Čistači glava


Pozovite čistače,
sa metlom od bijele breze,
neka požure,
pometu ovu glavu.
Noćas sam bezveze,
i nešto mi se plače.
Nakupilo se godinama,
natopljenih maramica,
koliko toga ne znam ni sama.
Neka povezu i kolica,
za svežanj razglednica,
ne zna im se broj,
i šibicu, da vidim kako
gori ono “zauvijek tvoj”.
Ima tu i rasprslih
balona od sapunice,
prašnjava nada,
(eno je stara, kosa joj sijeda),
pada sa police.
Neka ponesu nosila
umorna je i blijeda.
Ima i paket pun laži,
buđavih suza,
i jedna ljubav
što više ne važi.
I mrve neke
od rasutih snova,
i stare fleke
i rana nova, od juče,
i ona što je samoća pravi,
( nju krijem da je ne vide).
Recite da požure,
očiste ovaj haos,
poslože sve na mjesto.
Ja pokušavam često,
ali mi ne ide.

Autor:
Rada Janjušić

Leave a Comment