Dragan Nikolić – Svegeneracijski idol


April 2034.

Imam 39 godina, i dalje živim i radim u Beogradu. Uprkos svim poslovnim ponudama, nisam želeo da napustim Beograd. Skrasio sam se ovde upravo onako kako sam u tinejdžerskim danima maštao. Oženjen sam srećno, i kao plod toga, roditelj sam devetogodišnjeg naslednika Maksima. Sam grad se nije preterano izmenio, a vala nisam ni ja. I dalje sam isti pomalo arogantni skot koji odbija da se prepusti modernim vremenima, i živi tamo negde u prvoj deceniji ovog milenijuma. 

Ne volim da vozim bez preterane potrebe. Volim da šetam gradom. Oduvek sam voleo. Maksim voli da šeta sa mnom slušajući moje priče o nekim mestima u gradu. Krenuli smo tako jednom preko reke Brankovim mostom i nešto mi pade na pamet. Poveo sam Maksima da mu pokažem nešto.

,,Vidiš li ove stepenice, mali? Deluju li ti poznato odnekud?”

,,Pa, ne znam. Ti i mama me nikada ne vodite ovuda.”

,,Hajde pomoći ću ti”- rekoh mu. ,,Sinoć smo gledali našu omiljenu seriju. Znaš da je bila jedna scena na stepenicama.”

,,Ne znam, ne mogu baš da se setim.”

,,A i kako da znaš”- pomislih naglas. ,,U pravu si. Stvarno je teško prepoznati. Ono što smo mi gledali bilo je pre mnogo godina. Snimak je crno-beo. A i tada nisu bile prekrivene ovim grafitima.”

Radoznalost mu je plamtila u očima. Voleo je moje priče.

,,Ovo su, sine, stepenice u kojima je Prle dobio šamar od nemačkog oficira u Otpisanima.”

,,Vau! Stvarno?! Baš ovde?” – sa ushićenjem je počeo da trči po njima gore-dole.

Bio je kao ja. Voleo je da gleda stare filmove i serije. A i te proklete jugoslovenske serije, uvek su bile dobre i gledljive, bez obzira na broj ponovnih prikazivanja. A nacionalna televizija ih srećom redovno reprizira. Maksim već gleda Otpisane drugi put, a tek mu je devet.

,,Tata, svi moji drugari u školi žele da budu Tihi jer je on glavni, a ja baš neću. Ja sam Prle!”

,,I tata je uvek bio Prle” – uzvratio sam ponosno.

,,Ovde je dobio šamar, ali ih je zato posle sve potamanio. Bum-bum-bum! Kad porastem pucaću iz mitraljeza, isto kao Prle.”

,,Ne moraš baš da pucaš kao Prle, on je bio dobar i u drugim stvarima. Možeš na primer da voziš auto kao on. Sećaš se tog filma?”

,,Flojd, Flojd, Flojd, Flojd. Gledao sam nedavno sa mamom. Znam! Pucaću kao Prle dok vozim kao Flojd!”

,,Aman mali, okani se pucanja.”

,,Tata, ovde je Prle, a tamo je Flojd, a kako mu je bilo stvarno ime?”

,,Zvao se Dragan Nikolić. U gradu smo ga zvali Gaga.”

,,U kom je to gradu bilo?”

,,Ovde u Beogradu, blesane.”

,,A je l’ radio on još nešto, osim što je vozio kola i pucao Nemce iz mitraljeza na televiziji?”

,,Gaga? On je jednostavno legenda.”

,,Po čemu?”

,,Bio je dobar čovek. Beograd ga je voleo.”

,,Jesu li onda svi dobri ljudi legende? Jesi li i ti legenda?”

,,Ha-ha, nisam, i nisu svi dobri ljudi legende. Za to je potrebno nešto više.”

,,A šta to?”

,,Potrebno je da budeš jednostavan i skroman. Da imaš u sebi dovoljno hrabrosti i želje da pobeđuješ, ali da to radiš dostojanstveno i po fer-pleju. Da šta god radiš, radiš iz srca, iskreno. I kada te jednom zapaze i zavole, da ostaneš veran sebi i onome što si uvek bio. Voleće te tada i veliki i mali ljudi, voleće te ceo grad.”

,,Tata, ja onda neću da budem ni Prle ni Flojd. Hoću da budem kao on, kao Gaga. Da budem legenda i da me voli ceo grad.”

,,Bićeš ti jedan običan tatin dramoser. Hajde, polazi, vodim te na Krst da vidiš gde je Gaga živeo. Onda ćemo na Čuburu, u kafić u kome sam ga jednom kao srednjoškolac video uživo. Tamo ćeš dobiti sladoled.”

,,Stvarno si ga video?”

,,Jesam. Nisam se usudio da ga pitam za autogram. Dovoljno je bilo samo videti ga, i srce mi je bilo puno. Znaš, tata je njega mnogo voleo, bio mi je idol. Bio je idol celom gradu.”

,,Tata, onda ću ga i ja voleti, i meni će biti idol. A zašto nisi smeo da mu tražiš autogram?”

,,Zato što, Maksime, jednoj takvoj legendi… u stvari, objasniću ti to drugi put, kad malo porasteš. Hajdemo sada, idemo dalje!”

Tako to sve izgleda u mojoj glavi kroz neko vreme.

Dok u Holivudu imaju ,,stazu slavnih”, i za dostignuća dobijaju zvezde na pločniku, kod nas se ne dobija ništa tako senzacionalno. Tačnije, ne dobija se ništa. Ništa opipljivo i materijalno, ali se dobija nešto drugo. Nagrada je kolektivna naklonost, i njoj nema kraja. Pre tačno godinu dana, napustio nas je Dragan Nikolić. Napustio nas je najbolji i najveći u ovom gradu. Tek tada smo uistinu shvatili o kakvoj i kolikoj veličini je reč. Bili smo mu verni za života jer je on ostao veran nama i Beogradu. Nazivali su ga ,,svegeneracijskim idolom” i tako će ostati i nakon što smo prestali da sa njim delimo vazduh. Ostaće legenda kao zvezda vodilja, da joj težimo, da je pratimo i da se bar malo potrudimo da budemo kao on. Onda će i ovaj grad biti bolji. Onda će i ovaj svet biti bolji.

Leave a Comment