Slepi horizonti


Sa očima u rukama,
I zemljom u kosi,
Na dražesnim mukama,
Govorim- Oprosti!
Odlaziš sada neba spram,
I pauk se na koncu klati,
Nećeš se vratiti dobro znam,
Niko se nikada ne vrati…
Vidiš li rđu na srebru?
Jablana vrh britak?
Moju telesinu na deblu?
Nalaziš li užitak?
Dobro za tebe! Ja sam ugašen,
Tu sam iz navike više,
Svetlošću jako uplašen,
I uplašeni horizonti biše…
Paradira požara golotinja,
Najgadniji čvor za mene se spleo,
I sada sam kao bedna životinja,
Razuma izgubio svaki deo…
Istina, častan nisam bio,
Istina ne bejah ni human,
Zaista, u gnevu sam vrio,
I skončaću malouman…
Ali govorim- Oprosti!
Smrtnost mi se divila,
Sa zmijama u kosi,
Na horizontu sivila…

Autor:
Nikola Spasojević

Leave a Comment