Student kod psihologa


Neko je prodao svoj lanac laži i tako kupio par dana mira, a ni ne zna da oluja mora jednom doći, a čekanje na nju ume biti gore od nje same.

Zurio sam u rečenicu koju sam napisao noć pre i zaključio da nekad moje filozofiranje o životu može da se ispostavi kao tačno. Sedmica se tresla po tramvajskim šinama i probijala se kroz Bulevar. Naslonjen na prozor tramvaja, u stanju sam da izmaštam svetove.

Stanica Lion

­– Izvinite, ja sam sad izašao iz tramvaja, gde ste rekli da se tačno nalazite?

– Odmah u zgradi iza Lipovog lada, ljubičaste je boje, i na interfonu Vam piše Viktorija terapi , drugi sprat, nećete promašiti. – rekao je ženski glas sa druge strane žice.

 

Šetao sam kroz kraj u kome sam proveo polovinu srednje škole i pitao se da li sam stvarno toliko prsao da mi je psiholog bio neophodan. Previše razmišljanja, analiziranja i preterana emotivnost dovode do haosa, iz koga se nije lako izvući.

Ispred mene našla se najviša ljubičasta zgrada na svetu. Imala je sigurno minimum trinaest spratova. Pozvonio sam na interfon i dva sprata kasnije, već zadihan stajao sam ispred vrata svog psihologa. I taman kad sam hteo da pozvonim, plavokosa, visoka žena, otvorila mi je vrata.

Viktorija, drago mi je. Izvolite.

Po malenoj garsonjeri letele su energije problema svih ljudi koji su ikada bili ovde. Na zelenim  zidovima bila su okačena Viktorijina priznanja i osvojene nagrade.

– Jeste li za čaj? – pitala me je, skidajući naočare sa cirkonima.

– Ne, hvala – rekao sam joj i pitao je gde mogu da sednem.

– Slobodno lezite na ovu moju improvizovanu stolicu – rekla mi  je i pokazala rukom ka lejzibegu.

Seo sam, a ona je istog trenutka uzela notes i počela nešto da zapisuje.

– Da li ste prvi put kod psihologa? – pitala me je i ponovo stavila naočare sa cirkonima.

Klimnuo sam glavom i ona je nastavila da priča.

– Dobro. Neće boleti – rekla je i čudno se nasmejala.

– Možete li mi reći ko ste Vi? – pitala me je strožijim glasom.

– Ja sam Marko Marijoković.

– Nisam pitala kako se zovete, već ko ste.

– Ja sam student novinarstva. – rekao sam joj, već pomalo zbunjen.

– Nisam pitala šta studirate, već ko ste.

– Nisam došao ovde da se još više zbunim, došao sam po pomoć. – rekao sam joj.

– Ja ću Vam pomoći, ali Vi ne znate ko ste. – rekla je Viktorija.

– Ja sam neko ko voli svoje prijatelje najviše na svetu. Guši se u voćnom jogurtu i ceđenoj narandži i sa svojim psom priča na izmišljenom jeziku.

– Tako je već bolje – rekla je, pomazila me po glavi i nastavila – Šta možete reći o svojim prijateljima, kakvi su? –

– Miki mrzi karirane košulje, miris novina i nerazumne ljude,  voli da ide u bioskop, i voli čiste odnose i čvrsto tlo. Dora mrzi crne čarape, devojke koje se snimaju u klubu otvarajući usta i prezačinjenu hranu. Voli belo meso, Enrikea Inglesijasa i pametne ljude. On je tu da čuva leđa, a ona da udari verbalni šamar, kad nešto zgrešim.  –

– Zašto ste došli? Koji je Vaš problem? –

– Ne znam. Došao sam po pomoć. Još uvek živim u prošlosti i  žalim za prošlim vremenima. – rekao sam joj.

– Prošlost je iskustvo. Ona Vas menja, hteli to ili ne. Jedino što ne smete dozvoliti je da Vas zaustavi. Zašto ne pokušate da za početak uživate u malim stvarima? Pogledajte, Sunce je. Mnogo sitnica skrenuće Vam misli sa krupnih stvari. – rekla mi je i podigla venecijanere.

– Malo je tužno što je ljudima potrebno Sunce da bi bili srećni, zar ne, gospođo Viktorija? – rekao sam joj, a njoj su zacaklile oči.

Mark Tven je rekao da su za sreću i uspeh u životu potrebne dve stvari: ignorisanje i samopouzdanje – rekla je, skinula naočare, protrljala oči i nastavila – Ja sam jedna od retkih koja je uspela bez toga –

– Vama neko nedostaje – rekla mi je i vratila naočare na oči.

– Da, Ona.

– Pa zašto se niste borili za Nju, ako Vam nedostaje? –

– Ne znam – rekao sam – Nije fer što da bi dobio nešto što mnogo želiš, moraš da se odrekneš nečega što isto tako mnogo želiš –

– Morate da operete tepih pod koji gurate probleme – rekla je, stala ispred mene i nastavila –

Ponovo ću Vas pitati, koji je Vaš problem?

– Ja sam Vam onaj tip osobe, koji čudesnim spletovima sudbine, uvek nađe ono što traži i nekako uvek to izgubi, čak i pre nego što to pronađe.

U tom trenutku zazvonio mi je telefon.

Otvorio sam oči u svojoj sobi. U svom krevetu. Sa zelenim zidovima, na kojima su bila okačena moja najveća priznanja, fotografije sa mojim prijateljima. Na stolu, nalazila se knjiga Marka Tvena i njene naočare sa cirkonima koje je zaboravila. Pored kreveta nalazila kesa Viktorija sikret, u kojoj se nalazio brushalter, koji je trebalo da postane nečiji poklon za Osmi mart i čokoladica Lion, koja nije stigla do osobe, kojoj je omiljena.

Leave a Comment