Prečica do sreće


Sanjalice, još jedno popodne provedeno na prozoru tvoje sobe, još jedno rekreiranje tvog života kroz scenario omiljenog filma. Zašto provlačiš cigaretu kroz usne, držeći je tako čvrsto?  Strahuješ li da će otići? Ručicama je stiskaš, kao da veruješ da ćeš je tako zadržati, ali ne vidiš – ona dogoreva i gasi se, uprkos tvom stisku. Zbog čega si je želela zadržati? Da li ona za tebe predstavlja sreću? Da li si usamljena? Sanjalice, probudi se. Baci je.

Žar se približava tvom licu, opeći će te. Dim je svuda oko tebe, baci je, oslobodi ručice i zamahni njima. Ne možeš tako, ne smeš ga pustiti da ti zamagli oči. Suzne su, ne vidiš ništa. Ne smeš ostati zaslepljena. Odlično, sada pogledaj u daljinu. Šta vidiš? Ptice odlaze na jug? Dobro, govori li ti to nešto? Možeš li u njima videti strah? Da, taj isti strah koji i sama nosiš u sebi. Znaš li čega se one plaše? Dolazi zima, sanjalice. Ona donosi sa sobom dugu i veoma snažnu hladnoću. Znaš, tokom zime sva živa bića povlače se u svoje domove. Ulice tada postaju puste – zima donosi sa sobom i samoću. Voliš li samoću, sanjalice? Znam, ne vole je ni ptice. Bile su srećne ovde dok nije došla zima, ali znaš li šta bi se dogodilo kada bi i one kao i ti pokušale da zadrže sreću koju ne mogu zadržati? Znaš li šta bi se dogodilo kada bi ostale ovde i čeznule za njom? Ne bi preživele, sanjalice. Zbog toga one odlaze na jug. Puštaju onu sreću koju su do sada imale da ode, pa za novom tragaju negde drugde. Negde toplije, negde dalje odavde. Ali opet se vrate, zar ne? Svaki put se ipak vrate. Ne znaju da se za srećom ne traga po svetu, ne znaju da ona nije mesto ili vreme. Ti znaš – sreća je u nama, gde god bili. Tu je treba tražiti. Ne gledaj u ptice, ni u daljinu, ni u dim, ni u nebo…pogledaj u sebe. Zaviri u to malo crveno biće koje pokušava da te dozove iz dubine tvojih grudi. Odazovi se, znam da ga čuješ. Reći će ti gde da ideš, pokazaće ti kome. Poslušaj ga, ono zna najbolje. A onda to prenesi i drugima, zaslepljenima i zalutalima kao što si i ti bila. Pokaži im ljubav, sanjalice, kroz osmeh, kroz lepu reč, kroz duge zagrljaje i nežno „Volim te.“.

I ne putuj na jug, ostani tu. Tu je još toplije, tu je dom.

Autor: Katarina Vuinac

Leave a Comment