Đavo i odžačar


U selu Mokišica živela je jedna familija koju su svi zvali obešenjaci. Dobili su takav nadimak jer su se dva brata iz te kuće obesila zbog iste žene, a trećeg su obesile komšije kada su saznale da ih je na dan svadbe poslužio pečenim psećim mesom. Žene su se preudale, a deca im ostadoše sama. Niko ih nije gledao, te su se jadna nekako snalazila za koricu hleba, proseći po selu. Od sveg tog mučnog života razboleše se i umreše dve sestre, a najstariji među njima, Sloba, osta živ i u zrelog momka stasa.
Sloba je napustio selo i otišao u veliki grad gde je počeo da radi kao odžačar. Jednom ga pozovu da ode u kuću grofa Vilina.
Vrata mu je otvorila služavka.

‚‚ Uđite u hodnik. Sada ću reći grofu da ste došli.”

Grof Vilin je bio izrazito mladolik čovek. Nikada se nije menjao. Kao da je prestao da stari. Zbog toga su mnogi zazirali od njega, plašili su ga se. Neki su govorili da je grof Vilin sam đavo. Sloba se nije obazirao na glasine. Za njega je ovo bilo samo još jedno rutinsko čišćenje odžaka.

‚‚O, stigli ste, izvolite.”, oglasio se Vilin i poveo Slobu napolje da mu pokaže stepenice koje vode na krov.
‚‚Evo, momče. Odavde ćeš se popeti, a po završenom poslu siđi dole i ja ću ti dati novac za obavljen posao.”
Sloba je klimnuo glavom i krenuo stepenicama ka krovu.

Kada se popeo, osvrnuo se oko sebe, ali nigde nije bilo odžaka.
Ravan krov. Ploča. Počešao se po garavom čelu i krenuo ka stepenicama, nazad,ali stepenicama nije bilo traga.
‚‚Grofe, grofe!”, vikao je Sloba.
‚‚ Evo me,što vičeš? Izvini ako si dugo čekao.”
‚‚Ali, grofe..”
‚‚Evo idemo. Brzo ćeš ti to da završiš. Znam da imaš puno posla. Zima je. Vi, odžačari ste sada posebno traženi.”, reče Vilin i pođe sa Slobom.
‚‚Evo mladiću. Samo se popneš uz ove stepenice i bićeš na krovu. Kada završiš, siđi da ti platim koliko sam dužan.”

‚‚Ma mora da sam zadremao, pa sam sanjao ono. U pravu je grof, mnogo radim. Umor me stiže.”
Govorio je u sebi dok se peo na krov.
‚‚ Ama šta je ovo, što se bre ovaj igra  sa mnom? Pa ovde stvarno nema odžaka. Sada ću ja njemu da pokažem.”
I kako to reče, odžačar Sloba se zatrča ka stepenicama da siđe, ali stepenica ne beše, te se stropošta i pogibe.

Autor:
Zoran Antonijević

Leave a Comment