Stranac kod ,,njih”, ,,njihov” kod kuće


Sve veći broj ljudi, naročito mladih, odlazi u veće gradove ili napušta državu tragajući za boljim uslovima studija i života. Studenti iz unutrašnjosti često imaju dilemu – Ostati u rodnom kraju sa bližnjima i preživljavati ili otići u velegrad i postati NEKO. Oni odvažniji i hrabriji se upute na granice države, pa istu napuste. U potrazi za boljim životom i statusom, vrlo brzo postaju upravo ono što su želeli – neko, samo jedan od mnogih, jedan koji nije ,,naš”. Ili ipak ne? Šta se događa sa ljudima koji odu iz svog  rodnog grada ili države?

,,Kada sam došao u Novi Sad zbog studija, mislio sam da je problem u mentalitetu ljudi koji ovde žive i koji jednostavno nisu spremni za promene i nove ljude. Kada sam se preselio u Beograd, osetio sam se prihvaćeniji, ali ipak stalno je bilo onih, još uvek, klinačkih čarki zato što sam iz malog mesta. Ipak kad kog bih otišao kući, zvali bi me ,,Beograđaninom”, ali onim podrugljivim akcentovanjem te reči i naravno propratnim izrazom lica ili osmehom. Prestao sam da budem ,,naš”, postao sam ,,njihov, ko god oni bili”, kaže mladi pravnik Miodrag P., rodom iz Kruševca.

Osećaj nepripadanja i stranosti grade i oni koji odlaze i oni koji ostaju, smatraju psihlozi, dok kulturolozi ističu da je uglavnom u pitanju promena navika i načina života koja stvara jaz između prve i druge ,,kategorije” ljudi.

,,Ljudi koji su promenili mesto ili zemlju boravka često se pitaju gde pripadaju: i ovde i tamo, ni ovde ni tamo. Ponekad se ne radi samo o njihovom ličnom osećanju nepripadanja, već i o odnosu okoline.  Sporo se stvaraju nove čvrste veze i odnosi,  jer brz tempo života obično to onemogućava. Kada nakratko dođu kući, ovi ljudi se prebacuju iz jednog „filma“ u drugi i često teško uspevaju da se u komunikaciji „vrate unazad“, u vreme pre svog odlaska.Moglo bi se reći da ljudi koji su otišli uvek pomalo ostaju izgubljeni u prevodu”, ističe kulturolog, dr.Maja Vukadinović.

U potrazi za poslom ili studijama prvo privremeno, a zatim i trajno studenti naseljavaju velike gradove, naročito prestonicu. Ipak po povratku kući, ,,izgubljeni u prevodu” nailaze na nerazumevanje i različite barijere, ponekad čak i jezičkog tipa, bilo da zaboravljaju maternji jezik ili menjaju akcenat.

,,Kako se nove navike usvajaju i prihvata ritam sredine u kojoj se gradi budućnost, tako se i dotadašnji način života postepeno menja. Tako oni koji su otišli u psihološkom i kulturološkom smislu često nisu „ni tamo ni ovde“, ili preciznije – nalaze se na pola puta između svega što je stari život podrazumevao i onog novog koji žive”, naglašava dr.Vukadinović.

Ipak za one koji su se preseli u kosmopolitsku, multikulturnu sredinu ili urbane centre, postoje manje šanse da se osećaju kao stranci,  jer okolina u takvim sredinama obično dobro prihvata one koji su doselili, smatra kulturolog Maja Vukadinović, koja je živela dve godine u Njujorku.

Kada je reč o omladini, psiholog Dragana Stanković smatra da postoje dva tipa studenata/mladih koji dolaze u veliki grad – oni koji odlaze po znanje i zvanje i oni koji beže iz sela u grad po titulu građanina, Beograđanina, Novosađanina itd.

,,Još u 4. razredu srednje škole, a i ranije, deca iz provincije maštaju da što pre završe srednju školu i krenu dalje u veći grad misleći da je tamo bolje i da će se lakše snaći nego kod kuće. Nekima to i uspe, odu i završe studije, a onda se okrenu struci i zadrže modele ponašanja koji su sasvim na mestu za okolinu, pogotovo ako se radi o malom mestu. Ali, neki odu samo kako bi se u tom periodu života, adolescenciji, pohvalili kako više nisu u svom malom gradu, selu, kako su uspeli da upišu željeni fakultet u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu i jednostavno krenu da formiraju neki novi model ponašanja koji izgleda čudno ljudima iz okoline. Odjednom promene govor, društvo, navike i, kad se vrate kući, kao da nisu kod kuće”, smatra psiholog i vlasnik web portala Psihologijaonline.com, dr. Stanković.

Ako ne uspeju da ostvare svoje snove ni u velikom gradu, vrlo brzo će se mnogi od građana Srbije naći na državnoj granici, na putu ka boljem i lepšem. A kada se vrate…

,,Za njih strane zemlje postanu mesto kome pripadaju, a zašto? Zato što tamo mogu sve da priušte kako sebi tako i porodici, ukoliko se cela porodica odlučila na preseljenje. Ti ljudi prihvataju neke nove standarde, načine ponašanja, običaje i poistovećuju se sa ljudima sa kojima su, i kad se vrate u svoju domovinu, nju doživljavaju kao nešto strano. To je tzv. ,,Fenomen aviona” kad su ljudi srećni samo u avionu dok putuju, kad slete u svoju zemlju osećaju se kao stranci i jedva čekaju povratni let ka zemlji u kojoj su našli svoje novo utočište”, zaključuje dr.Stanković.

Međutim, nije sve tako crno, kao što na prvi pogled izgleda. Mnogi koji odu iz svog rodnog kraja ipak nađu sreću u novom okruženju i budu lako prihvaćeni. Voditelj jutarnjeg programa Naxi radija, Filip Ugrenović je jedan od onih koje je glavni grad rado dočekao.

,,Dolazak odnosno ostanak u prestonici je bio jedini put. OK, mogao sam da ostanem u Kraljevu, ali su mi nudili platu od 15.000. Da se razumemo, to je za uslove rada u tom gradu, van javnog sektora, čak i dobra plata za šta sve ljudi rade, ali opet bi to za mene značio život na račun roditelja, kao i stagnaciju u karijeri. Nisam se pokajao zbog izbora i mislim da neću. Nikada se ovde nisam osećao kao stranac.

Prestonica svuda u svetu kupi njoj najpotrebnije ljude iz cele zemlje, pa je tako i ovde. Beograd je pokupio mene i zbog toga sa rođenim Beograđanima nisam imao problema”, ističe Ugrenović.

 

Još uvek ostaju pitanja:  Ko smo to ,,mi”, a ko ,,oni”? Čiji postaju ljudi kada prestanu da budu ,,naši”?
Možda je samo stvar u balkanskom mentalitetu – Ako nisi sa nama, protiv nas si!

Leave a Comment