Balada o gušteru


(NI NA NEBU, NI NA ZEMLJI)

 

1. – PUT

Betonom kroči, izgrižen iznutra
umesto doručka savest jede njega.
Sa saputnikom saoseća i ovog jutra
naviknut, kao i on, da bude otuđen i gažen:
,,Ali, prijatelju, moram iskreno da kažem
meni je lakše, volje ću da smognem
čim pronađem stolicu, čim odmorim noge”

Beton se dobroti nadmeno smeši.

Bičuju zraci sunca, pogledi prže
putnik na podočnjacima oseća srdžbu svu.
On, željan hladovine, hita što brže
spržen do koske, krhak i suv.

Kosti zbog toga škripe! Presporo trule
okupan bolom, on ka nebu čežljivo gleda:
,,Bezbrižni su oblaci, ne moraju da jure
ne dotiču ih ljudi, novci, vreme i žurbe.
Prelepa stvorenja, večno kruže!
Plutaju u beskrajno-plavom, dovoljni za sebe
a patnjom okružen ja, eto,
jedino za stolicom čeznem.”

Oblaci se zavisti nadmeno smeše.

2. – CILJ

,,eto ga bednik, napokon stiže
pogledaj tu, njegovu, figuru jadnu-
hoda li, ili gmiže!
i ti, gmizavče, sebe nazivaš čovekom?
hajde, nanesi sebi pravdu
prepusti se gnevu, obruši se na svet.
hajde, gmizavče, hajde, ne gubi svest!
u ovaj dan si tek stig’o
ne dopusti umoru da ti barata telom.
vidi guštera sa radničkim odelom,
smešna je to slika!
neispavan, gladan, tih
uvek hrana za druge
ma pusti guštera, pusti neka trune.”,
urlaju stolice, prezira pune
mame ga sa slašću svakoga jutra.

gušter, iznenada, kao po kazni
na poklon celu stolicu podari sebi.
potom par čvorova stvori, preko nje zgazi
i pronađe sebe kako prividno lebdi
ne pripadajući nebu, ne pripadajući zemlji.

na ispraćaju iz života
bili su tupo krkljanje i usamljena suza.
i dok ga čovek sa kanapa ne skreše
gušter nastavlja u vazduhu da pleše.

beton i oblaci se gluposti smeše.

Autor:
Igor Cijan

Leave a Comment