nikakve konkretne zahteve i ciljeve. Studenti i građani su jednostavno izašli da se pobune protiv Vučića zato što su osetili da je on uzrok svih društvenih problema. A taj osećaj se pretvorio u neizdrživo nezadovoljstvo pred činjenicom da je obezbedio još pet godina na vlasti. Zbog toga se toliko ljudi uključilo, iako nije znalo gde ti protesti vode i koja je konkretno njihova svrha. Kasnije su uobličeni zahtevi, koji bi ukoliko se bude dovoljno insistiralo na njima i ako se spisak ne bude konstantno proširivao mogli protestima da obezbede budućnost.

Ovakvo rezonovanje – uklonimo „diktatora“ i sve će biti sjajno – može dugoročno da bude vrlo štetno. Uzmimo za primer 5. oktobar. Postoji jedna scena u filmu „Profesionalac“ Dušana Kovačevića u kojoj Luka Laban (Bora Todorović) ironično komentarišući štrajk radnika kaže: „Opet protesti? Pa što sad kad je došla demokratija?“ Upravo je takav način razmišljanja bio greška stotina hiljada ljudi koji su se bunili protiv Miloševića 1991, 1996/7. i 2000. Njihovo učešće u tim protestima je za svaku pohvalu. Međutim, vrlo je indikativno to što je na predsedničkim izborima na kojima je Milošević izgubio vlast izašlo 72% građana, a zatim na parlamentarnim, tri meseca kasnije, 57%. Zavladao je osećaj da je posao građana obavljen, da oni sad mogu potpuno da se posvete svom privatnom životu, a da su na vlast došli moralni i pošteni ljudi koji će državu voditi na najbolji način.

Šta se međutim desilo? Najkraće rečeno, pristojan i normalan život koji su građani očekivali očigledno nije došao. Bilo je naravno bolje u smislu da nismo bili bombardovani, u ratu ili pod sankcijama, a društvo jeste postalo malo otvorenije. Međutim, brzo su se javili novi problemi, stari nisu otklonjeni, a građani nisu bili dovoljno aktivni. Boljitak koji se osetio, ponajviše u periodu između 2004. i 2008, bio je rezultat toga što je postignuta svojevrsna „ravnoteža snaga“ između aktera na političkoj sceni, a ne njihove dobronamernosti. Razočaranje sa kojim se suočio DOS i njegovi naslednici kulminiralo je 2012. i obezbedilo Vučiću dolazak na vlast. A sve zbog toga što je pobeda nad Miloševićem bila precenjena.

Primenite ovaj znak na sebi, DJB-ovci

Što je najgore, ovakve tendencije se ponovo javljaju i bile su očite tokom upravo održanih izbora. Negativna kampanja vlasti prema opoziciji bila je užasna kao i uvek, ali i sa strane (prave) opozicije, gotovo u potpunosti je dominiralo ukazivanje na sve mane Aleksandra Vučića. Najočigledniji primer je Dosta je bilo. Oni su tokom prethodnog izbornog ciklusa, 2016. godine, postigli dobru ravnotežu između kritike vlasti i davanja svojih rešenja i predloga o tome kako bi trebalo urediti državu. Ove godine se rasprava o budućnosti potpuno utopila u slogan „Glasaj protiv Vučića“. Prevladao je stav „Samo njega da se rešimo, posle ćemo lako“. E, pa nećemo.

Dakle, šta treba uraditi da se greške „Petooktobarske republike“ ne ponove, bar ne u tolikoj meri? Najpre treba prihvatiti činjenicu da će posle Vučićevog gubitka vlasti biti tek marginalno bolje (naravno, pod uslovom da ga ne smeni neka klerofašitička stranka ili slični akteri). Neće biti mnogo bolje, neće biti značajno bolje. A i dobar deo „boljitka“ biće zapravo činjenica da će se građani naprosto osećati dobro što SNS više nije na vlasti. Ali ni taj osećaj neće trajati dugo. Svi oni problemi koje sam naveo na početku teksta, a koje sada dovodimo u vezu sa Vučićem, nadživeće njegovu vlast. Oni su sistemski, a za njihovo rešavanje je potrebno vreme, energija, dobra rešenja i puno sreće. Nije Vučić njih stvorio, oni su stvorili njega. On ih je samo unapredio.

Ove činjenice treba sve vreme da budemo svesni u narednom periodu. I zbog toga rasprava o problemima i mogućim rešenjima za državu i društvo treba da bude živa i bar toliko zastupljena u suženom medijskom prostoru i građanskom društvu, koliko i kritika vlasti. Treba raspravljati o ekonomiji, javnom sektoru, reformama političkog i izbornog sistema, načinima za sprečavanje partijskog zapošljavanja i čuvanju nezavisnosti medija i institucija. Ona neće biti obezbeđena tako što će na vlast doći Saša Janković, kome je mnogo stalo do vladavine prava. Treba naći način da ona opstane i kada na vlast dođe neki novi Vučić. Treba da se raspravlja o Kosovu, spoljnoj politici, NATO-u, Rusiji, regionu, ulozi crkve, obrazovanju, svim nerešenim pitanjima na kojima se lome koplja tzv. građanske i nacionalne opozicije. Moraju se iskristalisti neki kratkoročni i dugoročni pravci i ciljevi kojima treba da težimo nakon Vučića. Ne da sve snage usmerimo ka njegovom rušenju, a posle toga da improvizujemo.

Na kraju, građani treba da budu spremni da uzmu znatno veće učešće u javnom životu, mnogo veće nego prethodna, postpetooktobarska generacija. Bilo bi dobro kada bi bilo duplo više mirnih protesta posle Vučića, nego tokom njegove vlasti. A da bi se to desilo, moraju se imati na umu konkretni ciljevi i planovi kako bismo mogli da protestujemo ako dođe do odstupanja od njih. Dakle, posao se ne završava odlaskom SNS-a. To je tek početna faza.

Zvuči teško? Pa, jeste. Kada bi bilo lako, sva društva bi bila uređena, slobodna i demokratska. I naravno da sam svestan da je sve ovo idealizovana slika, da jednom kada Vučić bude izgubio izbore to će biti upravo zato što će većina građana biti raspoložena kao u Miloševićevo vreme. Međutim, kao prvo, strategija „sruši diktatora“ je precenjena, što nam Radulovićevih 1,41% i manja izlaznost nego prošle godine pokazuju. A kao drugo, kada bi makar malo više građana nego prošlog puta prihvatilo ovakav stav, a posebno oni koji su već angažovani i imaju neku vrstu kapitala u javnom prostoru, već bi bilo manje šanse da se ponove greške petog oktobra. U to ime…

Leave a Comment