Recenzija filma „Rekvijem za gospođu J.” ‒ letargična atmosfera gorke svakodnevice


Ko je gospođa J. i zašto je bitna? Poslednja scena ovog filma ostavlja gorak ukus u ustima zajedno sa suzama koje se slivaju niz obraze, ukoliko ste osetljive prirode, naravno. Svako ko danas živi u Srbiji, a ima nešto više od 20 godina može se saživeti sa delom priče.

Film „Rekvijem za gospođu J.” je film prema scenariju i u režiji Bojana Vuletića. Glavnu ulogu tumači Mirjana Karanović. Igraju još i Danica Nedeljković, Jovana Gavrilović, Vučić Perović, Boris Isaković, Srđan Todorović, Mira Banjac.

Film počinje scenom in medias res. Krupni kadar revolvera iz koga gospođa J. planira da se ubije jeste prva scena sa kojom se gledalac susreće.

Ljubav ti daje snagu, ali te i ubija

Pored svih krucijalnih tema koje prožimaju čitav film – poput teške ekonomske situacije, siromaštva, depresije, porodičnih nesuglasica, ističe se još jedna bitna, a skrivena. Gospođi J. je pre izvesnog vremena umro muž. O njemu se ne kazuje ništa sem što se pominje njegovo ime i godine rođenja i smrti. Međutim, ako čitamo između redova, shvatićemo da se radilo o uspešnom, skladnom braku, o odnosu ispunjenom ljubavi, srećom i razumevanjem. Takođe, shvatamo da je njegova smrt bila kap koja je prelila čašu. Kao i uvek u umetnosti, a i u životu, ljubav je nezaobilazna tema i glavni pokretač svega. Gospođa J. se nikada neće pomiriti sa činjenicom da je izgubivši supruga izgubila i deo sebe. Neki ljudi ne mogu da prebole i nastave dalje.

U ovoj zemlji ne možeš ni da umreš!

Što se pitanja birokratije u filmu tiče, odmah određene sekvence možemo povezati sa Kafkinim „Procesom”. I sam naslov odiše takvim paralelama (Jozef K / gospođa J). Izgled institucija kod Kafke može da parira izgledu oronulih fasada, polusrušenih zgrada, fabrika i zarđalih automobila u filmu. Naročito poseta gopođe J. fabrici, u kojoj je radila pre nego što je dobila otkaz kao tehnološki višak, budi neku jezu, setu, možda čak i nostalgiju.

U filmu gospođa J. želi da završi sve obaveze pre nego što se ubije na godišnjicu smrti svog muža. Radnja filma traje pet dana, od ponedeljka do petka. Gospođa J. ima pet dana da završi sve što je naumila. Međutim, problem nastaje kada ne može da overi zdravstvenu knjižicu, jer ne može da podigne uverenje o stažu. Taj zaplet je ispunjen naročitim brojem prepreka.

Ko podnosi sve žrtve ovog sveta ‒ ŽENA

Ono što zapada za oko je činjenica da u filmu dominiraju ženski likovi. Zato i ne čudi što je baš glavnu ulogu ponela žena. Sve breme je palo na leđa jedne žene. Kao žrtva tranzicije, gospođa J. ne može da nađe svoje mesto u svetu. Zapravo, za nju mesta više nema, o njoj niko ne brine, skroz je zaboravljena. Pritom je izgubila sve, muža, posao, a komunikacija i odnos sa decom nije na zavidnom nivou. Zato ona jedini izlaz iz takve teške životne situacije vidi u smrti. Samoubistvo je za nju jedino logično rešenje. Za razliku od nje koja je digla ruke od života i sveta, njena deca imaju dijametralno suprotni, čak buntovni odnos prema svemu što ih je zadesilo.

Depresija je tihi ubica

Pošto je glavni lik očigledno u depresiji zbog svega što ju je snašlo, takvo stanje verno oslikava i kamera. Depresija je vrlo statično i nemo stanje, te je jako teško verno sve predstaviti fotografijom. Međutim, direktorka fotografije Jelena Stanković je to uspela. Film teče jako sporo, nekih obimnijih dijaloga skoro da i nema. Muzika je takođe izostala. Ceo film kao da protiče u nekoj izmaglici, nekom snu. Dominira sivilo, statički kadrovi i jednolično, betonsko okruženje. U Srbiji se o depresiji ne priča dovoljno i ljudi koji boluju od nje su zanemareni, čak i ismevani. Zato je dobro što se film bavi i ovom tematikom. Barem malo da podigne svest kod ljudi.

Crna komedija, crni humor

Iako se bavi veoma ozbiljnim pitanjima, film ume i te kako da nasmeje. Zato je ovo crna komedija. Čak i najmračnije stvari koje vas zadese u životu možete ublažiti sa malo smeha. Jedno bez drugog ne funkcioniše u realnom životu. Crni humor se pre svega odnosi na scene sa kamenorescem, ali i na odbijanja i prepreke sa kojima se gospođa J. susreće prikupljajući dokumentaciju od šaltera do šaltera. Ono što je jako smetalo i bilo suvišno to su psovke. Film je, kao što rekosmo, vrlo statičan i „nem”, tako da su psovke bile višak. Humor bi još više došao do izražaja da ih nije bilo. Vreme je da se u srpskoj kinematografiji psovanje svede na minimum.

Šta se krije ispod površine?

Film se neće svideti svakome, što se videlo u bioskopu kada se nekolicina žalila na dosadu. Ljubiteljima akcije i površnih scena eksplozije automobila se svakako neće dopasti. Uzrok tome su upravo letargične, spore scene koje prolaze kao u nekoj sanjivoj izmaglici. Tome doprinosi i vrlo mala količina reči koja izlazi iz usta fantastične Mirjane Karanović. Njena facijalna ekspresija, mimika, tužna poruka koju šalje pogledom, nije uopšte zanemarljiva. Na tako teškim detaljima, sa vrlo malo izgovorenih reči, ona je iznela ulogu idealno.

Naizgled tako jednostavan film krije veoma teška pitanja i teme. Raslojava se u hiljadu mogućih zašto i zato. Dovoljno je da ga jednom pogledate i ostaćete zapitani duže vreme.

Leave a Comment