Hazarski rečnik: istorija u izmaglici


Važi mišljenje da je Pavić, poslednji čovek, koji se u Srbiji, pošteno obogatio. Od tiraža Hazarskog rečnika, on je uspeo da kupi poslednji model BMW-a i stan. Medjutim, šta je doprinelo popularnosti ovog dela? Ovo nije opšte mesto dučićevskih dimenzija, niti ga prati nobelovski format andrićevske poetike, koji svakako, i najveće malogradjane, kojima su uglavnom „ruski klasici“ omiljeno štivo, tera na kupovinu i ukarašavanje ormana, primercima takve knjige. Naprotiv, ova knjiga je eksperiment. Mnogima, u maglovitom naziranju istorije, iza vijugavih stilskih formi, i još uštogljenijije kompozicije samog dela, nije jasno, o čemu zapravo piše Pavić.

 

Ovo delo nastaje u vreme obnovljenog interesovanja za Hazare. Ovaj narod crnomorskih stepa, je, ako uzmemo u obzir islamske izvore, u 6. veku došao iz unutrašnjosti Azije, na prostor severno od Crnog mora, i tu se zadržao sve do 10. veka, kada je ruski knez Svjatoslav, uništio i poslednje ostatke njihove države. Ono što se o njima zna, slabo je i oskudno znanje, površno, na osnovu nekoliko artefakata, i sekundarnih istorijskih izvora, koji govore o njima u naznakama. Činjenica ostaje, medjutim, da je Justinijan II bio oženjen Hazarkom, i to se ne spori, ni u vizantijskim izvorima. Isto važi i za Konstantina V Kopronima.

 

To je ono što o Hazarima znamo.

 

Medjutim, valjalo bi sagledati, kakve su okolnosti u kojima piše Pavić. Ovo delo je objavljeno 1984. Vreme kada se verovatno počelo sa pisanjem Hazarskog rečnika, jeste 1981, s obzirom na monolog kojim sam Djavo, u ovom delu, prekorava ljude, u kojima pominje nehumanost naše civilizacije, navodjenjem aktuelnih sukoba širom planete. U našoj zemlji, to je vreme slabljenja jugoslovenske ideje. Polako, ona počinje da se cepa po nacionalnim šavovima. Svakom iole razumnijem čoveku, bilo je jasno da kohezioni faktor Jugoslavije (Tito), više nije ni svojim kultom, u mogućnosti, da očuva na okupu zemlju, koja je tako razgradjena.

 

Pored toga, valja imati na umu, da su Hazari u ovom leksikonu sagledani kroz tri avramske religije, judaizma, islama i hrišćanstva. Upravo su tri vere, one, koje su rasparčale etničke Srbe kroz istoriju. Pored toga, tri su naroda koja su činila nukleus u Jugoslaviji. U onoj predratnoj, Srbi, Hrvati i Slovenci, u komunističkoj, Srbi, Hrvati i Muslimani. Dakle, u jednoj atmosferi obnovljenog interesovanja za srpsku nacionalnu istoriju, Pavić nudi jedan ovakav prikaz naroda, koji je nestao. I upravo ova komponenta, koja se javila kao frustracija kod Srba, u nestajućoj Jugoslaviji, možda je osnovni gonič popularnosti ovog dela.

 

Na kraju, ovo je delo koje nikada ne zastareva. I može se uvek reći „danas je aktuelnije nego ikada“. Srbi su skloni da se priklone slavnim gubitnicima, kakvi su Hazari upravo bili. Istorijski kontekst ovog dela je neprocenjiv. I možda je tek u onom trećem sloju istorijskih izvora, čija je odrednica mašta, ali upravo u toj najširoj horizontali, ovaj roman, može, da nam pokaže, okvire doba koje je rezultiralo slomom Jugoslavije. Može da pokaže, kakvi su bili strahovi Srba, koji upravo nalaze odraz u mahnitom interesovanju za ovo delo. Delu čije će konačno razumevanje tek uslediti. Na kraju, može se reći, da je Pavić za postmodernu, isto ono, što je Vinaver bio, za medjuratni period srpske književnosti. Perjanica, koja je došla otpozadi.

Leave a Comment