Život između cigarete i pera – Danilo Kiš


Glumce prati glas da su alkoholičari, muzičare povezuju sa narkoticima, a pisci i pesnici kombinuju različite poroke koji uglavnom predstavljaju njihovu nemoć da se izraze ili njihov bunt zbog neshvaćenosti.
Porok Danila Kiša, rođenog na današnji dan 1935. godine, činio se kao bezazlen i manje opasan od opijata. Predstavljao je njegov ventil, a retki su u njemu videli Danilov odnos prema književnosti i činu stvaranja u celosti.

Kada bi zapalio cigaretu prebacio bi svoju dugu nogu preko druge, malo se nagnuo napred i sklupčao, kao da je i sam pomalo sagorevao zajedno sa dotrajavanjem njenog brzogorećeg carstva, za svakog pušača – tog veličanstva nad veličanstvima. Baš kao što je kao pisac predano sagorevao nad svakom svojom knjigom, a posle se žalio da je iscrpeo svoj rudnik i da je gotovo s pisanjem. Pisac posle završene knjige izgleda kao pušač koji je istrošio cigarete, a zagazio je u noć i nema gde da ih kupi.

Kako je u Kiševim usnama dogorevala cigareta tako je i njegova rečenica postajala sve gušća i napetija. A cigareta mu je bila kao duhovna pratnja, i s obzirom na brzo trošenje, možda jedini podsetnik da je vreme nemilosrdno ograničeno. U malim pauzama između pušenja mučio se i patio, nije imao onakve uzlete kao kada mu je cigareta bila upaljena. Jer pravi pušači već od momena otvaranja kutije ulaze u ritual, predaju se jednom uzvišenom stanju na putu od prvog do poslednjeg dima. Takav je bio i Kišev književni postupak, od prve do poslednje rečenice. Cigaretu je gasio neveselo i s indignacijom što je već kraj protivno želji i raspoloženju pušača. Svoje proze je slično završavao, ostavljajući uvek kod čitaoca osećaj radoznalosti da pisac tu ima još mnogo štošta da kaže.

Dok je govorio o vrstama cigareta Kiš je zapravo objašnjavao i obrazlagao svoj književni ukus, svoj odnos prema književnosti. Cigareta mu je stajala među prstima kao prirodni deo tela, nalik na kandilo u popovskoj ruci ili pero u Njegoševoj šaci. Na kraju je preminuo od karcinoma pluća.

Tamo gde nestaje dim – nastaje umetnost

KišDanilo Kiš spada u red najistaknutijih pisaca srpske književnosti. Bio je pripovedač, romansijer i esejista. Dobitnik je mnogih književnih nagrada u zemlji i inostranstvu.

,,Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i legende, a od svog oca patetiku i ironiju”, kaže Danilo. Za njegov odnos prema književnosti nije bez značaja činjenica da je njegov otac bio pisac međunarodnog reda vožnje: to je čitavo kosmopolitsko i književno nasleđe.

Danilova  majka je čitala romane do svoje dvadesete godine kada je shvatila, ne bez žaljenja, da su romani ,,izmišljotina” i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena averzija prema ,,pustim izmišljotinama” prisutna je i u njemu.

Osnovni motivi koji se provlače kroz njegova dela su bol, proganjanje i smrt. Najznačajnija ostvarenja Danila Kiša su:  « Mansarda » (1963), « Psalam » 44 (1963), « Bašta, pepeo »(1965), « Rani jadi » (1970), « Peščanik » (1972), « Grobnica za Borisa Davidovića » (1976), « Enciklopedija mrtvih »(1983). Objavio je i dve knjige eseja:  »Po-tika »(1972) i « Čas anatomije » (1978).

Život Danila KišaKiš

Zbog svog porekla, imao je dosta problema tokom života. Otac mu je bio  Eduard Kiš, mađarski Jevrejin, a majka Milica Dragićević – Crnogorka. Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon, ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš.

Kada je imao četiri godine (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, roditelji su ga krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu veru, što mu je spasilo život. Do svoje trinaeste godine živeo je u Mađarskoj, u očevom rodnom kraju, odakle su pobegli 1942. posle novosadskog pokolja. Radio je kao sluga kod bogatih seljaka, a u školi je slušao katehizis i katoličku biblijsku egzegezu.

U svojoj devetoj godini napisao je prve pesme, na mađarskom: jedna je govorila o gladi, druga je bila ljubavna pesma.

Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta gde je živeo do kraja svog školovanja.

Odmah po dolasku na Cetinje, polagao je ispit za likovnu školu. U ispitnoj komisiji bili su Petar Lubarda i Milo Milunović. Volterova bista koju su crtali — gipsani odlivak Hudonove portretne statue — ličila mu je na jednu staru Nemicu koju je poznavao u Novom Sadu; tako ga je i nacrtao. Ipak je bio primljen, valjda zbog drugih radova. Trebalo je da sačeka godinu-dve kako bi mogao imati potrebnu gimnazijsku spremu. Za to vreme odlučio je da ipak završi maturu.

Dve godine učio je violinu u muzičkoj školi gde mu je predavao Simonuti stariji, koga su prozvali “Paganini”, ne samo zbog izgleda, nego i zato jer je obožavao tremola. Upravo kada je stigao do druge pozicije, muzička škola se odselila u Kotor. Tada je nastavio da svira bez nota cigansku muziku i mađarske romanse, a na školskim igrankama tango i ingliš-valcere.

U gimnaziji je nastavio da piše pesme i da prevodi mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe: spremao  se za pesnika i izučavao književni zanat. Ruski su im predavali beli oficiri, emigranti iz dvadesetih godina koji su zamenjujući odsutne profesore držali s jednakom spremom predmete kao što su matematika, fizika, hemija, francuski, latinski.

Na Filozofskom fakultetu u Beogradu Kiš je 1958. godine kao prvi student diplomirao na Katedri za opštu književnost.

Kao lektor za srpskohrvatski jezik i književnost boravio je u Strazburu, Bordou i Lilu. Poslednjih godina živeo je u Parizu, u desetom arondismanu, i nije bolovao od nostalgije. Danilo kaže : ,,Kada se probudim, ponekad ne znam gde sam: čujem kako se našijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika.”

Autor: Sanja Dosković

 

Leave a Comment