Svetski dan pozorišta – Dokle je srpsko pozorište ‚‚doguralo”?


Svetski dan pozorišta stupio je i ove godine na scenu, ali koliko je ona čvrsta i očuvana u Srbiji? Na 56. godinu obeležavanja ovog teatarskog praznika, čak četiri beogradska pozorišta neće imati predstave na svojim repertoarima.

Biti glumac u Srbiji definitivno ne znači isto što i baviti se ovim zanimanjem na Zapadu… ili Istoku. Zaglavljeni između Istoka i Zapada, snova, talenta i realnosti, glumci u Srbiji iz ljubavi prema svom pozivu pristaju na honorare koji nisu srazmerni njihovom kvalitetu. Mnogi glumci u našoj državi često se požale na stanje pozorišne scene, kao i opšte stanje kulturne scene. Drugoj tvrdnji im se neretko pridružuju i ostali umetnici iz različitih sfera kulture. Pozorišna kritika, takođe je ocenjena kao jedva vidiljiva, nedovoljna i nedovoljno kompetentna. Mnoga pozorišta su odavno ugašena, a neka se nalaze pred gašenjem. Ko je kriv i kome se žaliti?

Nedovoljna ulaganja u pozorište, niska kupovna moć, kao i nizak stepen obrazovanja i edukacije građana za ovu vrstu umetnosti uzrokuju sve manju posetu pozorišta. Za jednu kartu za pozorišnu predstavu građanin mora izdvojiti najmanje 300 dinara i to kada su u pitanju izvesne akcije sa popustima ili za ‚‚slabija mesta” u Narodnom pozorištu. Cene karata idu i do 2000 dinara, kada su u pitanju savremene hit predstave koje se obično održavaju u Domu Sindikata. Kada sa platom od 35.000 dinara, prosečnom platom u Srbiji, platite sve račune, kupite nešto i da pojedete, kupite nove pantalone, jer su prethodne progledale na najmanje 2 mesta i posedujete ih poslednjih 5 godina, ostaje li 1000 dinara za jednu kartu za pozorišnu predstavu u Zvezdara teatru? S druge strane, možemo li kriviti pozorišta koja određuju cene karata kako bi time uspele da pokriju troškove (honorare glumaca, reditelja, scenografa, kostimografa i drugih pozorišnih radnika)?

Ko zarađuje na kulturi?

Zapravo skoro niko. Novca u ovom sektoru i nema previše, pa se tako ni sami ministri, sektretari i ostali u vrhu ovog departmana vlasti ne obogate preterano. Novac od ulaganja u obnovu pozorišta, finansiranja festivala i sličnih manifestacija definitivno završi u džepovima onih na najvišim granama vlasti, ali i izvesnih rukovodilaca pozorišta. Međutim, koliko dobijaju glumci i drugi pozorišni radnici? Koliko dobija publika?

Iako pozorišna scena nije preterano bogata, ipak dovoljno je kvalitetna da svakoga meseca možemo pogledati po jednu dobru predstavu. Pitanje je samo gde i koliko još?

Najstarije pozorišna zgrada u Srbiji zgrada Narodnog pozorišta u Subotici, po rečima ministra kulture Vladana Vukosavljevića biće gotova i u funkciji (nadajmo se) 2020. godine. Podsetimo, ovo pozorište imalo je težak period kada je zbog loših instalacija 70-ih godina bio zabranjen njegov rad. Nakon manjih intervencija i adaptacija, pozorište je nastavilo sa radom do 2007. godine kada je srušen veći deo teatra izuzev najstarijeg dela zgrade koji je pod republičkom zaštitom. Tada je započeta rekonstrukcija ovog pozorišta koja traje do dana današnjeg, a kako čujemo od ministra kulutre, trajaće i naredne tri godine. U periodu od 2006. do 2013. godine iz budžeta je izdvojeno 270 miliona dinara, a u poslednje dve godine po 35 miliona dinara za nastavak obnove. Postavlja se pitanje kakva se to zgrada rekonstruiše 13 godina (koliko će obnova navršiti zakazane 2020. godine)? Koliko li je potrebno prokletih Jerina da se uzida u zidove pozorišta da bi ono napokon izniklo i otvorilo svoja vrata subotičkoj publici?

Ako pomislimo na Narodni muzej koji ne radi već 14 godina, a početak rada se ne vidi ni na pomolu, onda stanje subotičkog Narodnog pozorišta i nije tako crno.

Ipak, pozorište je kulturna tvorevina čiji koreni sežu u period antičke Grčke i starog Rima i predstavlja jednu od najlepših grana umetnosti. Teatar uči kako gledaoce tako i one na bini i iza nje. Poruke koje ćete čuti i videti na sceni jednog teatra možda će ostati jedne od najupečatljivijih reči i slika u vašim životima. Mnogi citati postaju zvezde vodilje i publici i glumcima. Na putu do snova svakodnevnim gaženjem kroz blato i trnje sadašnjice, čovek se nada da će pronaći sebe. Oni koji dovoljno pažljivo oslušnu tihi šapat i škripu dasaka koje život znače pronaći će mnogo više nego što su tražili!

Svim ljubiteljima pozorišta želimo srećan praznik, a onima koji će to tek postati preporučujemo da baš današnji dan bude onaj koji će u budućnosti prepričavati kao dan kada su sreli i zavoleli teatar u svom svom sjaju i bedi 21. veka.

Leave a Comment