Umrli zvukovi


Januarska usna na vratu hladi,
Čarobnu granicu vatrenih ukrštanja,
Ostaje prilepljena ali nikako da zgadi,
Grabljivu pohotu od novog spuštanja…
Životna grana ostavljena crna,
Za opstajanje cvileći molih,
Prestade kiša zaslađenih zrna,
Koja je gmizala sa planina golih…
Ne znam sam potrebu da strpim,
Januarska varnica dolinu suši,
Napušten strme bušotine krpim,
Pravedna ljubav za dobro ne služi…
Molih se zimi da nikada ne popusti,
Svoje okove sa njenih kukova,
Usliši mi molitve i onda dopusti,
Radost zvuku umrlih zvukova…

Autor:
Nikola Spasojević

Leave a Comment