Kako su velikani izjavljivali ljubav


Iako je famozni 14. februar prošao, nije suvišno da ovaj tekst posvetimo ljubavi i zaljubljenima. Stoga nemojte čekati sledeće crveno slovo u kalendaru koje označava davanje poklona, već iznenadite nekoga sutra samo zato što ste dočekali to sutra zajedno.

Tehnologija, brz način života i večita jurnjava za novcem mnogima ne ostavlja prostora za pravu ljubav. Mnogi stupaju u vezu ili u brak zbog pritiska okoline, materijalne sigurnosti ili jednostavno pristaju na kompromis, što je zapravo veoma tužno. Mimo svih stereotipa o pravoj ljubavi i romantičnim gestovima kao patetici, i pokušajima nauke da ovakvo osećanje stavi u okove parametara i brojeva, smatramo da je to jedina neobjašnjiva stvar zbog koje valja živeti, iako ona podrazumeva i određene poteškoće.

U današnje vreme kada je maltene sve izloženo tuđim pogledima, ljubav se meri fotografijama na fejsbuku, skupim poklonima, velikim venčanjem itd. Kako su se ljudi voleli kada sve to nije bilo vidljivo drugim ljudima? Kako su se voleli kada su nadjačali daljine i željno iščekivali nekoliko reči topline napisane uz vruću jutarnju kafu ili pak gorku ponoćnu žestinu? Naravno, ne idemo u apsurdni pesimizam do kraja jer znamo da takve ljubavi i dan-danas postoje. U sledećim redovima u čast srećnim, nesrećnim, velikim, kratkim, komplikovanim ljubavima prenosimo reči velikana i njihova ljubavna pisma.

Franc Kafka Mileni Jesenskoj

ljubavJuče sam Te sanjao. Više se skoro i ne sećam šta se dešavalo u pojedinostima, samo još toliko znam da smo se neprestano preobražavali jedno u drugo, ja sam bio Ti. Ti si bila ja. Najzad je tebe odnekud zahvatila vatra, setio sam se da se krpama guši plamen, dohvatio sam neki stari kaput i udarao Te njima. Ali opet otpočeše preobražavanja, da ni Ti više nisi bila tu, nego sam ja bio taj koji gori i ja sam bio taj koji udara kaputom. Ali to udaranje nije uopšte pomoglo, potvrdila su se samo moja stara strahovanja da takve stvari ne pomažu protiv vatre…

Džejms Džojs Nori Brinkl

                                                                                                                                                                                        7. avgust 1909.

Pola sedam je ujutru i hladno mi je dok ti ovo pišem. Nisam oka sklopio čitave noći. Da li je Džordži moj sin? Prva noć kad sam spavao sa tobom u Cirihu bio je 11. oktobar, a on se rodio 27. jula. To iznosi devet meseci i 16 dana. Da li te je neko pre mene imao? Pričala si mi da je izvesni gospodin Holhen (razume se, dobar katolik koji redovno ispunjava svoje uskršnje dužnosti) hteo da te siluje dok si bila u onom hotelu. Da li je to i uradio?

Kaži mi, kada si bila na onoj livadi blizu Dodera (onih noći kad ja nisam bio tu), sa onim drugim mojim „prijateljem”, da li si ležala dok ste se ljubili? Jesi li i na njega stavljala ruku u mraku kao na mene i da li si i njemu govorila: „Šta je,  dušo?”…

Šta će sada biti sa mojom ljubavi? Kako da prognam lice koje će stajati između naših poljubaca? Bio sam lud kad sam mislio da si pripadala samo meni, a ti si svoje telo delila sa mnom i sa još nekim drugim. Dablinom kruže glasine da sam uzeo „ostatke” drugih. Možda se čak i smeju kada vide kako se sa „svojim” sinom šetam ulicama.

Oh, Noro, Noro! Obraćam ti se sada kao devojci koju sam voleo, koja je imala crvenkasto smeđu kosu, koja mi je prišla i uzela me tako jednostavno u svoje ruke i napravila čoveka od mene. Oh, Noro, ima li još nade za moju sreću? Kako se osećam ostarelim i jadnim.

Henri Miler Brendi Miler

                                                                              Maj, 1980, nedelja, ponoćljubav

Ne uspevam da zaspim od kada smo večeras razgovarali. Suviše oduševljenja, suviše sreće, suviše svega. Magija nije samo u tvojim rukama, već u tvom glasu, duhu, telu. Tebe treba slaviti kao sam život. Uzeo sam valijum i dva ancina što je obično dovoljno da me uspava, zamišljajući da sam pored tebe, u tvom najdražem naručju, ali ne kao bludnik ‒ samo kao ljubavnik.

Laku noć, drago srce.

Ti si anđeo!

Branko Miljković Ljiljani Ilić

                                                                                                                                                                                          Godina 1949. 

Ja te samo želim, ali ničemu se ne nadam da ne bih patio, jer „svi se ljudi razočaravaju u svojim nadama, varaju u svojim očekivanjima”. Ja se ne nadam, pa se zato neću ni prevariti, neću gorčinom govoriti: živeh u zabludi. Ono i želja je iluzija, ali želja bez nade, ovakva kakva je u meni, to je iluzija bliže stvarnosti no iluziji; iluzija koja pomaže čoveku da se u stvarnosti održi, a ne da se od nje ogradi. Moje iluzije su jače, postojanije no sama stvarnost.

***

Plavojko (to mi se najviše sviđa), zašto mi ne pišeš, dao sam ti adresu… Zašto ne učiniš da ili prestanem da sanjam ili da mi san postane življi? Učini, ja te molim…

Viktor Igo Adeli Fuše

                                                                                                                                                                               28. februar 1820.

ljubavAdela, hoćeš li da ti kažem ono što sam ti hiljadu puta rekao? Hoćeš da ti ponovim da te volim? Ali reči mi nedostaju…Reći da te volim više od života ne bi bila velika stvar jer ti znaš da ja nisam lud za životom. Zbog toga ti branim, čuješ li, da mi više govoriš o mom nepoštovanju, o mom nedostatku poštovanja prema tebi. Ozbiljno me ljutite ako me primoravate da Vam ponavljam da Vas ne bih voleo kada Vas ne bih cenio. Odakle proizilazi, molim te, moj nedostatak poštovanja prema tebi? Ako je neko od vas dvoje kriv, to sigurno nisam ja, Adela. Ja sam tvoj muž, ili se bar tako osećam. Ti mi jedino možeš to oduzeti.

***

Samo još jednu reč. Sada si kći generala Igoa. Ne radi ništa što bi bilo nedostojno tebe; mama mnogo drži do tih stvari. Verujem da ova izuzetna majka ima pravo. Ti smatraš da sam ohol, čak veruješ da sam ponosan zbog svega što nazivaju mojim uspesima. A međutim, moja Adel, Bog mi je svedok da sam ponosan samo na jednu stvar – da me ti voliš.

Albert Ajnštajn Milevi

                                                                                                                                                                      Milano, 27. mart 1901.

(…) Ja znam da od svih ljudi ti me najviše voliš i najbolje razumeš. Uveravam te da se niko ovde ne usuđuje, niti čak želi da kaže nešto loše o tebi. Biću tako srećan i ponosan kada ćemo opet biti zajedno i dovesti naš rad na relativnom kretanju do uspešnog završetka…

***

                                                                                                                                                                               Septembar 1903.

…Vrati mi se što pre, tri i po nedelje je prošlo i dobra mala ženica ne treba da duže bude odsutna od muža. Naš stan ne izgleda ni približno tako strašno kao što zamišljaš. Ti ćeš ga opet brzo urediti.

Rajner Marija Rilke Lu Andreas Salome

                                                                                                                                                                           Minhen, 3. jun 1897.

…Volite li ruže? Sada mi se čini da sve ruže sveta cvetaju za Vas i zahvaljujući Vama…

*Sadržaj pisama je preuzet iz knjige „Ljubavi moja…” i knjige „Pisma Mileni”.

Autor: Marija Puljecović

Leave a Comment