Beskonačnost


Mi smo se ljubili zadahom strvine,
Omekšala nisu naša ispupčenja,
Budili smo teške, znojave lavine,
I gradili vatru ispod lepljivog kamenja…
U termitnjaku mladunče se izleglo,
Još preslabo da otvori oči,
Ispupčenje ponovo se steglo,
I čežnjivost u izvor se toči..
Kad mladunče ojačano skoči,
Svojom ljubavlju ti ga tada veži,
Šivaćom iglom iskopaj mu oči,
Odgrizi mu noge, ne daj mu da beži…
Jer mi smo srećni da se ponavljamo,
I da se preplavljujemo usnama strvina,
Trenjem prljavim kože obnavljamo,
A ono što otpadne ostavljamo crvima..
Mi smo najsamotniji dvočlani čopor,
Beskonačnost naša je posteljica,
Amajlija nam je dug zadah opor,
A svirepost srca, trajna posledica…

Autor:
Nikola Spasojević

Leave a Comment