Epistola VII: Kraj


rekao sam da bih pretražio
svaki pedalj na zemlji
pre nego što bi tvoja senka
na kraju pustila me da umrem

ali ti se uvek praviš
kao da ništa ne čuješ
samo da bi i dalje sumnjala
dovoljno naivna i
preterano ranjiva

govoriš o vremenu
kao da godine mogu
da izbroje trenutke
bez dodira i glasa

tako tužno ćutiš a
plan za beg čeka dan
kada ćeš otići kažeš
bez traga i putokaza

moja zemlja je tera inkognita
u državi koje nema
svi gradovi su isti
sve ulice poznate
i svi putevi kroz vatru
vode do tebe

napokon oči izgore
i ja osluškujući plamen
dovoljno strpljivo i dugo
zaboravljam svoj govor

disanje ti između dlanova
u zoru odnosim na počinak i
dugo pred tvojim licem zamišljen
ne mogu da zaspim

opkolila me tišina
utsinuta u stenama
usahlog bezvremena

sa nadlaktica ti
žmirkaju prigušena
jutarnja svetla

hladno jesenje sunce se
proteže preko boka niz
molsku notu tvog vrata
prsti upijaju mrvice mirisa

i svaki put kada se
blago trzneš iz sna
i kroz trepavice me
nežno pogledaš
ja prećutim kako
beskrajno te volim
jer ništa drugo nemam
osim onog što bez reči
mogu da izgovorim

ti odlaziš
i na usnama mi ostavljaš
samo prostranu noć

kažeš ne izgovaraj
reč kraj
i ja je ne izgovaram

Autor:
Bogdan Cvetković

Leave a Comment