Moje novo čitanje 1984 (deo prvi)


Sećam se kad sam prvi put ovu knjigu uzeo u ruke. Maj je bio i euforija povodom dana radnika (koji su više slavili neradnici i razmažena deca, nego sami proleteri i kukavna ruka čelika) kovitlala je vazduh u žagoru i pijanoj vici tek punoletnih mladića i devojaka. Na železničkoj stanici gomila se stuštila na peron, cimajući vrata da što pre do kupea stigne. Kao da malo mesta ima, za sve nas nedovoljno, oni su pohrlili kao rulja bez cilja ali jasne namere. Ja sam ušao poslednji, negirajući je u potpunosti, gadeći se prikazanog ljudskog primitivizma (i nešto malo besa što se tu zateklo), koji nisam znao da će me čekati i u Orveloj fantastici, čiju sam knjigu držao u desnoj ruci a torbu za put u levoj.

Uviđam da je tad nisam razumeo. Snage u meni nije bilo, napora intelektualnog da pokrene potrebnu logiku za analizu najprodavanije Orvelove knjige. Istina je, čitao sam ja nju, odricanjem askete i voljom stvaraoca, obrtao listove kao da mi život vlastiti, godine studija i gola egzistencija zavise od toga da li ću popamtiti celokupnu fabulu londonske drame, međutim, ma koliko to želeo, nisam do njene srži došao. Nešto je zapelo na stazi iskustva i u zaborav se spepelilo. Ispustio sam niti, otrgao se od glavne ideje antiutopijskog romana, dozvolio da me mladost sputa i razmažena igra sa lakim štivom (iako sam tad čitao Ćosića, Remarka, nešto malo Fjodora Dostojevskog i prozu Danka Popovića, nisam tako razmišljao, u maniru intelektualne literature: u redu, čitaj ozbiljne knjige, ali i ozbiljno o njima razmišljaj) spreči da do cilja dođem (ne moram ni objašnjavati u čemu se njegov sadržaj odražavao?) Dakle, godine ali ne i jadi mladog I. Đ. igrale su ključnu ulogu u promašenom listanju „1984″. Ovaj malko stariji, sad već i uobraženiji i bistriji, mada ne toliko izučeni pisac, poželeo je da je se opet lati. Od ove analize zavisi da li je u tome uspeo.

Da prvo razjasnimo šta je pojam „antiutopija”. Vidimo da u sebi čuva negativni predznak, ono „anti”. Dakle, i nekakva utopija mora postojati (nažalost, još samo u knjigama i nacrtima nekih od mislilaca). Utopija je mesto koje ne postoji. Nepostojeće mesto, oaza, koja se nekada davno rodila u mozgu jedne od najvećih „glava” engleske proze (iako ta „glava” ima svega jednu knjigu- poprilično značajnu i po uticaju veliku- pomenimo je ovde iz razloga nužnosti: reč je o Tomasu Moru), da nikada ne umre. I nikada nije: milioni su je kroz vekove čitali, čudeći se čemu takva priča i fantaziranje o lepoj budućnosti. Ovamo ratovi i beda; tamo nekakav luksuz u vidu jednakosti muškog i ženskog pola i jednakosti uopšte- čemu? Tako se, verujem, kod onih pismenih, na prvu loptu i mislilo. Kritika nije postojala (o književnoj ni govora), pa ne verujem da su se Englezi zamarali odgonetanjem daljeg smisla ovog Morovog dela. Tek se kasnije, od nekih umova, otkrila i druga strana priče. Pojavilo se i jedno drugo tumačenje, koje u prvi plan stavlja kritiku, negodovanje i otpor postojećem sistemu. Upravo tu, bar ja tako mislim, i leži prava bit utopije kao žanra. Naime, kroz kritiku jednog društva, jedne loše sadašnjosti, predskazuje se srećnija budućnost. Na trenutnu tamu, kalemi se nadolezeće svetlo. Morova „Utopija” najbolji je primer ovih reči.

A o čemu je pričao državni činovnik njegovog kraljevstva? Šta je imao da kaže? To jest, šta je ustvari- rekao? Savremena kritika stoji na sledećom stanovištu: reč je o romanu- utopije (razume se, ovu knjigu treba shvatiti kao početak ovog žanra a nju kao rodonačelnika istog) u kojoj nas Mor upućuje na pripovedača Rafaela Hitlodeja, koji po povratku iz zemlje Utopije sabira svoje utiske tako što sublimira šta je sve video, osećao i saznao na tom ostrvu. Dalje, ta ista gospoda- kritičari, istoričari i istraživači uporedne književnosti- približavaju nam delo tako što kažu da se u njemu vide i obrisi društvenog i državnog uređenja, odnosi crkve i društva, socijalna struktura, itd. Sve je tako bajno i prelepo: zakoni koji uređuju, vojska koja štiti, zanatlije koje privređuju. Sve, sve, tako u skladu i u normali. Ali s jednom manom, gotovo neizbrisivom: reč je o mestu koje ne postoji. Niti će, a to vam garantujem- sve je to stvar bolesnog humaniteta- ikad i postojati.

Antiutopija brat je blizanac utopije, od iste „majke” potekao, istom venom vezan, ali očigledno poremećen što se slike konačnog raspleta tiče i predanja koje u sebi nosi. Ona, ta knjiga negativne budućnosti i svirepog predviđanja, od prve do poslednje korice, taman je put od izvora u kojem je i postojao neki svet, koji se na ušću sasvim gasi i iščezava kao dan koji beži pred noćnom stražom i mesecom što kupa brda i planine naših života. U njoj nema nade, sreće i blagostanja; prozom vitlaju jedino umor, tragedija i besmisao dalje avanture. Kraj je fatalan. Ono na čemu utopija čvrsto stoji (to svetlo koje se nestrpljivo iščekuje), antiutopija negira. Ona ima svoju, nepokolebljivu istinu koja je sušta inverzija one gorepomenute. A ona glasi: Nema nade čoveku. Spas ne postoji. Moguća je jedino tama koja se taloži na već postojeću- tamu.

„1984″ kao reprezent svih romana negativne utopije, ima i svoje prethodnike. Neću se na njima zadržati, već ću ih samo pomenuti kao pretke bez kojih se nije moglo (svako je mogao napisati „1984″, kao zbir stotinak stranica nebuloza, ali ovakvu, kakvu je imamo prilike čitati, nije mogao niko, ako se prethodno nije osvrnuo na sve što je na tu i sličnu temu pisano. U ovom slučaju, iskustvo u literaturi, zlata je vredno).

Džonatan Svift- Guliverova putovanja (1726), Umereni predlog (1729);

Samjuel Batler- Erivon (1872), Ponovo u Erivonu (1901);

Herbert Džordž Vels- Vremeplov (1895);

Jevgenij Ivanovič Zamjatin- Mi (1920);

Oldos Haksli- Vrli novi svet (1932);

Leave a Comment