Uteha je ogrev


među ušima praznina boli;
um, poput zida, klimav je i tup
ispade cigla, potom još sedam
odron je neizbežan

pokreti i reči lome se
poput ledenica padaju svuda, peku
ali neće pogoditi suštinu;
na odgovor strpljivo čekam-

promrzla reč, konačno
iz hladne dubine stiže:
uteha je ogrev
a opeći te želim

zamrznut u trenu, bejah ja
pod lavinom zgrbljen
žestina snega brutalno stiska;
nepomičnost nadjačava potrebu
da utehom tebe
zgrejem nas

mrazom obeshrabren,
po snegu iscrtavao bih slova poraza
večno
da sve nije postalo voda

jer pečeš, topiš, nas ti

Autor:
Igor Cijan

Leave a Comment