Vanvremenski značaj Harper Li i njene ptice rugalice


,,Braniš li ti crnje, Atikuse?” – te reči su ostale da odzvanjaju dugo posle čitanja romana ,,Ubiti pticu rugalicu”. Ne znam kako ovo remek-delo američke spisateljice Harper Li još uvek nije obavezna lektira u našim srednjim školama. O životu, odrastanju i roditeljstvu retko može da se nauči više, bolje. Iako je napisan pre pet decenija, njegova tema je aktuelna i danas i biće dok je sveta i veka.

Opažanja naivne neiskvarene devojčice i glas razuma njenog oca nikog ko je čitao ovaj roman nisu ostavili ravnodušnim. Glavni motivi su roditeljstvo i odrastanje. Kako u Mejkombu, malom gradu na jugu, sazreva napetost između rasnih različitosti, tako i glavna protagonistkinja mala Skaut sazreva u radoznalo mlado biće koje je mučeno svim onim pitanjima i nepravdama kojima su obično mučena deca u tim godinama.

Plašimo se drugačijeg. To je nekako s godinama stečena osobina ljudske vrste. Plašimo se promena. Dok sa druge strane, bez toga da prethodno stvari sagledamo iz nekog drugog ugla, nečijim drugim očima, prihvatamo svaku predrasudu. Jedino dete, čisto i neiskvareno, ne boji se toga, već se u svojoj naivnoj radoznalosti zanima za ono što mu je zabranjivano i o čemu mu učmala okolina stvara negativnu sliku.

Skautin otac Atikus je advokat. Pakao za njega i njegovu porodicu počinje onda kada prihvati da brani crnca optuženog za silovanje belkinje. Mala nerazvijena sredina u kojoj vlada ono tipično, plitko i opšte razmišljanje kojim se vodi 99% stanovnika, ne prašta Atikusu ni njegovoj deci postupke njihovog oca. Skaut uči o realnosti i surovosti sveta koji nije više tako bezbrižan i idealan.

Taj crnac je ,,ptica rugalica” koja se drznula da zadirne u čast jedne belkinje, uzvišene nedodirljive za njega prljavog i nepismenog crnju. ,,Crnci su postali toliko uobraženi da misle da će jednog dana moći i da se žene belim devojkama.” Šta to daje za pravo jednom belom čoveku da sebe proglasi Bogom. Ne samo belom već bilo kome. Ali opet, svet funkcioniše tako. Jedna rasa je drugoj sud, porota i na kraju egzekutor. Ko to ima za pravo da za drugog odluči gde će i kako živeti, u koga će se zaljubiti? Čovek je ipak dao sebi tu moć da drugome skine etiketu ljudskog bića i pretvori ga u stvar.

Skaut je od strane Atikusa učena da prvo svoj život sagleda svojim očima i da ne upire prstom u bilo koga. Uči je da prigrli i prihvati različitosti. A isto uči i nas. Jer to je oličenje dobrog čoveka. On je u ovom romanu jedan prikaz idealnog, gotovo nepogrešivog oca. Atikus nikada neće uraditi ništa čime će svojoj deci dati loš primer. Čak će i prihvatiti javnu sramotu, ali neće popustiti u pravilnom vaspitanju. To je još jedan vanvremenski prikaz u ovoj knjizi, od mnogih koji je čine večnom. Svaki roditelj, pogotovo danas kad je svaka jedinka drugačija od ostalih, diskriminisana i ponižavana, treba da se ugleda na Atikusa Finča. Ja sam se ugledao na njega, i želim svojoj deci jednog dana da budem baš takav otac.

Ostanemo zapanjeni koliko je ovaj roman zapravo univerzalan. Uz njega se sazreva svakim sledećim čitanjem. Svakog će dirnuti taj slepi dečji idealizam koji sve vreme ispoljava mala Skaut. Taj idealizam je bio sastavni deo svih nas. Nema onoga koji nije maštao kako će svet jednog dana promeniti nabolje. I dok se pronalazimo u Skaut, prisećamo se naše lične zanesenosti i naivnosti. To je najlepša draž ove knjige, za koju se večno ostaje emotivno vezan.

Neke nepravde u životu ćemo svakodnevno sretati, svedočiti im i zaobilaziti ih, sve dok nam dečje nerazumevanje i ideologija kojom se mali neiskvareni umovi vode ne otvori oči. Nećemo više moći da zaobilazimo. Moraćemo da se suočimo. Roman ,,Ubiti pticu rugalicu” nam je danas potrebniji nego ikad. Nešto što treba svako da pročita i shvati da nismo bolji niti lošiji jedni od drugih, samo smo različiti. Harper Li nam je ostavila jedno od najvrednijih nasleđa. Ovo nije samo jedna od najboljih američkih knjiga na kojoj se temelji američka književnost. Na ovome se temelji jedno zdravo sazrevanje i stanje uma.

 

Leave a Comment