Svi smo mi pomalo Čedomir Ilić


U poslednjih nekoliko meseci imali smo prilike da u izlozima knjižara vidimo popularni roman „Došljaci”. Milutin Uskoković, autor ovog dela, ostavio je za sobom još jedan roman koji je objavljen kasnije, a koji svojom literarnom vrednošću svakako zaslužuje da se nađe na vašim policama. Reč je o romanu „Čedomir Ilić”.

Milutin Uskoković je svima najviše poznat kao tvorac beogradskog romana. Rođen u Užicu, školovan u Ženevi i Beogradu, ovaj Skerlićev miljenik dostigao je pravu književnu zrelost upravo u pomenuta dva romana. „Došljaci” su izdati 1910. godine, a „Čedomir Ilić” 1914. godine. Nažalost, Uskokovićev život se rano završio, te nam ostaje samo da nagađamo kakva bi još prozna ostvarenja mogla nastati pod njegovim perom. Roman nas uvodi u svet tadašnjeg Beograda opisujući, kao nikada do tada u književnosti, Krunsku, pa Vračar, klupice na Čuburi, biblioteku na Terazijama i dr.Čedomir Ilić

„Te godine proleće je bilo vrlo lepo. Raštrkani Beograd koji se lomio preko tri brda, bio je kao stvoren za poverljive sastanke. Nekoliko koraka od sredine grada, i već je čovek ulazio u sporedne ulice, nepoznate kvartove, usamljena mesta, gde se ljubavnici mogu šetati do mile volje, a da ne budu iznenađeni neprijatnimsusretom, podozrivim okom.”

„Treba hrabro poći ka idealu nove žene!”

Roman nas uvodi u priču o ljubavi između Čedomira i Višnje, provincijalaca koji se školuju u Beogradu. Oni su, dakle, došljaci, baš kao u nazivu prvog romana. Uskoković vešto plete mrežu dešavanja oko osnovnih tema koje predstavljaju ljubav i nemogućnost ostvarenja te ljubavi. Veoma značajnu i uspelu dopunu književnim likovima predstavlja tadašnja slika društvenog stanja u Srbiji, borba univerzitetske mladeži za ideal demokratije, kao i slike tadašnjih studentskih soba i života. Čedomir je ostavio jak utisak na Višnju odmah posle prvog susreta. On joj je govorio o tome da se ugleda na Ruskinje koje su tada preplavile evropske univerzitete, da ta škola za učiteljice nije dovoljna modernoj ženi i da nama treba žena koja će biti rame uz rame sa muškarcem što se znanja i emancipacije tiče, tzv. „žena-čovek”! Takve reči su za Višnju došle kao neki vid prosvetljenja, kao da je njen život dobio novi smisao. Iako je Višnja u romanu daleko realnija od Čedomira, opet osećamo njenu žeđ i želju za znanjem. Čak i danas te reči mogu dati dodatni vetar u leđa nekome kome je potreban, iako danas devojke imaju daleko veće mogućnosti da se obrazuju i sva su im vrata otvorena isto kao i mladićima.

Biti praktičan ili biti sanjar?

Za razliku od Višnje kojoj su Čedomirove reči otvorile oči na putu ka zvezdama, Kaja, Višnjina drugarica, a Čedomirova rođaka, predstavlja njenu suprotnost. Antipod idealistima se zalaže za prihvatanje života onakvog kakav jeste i za ostanak u zoni komfora. Za Kaju je idealan život prihvatiti njegova uputstva i na taj način steći stabilnost i unutrašnju sreću. Takvi stavovi proizilaze iz tadašnjeg patrijarhalnog pogleda na svet. S druge strane, Čedomir posmatra Beograd i svet kao neko idealno ostvarenje, ili bar on tako misli, jer ga to istovremeno i odbija. Zato je Kaja donekle i u pravu kada govori Višnji da se čuva Čedomira jer je on „priroda vrlo simpatična, ali karakter neodređen, nestalan, neodvažan, slab”, i zato je njegova sudbina i komplikovana. Međutim, ono što je vrlo zanimljivo u ovom delu jeste i činjenica da se ovakvo dvojstvo javlja i u samom liku. Čedomir Ilić je raspolućen između jednog života siromašnog studenta iz provincije, koji nema novaca za kafanu, uredno drži privatne časove i čita svoje knjige, i drugog života nemirnog sanjara koji žudi za totalitetom života i svega što on može da pruži. Isto se dešava i u njegovom shvatanju ljubavi jer gaji iskrenu ljubav prema Višnji, ali vidi idealnu priliku u Beli.

Iskorenjeni iz unutrašnjosti

Čedomir IlićPošto ne pripadate urbanom i velikom gradu, osećate se izgubljeno i tražite sebe. A sa druge strane, sasekli ste korene sa svojom rodnom grudom, te ne postoji ni mogućnost povratka. Upravo se tako osećaju i naši glavni junaci. Ne mogu skroz da se snađu u novoj sredini i tako ne mogu ni da joj pripadaju u potpunosti, i zato se nalaze na granici između svojih korena i svojih ideala koje treba dosegnuti. Na taj način je prikazana situacija modernog čoveka bačenog u svet koji nije njegov. Čedomir je izgubio veze sa rodnim mestom, a u Beogradu ne ume da pronađe svoj put i svoju sreću. Čini se da je i Višnja u istoj situaciji, međutim, njeni su ciljevi realniji. Iz toga se može zaključiti da su Uskokovićevi junaci izgubljeni kako u novom gradu, tako i u sopstvenom životu. U suštini to je roman o čoveku koji se našao na pragu smene kultura, načina života, roman o čitavoj generaciji intelektualaca i njihovom neminovnom kraju, ali i roman o sudbini individue u određenom socijalnom i intelektualnom kontekstu, roman karaktera.

Da li smo svi mi pomalo Čedomir Ilić?

Ovaj lik je u srpskoj kritici okarakterisan kao čovek slabe volje, mladi intelektualac koji nije načinio prave izbore u svom životu, koji predstavlja pasivan tip kome fali borbenog nadahnuća. Međutim, on je imao tu borbenost u sebi na početku romana, jer inače ne bi mogao samo svojim rečima onako da oraspoloži i nadahne Višnju. Čedomir Ilić je težio svojim idealima, baš kao što im težimo i svi mi. Svako od nas u nekom periodu života postaje svestan sebe kao čoveka koji ima potrebu za srećom, za obrazovanjem, širenjem znanja, potrebu za time da budemo prihvaćeni u društvu, zatim za materijalnom sigurnošću, i za kraj – za ljubavlju i porodičnim životom. Problem je u tome što idealno ne postoji i što nam to niko nije rekao dok smo odrastali. Svi ti ideali i težnje su teško osvojivi i nemoguće ih je sve realizovati. Naime, rekli bismo da je Čedomirov problem zapravo svačiji problem u onom trenutku kada shvatate da ste odrasli, ali niste vični tom izazovu, već se okrenete ka detinjstvu, ali nema puta ni nazad. Kako je Čedomir ostao zaglavljen između svojih korena i svojih ideala, tako će se svako od nas zaglaviti na ovoj raskrsnici.

Zato je Skerlić i rekao sledeće: „One opasne „martovske ide” kroz koje čovek prolazi, ono kritično doba između dvadeset pete i tridesete godine kada treba naći svoju ravnotežu i svoj put, te godine u kojima se slabi krhaju, a jaki izlaze prekaljeni, po njega su fatalne.”

U tome je upravo i slabost, odnosno tragika samog junaka. Svi se ponekad zapitamo „Gde dalje?” i „Kuda ovo vodi?”, te vam savetujemo da budete istrajni i jaki u pronalaženju svog puta. A do tada možete pročitati ovaj roman i formirati sopstvene utiske.

Autor: Marija Puljecović

Showing 1 comment

  1. Odlično, meni je zaključak najbolji!

Leave a Comment