Nema per definitionem u ars poetica


Opravdavam karakterisanje mojih tekstova, od strane Selmana Repištija, kao slobodno pesničarenje, ali samo jer, u ovoj polemici, njegove teze, jesu pokretna meta. Izmedju ostalog, i zato što Repišti iz teksta u tekst postavlja nove okvire ovoj diskusiji, u kojoj mi je čast da učestvujem.

Selman je pomenuo postojanje dva, ekstrema, u književnosti. Umetnički, metafizički, segment, i naučni (što bi bila kritika). Zapravo, duboko verujem da u svetu književnosti, postoje samo dve strane. Pisci (pritiom tu ubrajam i pesnike) i čitaoci. Izmedju se, nameću kritičari, kao mudre glave, koje, neukim čitaocima, treba da pokažu, šta je dobro, a šta nije. Ukoliko bismo potražili analogno, ulogu sličnu onoj koju kritičari imaju u književnosti, mogli bismo uporediti sa ulogom srpskih vojvoda u Prvom srpskog ustanku. Naime, dok su narod i Karadjordje, bili spremni za beskomprmisnu borbu, za oslobodjenje, za to vreme su „umne“ srpske vojvode, u svom izdvojenom svetu, tražili elitistička opravdanja i administrativne prepreke, slabeći suštinski podvig ustanika. Isti je slučaj sa kritičarima. Dok je Dis, svojim sirovim stihom, pucao u metu, bolje nego polovina pesnika, koji su bili samo dobre stihoklepadžije, Skerliću, ubedjenom skolaru, takav koncept nije ulazio u definiciju poezije. Rezultat toga smo videli. Uzimam stalno za primer Disa, jer koliki god da je učinak Skerlića, jedno zatiranje takvog poetskog hrasta, kakav je Dis bio, bacilo bi u zaborav sve što je radio. Sreća je njegova, ali ne njegova zasluga, što je Dis preživeo. Ko je kritikovao Homera, Dantea, Petrarku, Šekspira, Servantesa? Niko. Osim pape, eventualno, ali svi znamo ko je papa, Bordjije naročito. Pa narod je taj koji je žedno upijao Dekamerona, a ne moljci po bibliotekama.

Dakle, i kada, kako Repišti navodi, biologija i matematika, iziskuju, definicije, i čvste postulate, smatram, da mnoge humanističke nauke, krenuvši od prava i istorije, pa na dalje, nemaju takve potrebe. Napokon, književnost nije nauka (može postojati istorija književnosti kao takva, kao što postoji istorija umetnosti), ali književnost, kao takva, je sama za sebe, ne čak ni disciplina, nego refleks, onih najisturenijih nerava čovečanstva, a to su oni koji u sebi sadrže nit, dar, poetski.

„Koliko se, suštinski-poetskog materijala i izraza, izgubi u prevodima pjesama stranih autora“, pitanje je koje je Repišti postavio, kao relevantno za ovu polemiku, te ću na njega i odgovoriti. Opšte je poznato, da je najkvalitetnije čitati poeziju, na njenom maternjem jeziku. Ukolio to već nije moguće, nije loše pribeći, rešenju, koje je jedino logično. A to je čitanje one strane poezije, koju su prevodili provereno dobri pesnici.

„Da li smo sposobni razlučiti dobru poeziju od njenog dobrog čitanja, odnosno kazivanja“, pita Repišti. Ne, čemu je primer pesma „Ne daj se Ines“. Mnogi su mislilli da je cirkuzant Šerbedžija autor ove pesme. Nju je napisao Arsen Dedić. Ali pitanje je koliko je to relevantno, sve dok pesma, stiže, do onih koji za nju imaju sluha.

„Može li proslavljeni i poprilično priznati prozaista pisati kvalitetnu poeziju? Drugim riječima, šta je teže pisati – prozu ili poeziju?“ Mišljenja sam da nema pravila, zavisi od afiniteta. Ko ima dara da piše poeziju, neka je piše, i pisaće je lako. Isto važi i za prozu. Bilo kakvo nategnuto pokušavanje, pre je pokušaj dokazivanja, a takav čin je skrnavljenje, same suštine, književnosti.

„Jesmo li skloniji više cijeniti ljubavnu od npr. elegične i misaone poezije“. Zavisi. Mislim da je Repišti ovde u pravu, ali svaka pesma, proizilazi, i iz ljubavi, prema ženi, nebu, suncu, vremenu, ljudskosti, moralu, grehu, mesecu, neretko, iz elegičnih osećanja, a takva osećanja, moraju proći kroz misaoni filter reči, tako da i tu relativizujem, okvire, koje je postavila kritika, za lakšu sistematizaciju. Kolikim li se samo ljudima ogadila poezija, još dok su u školi, morali da uče, silne podele, podvrste, i vrste, što je sve zapravo, samo, pravljenje nauke ni od čega, neretko od dela onih pesnika, koji takve vrste nisu ni poznavali, ili koje, još gore, u njihovo vreme nisu ni postojale, što im nije smetalo, da traju – vekovima, milenijumima.

Leave a Comment