Ponovo neuspavan


Nerazgovori i nepričanja
Spolja i unutar sebe;
Ležim u sred’ nesvitanja
Ponovo neuspavan
Opkoljen tišinom koja preteći prede.

I treba li na to da se svede
Ovaj čas, u trenutku večan?
Šta je to što me iznova navede
Da obgrljen budem senkom samoće,
Poput senke bezličan?

Naizgled nepomičan,
Preturam praznine u svojoj glavi
Na pokret alergičan, 
Dok me otuđenje vreba
I iznutra glođu sumnje mravi.

A snovi o bogatstvu, večnoj slavi
Neka tište nekoga drugog
Moje težnje leže u javi,
Opipljive i na dohvat ruke
Pa i čoveku glupljem od glupog.

Nerazgovori i nepričanja
Spolja i unutar sebe;
Ležim u sred nesvitanja,
Ponovo neuspavan
Opkoljen tišinom koja preteći prede.

Autor:
Igor Cijan

 

Leave a Comment