Ženeva


Neko mi je dozvolio da pomislim kako se mogu osetiti prijatno i ja sam mu dotrčao u susret. Niko me nije naterao, samo je rekao:„Možeš da se osetiš prijatno, ako hoćeš, a možeš i kako ti želiš“, a ja sam želeo baš to što je on rekao. I eto mene tamo.

Plan je bio da odemo do obale, da tamo jedemo i uživamo, svako na svoj način ili kompromisno. Bio sam nepoznat u tim odnosima, sve dok jednom od njih nisam završio rečenicu. Tada sam postao jedan od njih i mogao sam da budem svoj i njihov, zavisi od kompromisa. Bilo je dosta prijatelja i nekih ljudi koji su šetali pa se i meni prišetalo. Ona je bila voljna da me vodi. Nije ćutala iako je mlađa, odmah je rekla da se zove Ema. Neposrednost je vrlina koja uspeva samo kod dobrih ljudi. Imala je dosta pitanja za jednog stranca. Što je u ovakvim okolnostima prilično odgovorna uloga. Dođem odnekud i dajem joj odgovore na pitanja i posle nestanem, a ljudi koji na nju paze mogu da primete kako se menja. Ja sam je štitio, pazio na automobile, motrio na svakog prolaznika, kamenčiće i rupe na putu. Pitala me je šta mi se ovde sviđa i odakle sam. Rekao sam joj da mogu da budem odakle god poželi. Rekla mi je da želi da zna odakle bih ja želeo da budem. S obzirom na to da nije rekla, za nju sam živeo kraj vode. Rekla je da je to lepo jer možeš dugo da gledaš, a da se ne umoriš. Imala je fin akcenat i izgovarala je reči pevušivši ih. Zatim me je pitala da li volim vodu, rekao sam da volim, jer smo od vode stvoreni. Ona je rekla da je videla sirenu, da je lepo biti sirena, ali da ona ne bi volela da bude sirena jer ne bi imala noge i ne bi mogla da hoda ni da vozi trotinet. Ne bi živela sa tatom i mamom u kući već bi bila slobodna da u dubinama radi šta hoće. Kaže da je za to mala i da je dole mnogo mračno. Još kaže kako su ribari prljavi. Strpljivo je čekala dok sam posmatrao idilične krajolike. Držala je svoj trotinet čvrsto, jednom nogom naslonjenom na zemlju. Rekla je da me razume, jer sam ja sada ovde i treba da iskoristim tako nešto. Ona je ovde svaki dan, a lepota ispari ako je stalno posmatraš. Nije mi to rekla, ali se to može pročitati između redova.

Šetali smo polako, nekad je žurila pa sam je usporavao. Rekla mi je da joj kažem nešto smešno, da joj prepričam neke doživljaje u kojima su se meni smejali. Rekao sam joj da sam pomislio da je voće u ogledalu pravo i ona je samo rekla da to jeste smešno, ali se nije nasmejala. Posle je i ona meni prepričala da je njen drug izgubio nešto u jezeru, što meni nije bilo smešno. Na taj zaključak ona je odgovorila ljutito. On je živeo spokojno i mislio da je to njegovo, sve dok ga nije izgubio. To je dovoljno da se čovek nasmeje.

Pričala mi je i o podmornici, o njenoj školi, o tome šta želi da bude kad poraste i kako se na dnu jezera nalazi blago. Fotografisala me je sa jednom velikom ličnošću, staloženo i mirno, a na moje „hvala“ nije odgovorila.

Otišli smo i u dvorac, išli smo kroz dvorište. Nosio sam njen trotinet dok se ona trudila da brže stigne do tačke sa lepim pogledom, da bi to mesto označila, da bi uživala duže u pogledu i da bi se trkala sa mnom. Htela je da se spustim niz tobogan, što ja nisam želeo. Jedan dečak je pao pored mene na uskim drvenim stepenicama, Ema je rekla kako sam ja kriv. Ušli smo na zadnji ulaz u zidine dvorca, pogađali smo šta je u mraku i ubrzo otišli jer se Ema uplašila.

Posle mi je pričala o ljubavi i da zbog ljubavi ne bi kvarila drugarstvo. Video sam jednu devojku kako čita knjigu. Gledali smo je i ćutali.

Vratio sam se gitari, vinu i uživanju. Ona je jela dinju, mnogo dinje. Jela je tu dinju čak i dok smo se rastajali.

Rekao sam joj da se nikada ne promeni. Da ću je voleti baš ovakvu, a ako postane drugačija možda i neću. Video sam je samo tada i verujem da je ostala ista,  jer je ja takvu volim, beskompromisnu.

Autor:
Bogdan Panajotovski

Leave a Comment