Drainčev „Plamen u pustinji“


Rade Drainac (rođeni Radojko Jovanović), taj boem lirike i lirični boem, iz kruševačkog atara otišao je u prestonicu, pa u svet i u večnost, ljudima poznat daleko više po svojim pesmama i banditima iz Afroditinog vrta, inspirisanih hipnizom i idejama pariske avangarde, nego po nešto malo skromnih proznih zapisa, koji su listom, u enumeraciji odapete strele, mahom pripadali pokretu „novog realizma“. To što je kasnije taj realizam, u potpori Proletkulta i RAPP-a, promovisan u državnu doktrinu postao socijalistički realizam, ne umanjuje značaj, niti svrhu ovog romana, što je davao iste motive kao i svi ti prazni dogmatizovani romani; razlika se mora istaći: ti motivi Drainčeve proze dati su u vremenu u kojem je to bilo prikladno i opravdano, da izbegnemo reč „pravedno“, i gde je svaka misao građanina, svezana u taj pokret, pa i bila na strani slobode; sve što je posle došlo, od AVNOJ-a pa naovamo, zahteva od pisca da bude instrument države. A Drainac nit’ je bio miljenik države, nit’ je bio ičiji instrument, izuzev vlastite mašte: on je, naime, video neko bolje sutra u onome što je pisao, verujući da to „sutra“ i nije toliko daleko…

 

 
Izistinski verujem da je „Plamen u pustinji“ autobiografski roman, iako se imena glavnih likova (Marko Marković i Nela Mihajlović), ne podudaraju sa osobama iz stvarnog života Kraljevine Jugoslavije. U to me upućuje par podudarnosti, za koje znam da su ih prepoznali i Radovan Vučković i Gojko Tešić, samo su eto znali toliko očito tu informaciju da je ni navodili nisu. Elem, Marko Marković se u priči nalazi od samog početka, kao novinar. I oni što su površno naišli na Radetove pesme, znaju da je pomenuti gospodin crkavicu teglio u listu „Pravda“, za deskom do Milana Đokovića, potonjeg pozorišnog pisca. Nije samo „Pravda“ u pitanju: „Vreme“, „Politiku“, „Novosti“ i „Samoupravu“, takođe je pohodio. Podatak, dalje, stoji i govori da je Marko Marković poznat pesnik svoje države i da ga zovu i u inostranstvo, samo da ga vide i čuju. Ako je to inozemstvo Pariz, onda je sve jasno: Rade Drainac 1926. godine odlazi u tamošnju urbanoniju „zapadne dekadencije“ da struže violinu za korist nemih filmova. On je toliko opčinjen Parizom da su sve njegove ideje u razini tadašnjih pravaca u umetnosti. Inače je tako bilo: sve što je vredelo od pesništva otišlo je u Pariz. Pomenimo, recimo, M. Crnjanskog, R. Petrovića i S. Vinavera kao istaknute predstavnike novih pesama i priča. Takođe, kao najbitniju stavku, premda je ovo ljubavni roman, iako je jasna ideološka nogara fabule: Nela Mihajlović, žena koju do otkaza M. M. voli, tuđa je žena, udata i građanskim kvalitetima u građanski brak „zatamničena“. To je čisto preslikana situacija iz Drainčevih nedaća: žena koju je mnogo voleo, izvesna gospođa Milica Cica Ostojić, ostaće večita žal koju je imao uz sebe, telo do tela, ali nikad potpuno i apsolutno, da zauvek ostane pored njega. O tome svedoče osam pisama (R. D. za M. O.) koje G. Tešić uvodi u izdanje „Narodne knjige“ (Beograd, 2000), a koje otkriva tri godine ranije, novinar i biograf književnika, Radovan Popović.

 

Roman je pisan po pravilima „novog realizma“: nakalemeti na naturalizam, drastično izraziti sliku stvarnosti, najčešće u tradicionalnoj formi, sa što više sarkazma, patetike i protesta. Jasno je to da se ovde javljaju dve strane koje su međusobno suprotstavljene, jer ih vlast odvaja i moć koja uz nju ide; a preko moći, svašta se postiže i može. Pa tako je i ovaj roman stao u redove i ostalih knjiga koje su pisali komunisti; izgarati za ideale srećnog čovečanstva koje više ratovati neće, za jednakost, za društvenu svojinu, da svi nose isto i da se ponašaju isto- utopično.

 

Već na prvima stranicama knjige da se osetiti sva prljavština marginalaca iz beogradskih kafana: uneseni bedom u svoje svetove svi ih se odriču, ne ponižavajući se ni za koru hleba, a kamoli za nešto više. Leđa su tih jadnika dovoljna da ponesu sama sebe i još gomilu i gomile i gomile ostalih paćenika. Ako je i slava u opticaju, i teže je i otkrovenja vredno- navodim: „video je kako se stvaraju veličine“ (prilika da se nešto neposredno ispita, da se priberu argumenti i dokazi- prim.aut.)“; „osetio je svu težinu blata od te izvikane „veličine“…

 

Kritika je bespogovorna i jasna: blati se svaki vid građanskog intelektualizma (interesantno je i to da slične zamisli nalazim i kod Sartra, u tekstu „Angažovana književnost“) i njena varijacija- individualizam. Tako se pominje da su ga „apstraktne konstrukcije bacale u razjarenost“. Intelektualizam se ne trpi i to je nešto najodvratnije u ljudskoj kulturi (opet Sartr). Ne ostaje dužan ni piscima, tim propagatorima građanske klase; prikazuje se odnos: „mali lukavi pisci, grbavci ili kratkovidni starci, u njemu su gledali dekadenta verlenovske epohe, a profesori literature videše u njegovim knjigama sablazan i atak na lepu i veliku umetnost forme i estetizma (može li biti očitija podudarnost sa velikom trojkom srpske književne kritike?- prim. aut.)“ A na sledećem mestu se veli: „prostitutke su manje grešnije od nas pisaca“. Verovatno je sve to pitanje morala, kao i svugde drugde, na mestima koja nešto opravdavaju, a drugo negiraju.

 

Pored društva koje se na svakom mestu napada, i imperijalizam se u usta uzima: „velike nacije kao Nemačka, Francuska, Engleska i Rusija (da li pisac misli na carizam ili je toliko bio slobodan da laje i na svoje?- prim. aut.), ne vode računa o onome što se kulturno stvara u malim narodima.“ Drainac, po mojoj proceni, cilja na standardni nivo potcenjivanja u kuloarima internacionalne igre. A sve je jasno i u sledećim redovima: „Ta rafinovana Evropa, tradicionalistička, sva utonula u katolicizam, ideološki vrtlog i misaoni žongleraj, misli da na Balkanu žive varvari (Micićev „Balkanski barbarogenije“, samo duhovno jači i svežiji- prim. aut.), ljudi čekinjama obraslog čela i sa duševnim horizontima od jednog aršina.“ Da nikome ne ostane dužan, Drainac ukazuje i na nedostatak komunističke borbe za neko bolje društvo: u liku socijalističkog poslanika Aritona Aritonovića on zamera svima njima što su se poplašili od obznanskih progona i prljavih podova Glavnjače. U lice im postavlja sledeće pitanje (bar ga ja takvog osećam): „Velite da „novi čovek“ mora biti jak i svestan? Pa kakav onda to dajete primer vi koji ste ga izmislili, tako slabi i nesvesni sebe i svoga položaja u društvu koje se neumitno osipa i propada?“

 

I u svemu tome- ljubav! Ovde barem nemam dileme, jer zaista mislim da je veza između Marka Markovića i Nele Mihajlovića, preslikan odnos između Radeta Drainca i Milice Ostojić. Da li je takav naboj postojao, žar u romansi koja preti da otkine svako zadovoljstvo ukoliko se ono ne ostvari, mi to ne možemo znati; samo naslutiti iz par pisama što su sačuvana. Ali ovde je ljubav zauzela najveći broj strana i ona se opisuje tako da neosetno može ovu prozu da svrsta u redove ljubavnih romana. Svaki zagrljaj nosi svoje čari, kao i poljupci koji ponekad i prelaze granice učtivosti i manira. Da li se to slika izgubljenost para u svetu koji se više i ne oseća ako se voli ili je Drainac, kao pesnik blizak ekspresionizmu, ipak popustio romantici i patetici, tako svojstvenim piscima međuratnog perioda? Ljubav kao konstanta življenja ili ljubav kao jedina sposobna da sruši tu konstantu? Ljubav kao vera ili kao sumnja? „Početak ili kraj“, što bi rekao Kafka, na isti se način oprostivši od svoje drage Milene, kao i Rade od Milice, traživši da ga njegova ljuba više na poštansku adresu ne traži.

Umesto kraja, zapisujem poslednje redove „Plamena u pustinji“, da zveče kao prekopotrebni optimizam i kružno obnavljajuća vera u bolje:
„Desi se tako da pisac koji put, i preko svoje volje, ne upotpuni život ličnosti iz romana; često to biva i otuda što su svi oni, koji se bave perom, katkad nesposobni za drugi posao, a svoj najmanje otpravljaju kako treba!
Uostalom, konačno srećno rešenje Marka Markovića (odlazak u nepoznato sa Nelom Mihajlović- prim. aut.) neka bude optimistička vera u budućnost da se jednoga dana neće pisati za koru hleba, nego za viši cilj života i umetnosti.“

 

Leave a Comment