Zagonetni Momčilo Nastasijević – nerastumačiva ličnost i poezija


Na današnji datum, 13. februara 1938. godine, umro je Momčilo Nastasijević, jedna od najmističnijih ličnosti u srpskoj književnosti između dva rata. Njegov kratak život odisao je jednostavnošću i običnom spoljnom pričom, a njegov unutrašnji svet oslikan je u isto vreme i burom i mirnim morem, ali to će mahom ostati pod velom tajne.

Istražujući o uticaju Momčilovog života na njegovo stvaralaštvo, Miodrag Pavlović je rekao sledeće: „Šta može biografija da kaže o jednom čoveku koji je tako malo ličio na svoje vreme, koji se nije odredio ni svojim delanjem u društvu, ni stanovanjem u nekom gradu, ni boravkom u svom telu? Podaci o njegovom životu ne mogu reći mnogo ni o izvorima njegovog dela, ni o obeležjima jednog razdoblja. Njegov život je priča o samoći, i stvaralačkoj i javnoj i najintimnijoj, sličnoj drugim samoćama, a ne vremenima, prošlim i budućim.” Zato mi nećemo pokušavati da uspostavimo bilo kakvu paralelu, već ćemo vam samo približiti Momčilov život.

Odličan učenik, još bolji književnik

NastasijevićNikola Nastasijević je zajedno sa suprugom Milicom napustio Kraljevo i došao u Gornji Milanovac. Tu su započeli novi život sa svojom decom od kojih su ostali živi Živorad, Momčilo, Svetomir, Slavomir, Natalija, Darinka i Slavka. Momčilo Nastasijević je rođen 23. septembra 1894. godine u Gornjem Milanovcu u kući koju je podigao njegov otac. Tu su kuću zapalili nemački vojnici 1941. godine. Tražeći pomoć od sestre Natalije, brata Živorada i oca, Momčilo je do svoje pete godine već znao da čita i piše. Na njegovo insistiranje otac ga je upisao u školu ranije od ostale dece ‒ Momčilo je tada jedva imao 6 godina. Osnovnu školu je završio u Milanovcu, a pošto tada u tom mestu nije bilo gimnazije, mali Momčilo je morao da pređe u Čačak i odvoji se od svoje porodice. Međutim, on je dolazio u svoj rodni kraj vrlo često, ponekad je čak i pešačio dvadeset kilometara! Momčilo je u svom svedočanstvu sa ispita zrelosti, ili Velike mature, imao petice iz svih predmeta osim iz matematike i nemačkog jezika, iz kojih je dobio četvorke koje svakako nisu kvarile njegov krajnji uspeh. To je uteha za sve one koji imaju svoje snove, ali im ne ide matematika.

Veliki rat i druženje sa Gavrilom PrincipomNastasijević

Kada je Momčilo došao u Beograd 1911. godine, njegov brat Živorad je već šest godina pohađao slikarsku školu u glavnom gradu. U to vreme njih dvojica su se družili sa slikarom Kostom Miličevićem, a dolazili su u kontakt više puta i sa Disom. Momčilo je pomagao Milanu Vujakliji u bržem savlađivanju većeg broja predmeta i držao je časove iz francuskog jezika i matematike Gavrilu Principu. On je bio veoma povučen, pristojan i lepo vaspitan mladić. Da bi se odužio Momčilu na pruženoj pomoći, Gaga – kako su zvali Gavrila, učio je njegovu sestru Darinku nemačkom jeziku i bio je veoma strog i posvećen. Međutim, posle te godine druženja, Gavrilo je sasvim neopaženo nestao iz ovog društva.

Posle Sarajevskog atentata Momčilo se vraća u Gornji Milanovac sa braćom i sestrama. Kada je počeo Prvi svetski rat, Momčila su proglasili nepodobnim za borbu, ali je pomagao i prevodio srpski jezik francuskim lekarima koji su pomagali našim vojnicima u borbi protiv tifusa. Nakon toga su ukinute vojne stanice, te je Momčilo, nesposoban za borbu, bio primoran da se na sopstvenu odgovornost vrati u Gornji Milanovac, tu je bio u kućnom pritvoru godinu dana.

Kada se rat završio, došlo je vreme da se nastave studije francuskog jezika i književnosti. Pošto nisu imali čime da otputuju iz Milanovca, Momčilo i njegov brat Svetomir su u februaru 1919. godine prepešačili 125 km za skoro tri dana i stigli u Beograd. I sada vi nađite neko opravdanje za sebe ‒ za sve se može naći način.

Kako je pisao Nastasijević

Nastasijević Momčilo je vikendima okupljao društvo i porodicu u stanu uz familijarnu atmosferu, nije zalazio u kafane poput „Moskve” i ostalih mesta gde je mahom nastala i razvijala se moderna književnost. Takođe, Momčilo je za razliku od drugih pisaca rat proveo u Gornjem Milanovcu, a ne na frontu. Ovakav tok njegovog života je vrlo verovatno uticao na to da se Nastasijević ne opredeli za neki od aktuelnih književnih tokova već da sam korespondira svojim tokom misli i samoćom. Zato je u književnoj kritici on okarakterisan i ostao upamćen kao usamljena figura, veoma različna i mirnija od ostalih pesnika, ali duboko originalna i osobena.

Nastasijević je objavio zbirku pripovedaka „Iz tamnog vilajeta”, muzičku dramu „Međuluško blago”, drame „Gospodar Mladenova kći” i zbirku pesama „Pet lirskih krugova”. Posle njegove smrti, Momčilova porodica i prijatelji izdaju njegova sabrana dela koja obuhvataju skoro sve što je on napisao: Pesme, Rane pesme i varijante, zbirke pripovedaka – Hronika moje varoši i Iz tamnog vilajeta, Rane priče, drame – Kod večite slavine, Gospodar Mladenova kći, Nedozvani, muzičke drame – Đurađ Branković, Međuluško blago, zatim Misli i Eseje.

Nastasijević je u svom eseju „Nekoliko refleksija iz umetnosti” vrlo lepo i slikovito objasnio šta je to umetnik i kakav je njegov značaj na ovom svetu: „Umetnik je prvobitno sveštenik, mag, čovek koji ima veze sa nadstvarnošću, s onim što stvarnost delimično ili, ako hoćete, simbolično predstavlja. Ali njegov je značaj i u tome što je on posrednik između Boga Univerzuma i ostalih ljudi; on ima moć izraza koji otkriva, te slepi vide, a gluvi čuju, bez njega bi hod čovečanstva naviše bio veoma, veoma spor, a možda doveden i u pitanje.”

O Momčilu Nastasijeviću može još mnogo, mnogo da se piše, ali ovo je bio samo jedan sažetak njegove biografije i naš način da odamo čast ovom velikom čoveku i stvaraocu na dan njegove smrti. Bilo bi suvišno dodati bilo šta sem onoga što je Vasko Popa imao da kaže za njega:

„Bio je to veliki pesnik naš. Veliki svetski pesnik našeg jezika. Ime mu je svemoguća smirenost. Ime mu je pesma svetlozarnog bola, pesma preobraženog čovekovog postojanja. Javio se u zavičaju sprskog pesništva sam (gotovo bi se reklo isuviše sam), da uradi koliko ceo jedan vek, jedan propušteni vek. Prekasno se javio, prerano je otišao.”

Autor: Marija Puljecović

Leave a Comment