Ko se boji bombe još? | Dr Strangelove or: How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb


Od klasičnog rata kao frontovske razbibrige brigadnih i đeneralštabnih đenerala i komandosa, i žive muke i krvave drame običnog čoveka, ima još nešto besmislenije i što nikome nikad nije išlo na korist: to je njegova suluda, na ivici propasti, na rubu katastrofe, u oku mahnitih ludaka i rukama na tasteru njihovih podređenih kukavica, varijanta tzv. hladnog rata. U istoriji ljudskih ratova, u odnosima sučeljenih strana koje su vazda umesto grupa „mira“ predstavljale bratstva „rata“, nije postojala jedna takva zategnutost koja bi u milisekundi isporučene nuklearke ubila i u bestragiju odnela celo jedno čovečanstvo od nekoliko milijardi duša. Korejski rat, Kubanska raketna kriza, Vijetnam, samo su neke od tačaka gde se moglo progovoriti jezikom Sudnjeg dana. A nekom srećom i ingenioznošću pribranih, sva sreća, nije. I sreća je to: jer da jeste, kako bi bio zabeležen ovaj Kjubrikov film i kako bi današnji čovek, ako izuzmemo publicistiku i dokumentarne zapise, ikad mogao da zna šta se šezdesetih zbivalo na kugli Zemaljskoj i da je konstatno kolila vijugava opasnost da će sve što je čovek stvorio od kamena pa do danas biti pretvoreno u taj isti…kamen.

Pre Dr Strangelove- a, Kjubrik je imao seriju zapaženih ostvarenja. To su mahom bile varijacije na istorijsko- literarne teme. Tada mlad reditelj uspeva da se iskoreni iz taloga proseka filmom „Staze slave“ koji mu odmah donosi priznanja u Italiji, Francuskoj i Americi. Zbilo se to 1957. godine kada je Kirk Daglas dočarao ličnost oficira koji daje primer svojim vojnicima kako se juriša za časni krst i večnu slavu. Potonja dva filma takođe su klasici kao i ovaj ratni, pa možda i veći no on. Imamo „Spartaka“ (1960) i „Lolitu“ (1962) i nove dimenzije priče i novi ugao gledanja. Normalno, nije tu Kjubrik bogzna šta mogao da izmisli, niti da u svoje vode prevodi, premda je preuzimao ono što je već bilo u knjigama zapisano. Ali on je i pored toga doneo nešto novo; bio je beskrupulozan, inovativan, progresivan u onome što je zastupao i taj će ga nagon držati do kraja stvaralačke karijere.

Međutim, koliko god da je ovde reč o vrhunskim delima kinematografije, nijedan od tih filmova nije uzbudio javnost i raspolutio je na pola, kao što je to učinio „Dr. Strangelove“ (pun naziv: Dr. Strangelove or How i learned to stop worrying and love the bomb). Pravi trenutak je, čini mi se, načinio od ovog filma kult i ekspresiju kritičkog promatranja na svetska zbivanja. Eto samo da se čovek osvrne na godine u kojima je nastajao ovaj film: Kubanska raketna kriza, pojava trećeg bloka u vidu nesvrstane Jugoslavije, nezavisnog Egipta i njima priključene Indije, Gvantanamo, Zaliv svinja, Hruščov temperament koji se iskazuje udaranjem cipelom po govornici, i mnogo još štošta. Normalnom čoveku dovoljno ludo, a ludom dokaz da on nije jedini koji je poremetio pameću. Okolnosti u velikoj količini određuju temu nekog umetničkog dela. Kjubrik je u znantnoj meri iskoristio to načelo i svoj film trasio u glas iz mase koji se ne miri sa užasom koji čeka sve nas ako se pojedini manijaci ne uravnoteže i ne urazume. Otud je, takvim načinom razmišljanja, nastao jedan od najvažnijih filmova XX veka.

Glavna tema ovog naslova jeste strah. I kod jedne i kod druge strane vrije jedna te ista količina plašljivog i uznemirujućeg: šta će biti sa ljudima ako jedni druge napadnu i okoriste se hidrogenskim bombama? Kako će se živeti ako nebo promeni boju i počne da podražava pejzaž đavoljevih snova? Pod zemljom se ne može dugo, a iznad zemlje se ne može uopšte. I kako da se razmnožavamo, da se hranimo, da u sebe ulivamo tečnost, da ozdravljamo, da se čuvamo, ako naprečac menjamo uslove življenja na koje nismo navikli? Cela završnica filma posvećena je ovim pitanjima.

Sve se menja već na samom početku kada prividno smireni general Džek. D. Riper, poziva svoje bombardere da standardne komandne šifre zamene za kodove u slučaju iznenadne i neočekivane opasnosti. Iznenađenje je još veće kad ovi gore, u avionu, shvate da je reč o ataku na neprijateljsku teritoriju. Prvo su zbunjeni i nepripremljeni, onda im ništa nije jasno, a kako nemaju kako da provere tačnost ovih tvrdnji sem da pozovu matičnu bazu, oni to i rade; strah je još veći kad im se potvrdi da je reč o napadu. I tako kreće cela priča.

Kjubrik je, verujem, u liku generala Ripera video celokupni militatni vrh. On ga stavlja u središte cele drame tako što mu daje sve povlastice i mogućnosti koje jedan general može da ima. Razumljivo je to, ta zbirka prava koje viši čelnik u vojsci poseduje, sve dok se ona ne zloupotrebljavaju. A kad počnu, kao što je ovde slučaj, onda dobijate zavrzlamu ravnu pravoj tragici ljudske psihe.

Upravo je u psihi problem. Nenormalni upravljuju normalnima (bar naočigled), a ovi se ne bune. Hoću reći, dajte majmunu tenk kao u onom opštenarodnom vicu, pa ćete videti šta se dešava. Riper ništa nije drugačiji od svog kosmatog pretka. U glavu je utulio, očekivanu za te krugove, komunističku urotu (koju čak vidi i u preradi vode za civilno stanovništvo!) od koje ne odstupa ni časa. Kao pokvarena vrpca on ponavlja jedno te isto: „Komunistička banda!“, „Komunistički ološ!“, „Komunistička manguparija!“. Od tolike zlobe čovek može i da se razboli. A od bolesti, bogami, i bombu da baci.

Predsednik SAD- a čuje šta se desilo i saziva sastanak u „Ratnoj sobi“, u Pentagonu. Okuplja sekretare, senatore, savetnike i generale. Najviše se oslanja na glavnokomandujećeg, prvog čoveka američke vojske, generala Turgidsona (o čijem moralu govore kadrovi kada mu se u sobi nudi prelepa sekretarica). Malo će to poverenje trajati: predsednika će iznervirati Turgidsonova nesmotrenost, budalarija, i na vrhuncu, kad se više nema izbora, predlog da kada već sve ide dođavola, oni prvi počnu sa bombardovanjem: tako bi se, kako kaže general, izgubilo (samo!) 15- 20 miliona ljudi, a ne čitavih 150 miliona! Ova replika, bar za mene, dovoljno govori da je život običnog čoveka u to vreme bio smatran i provlačen kao matematička jednačina i jednolični broj, koji bi se u slučaju humanih gubitaka dao oduzimati i sabirati.

Čuvši ovo, predsednik SAD (kojeg glumi isti čovek koji pored ove uloge tumači i rolu generala RAF-a i nemačkog naučnika, dr. Strejndžlova, brkati Piter Selers) se momentalno zgrožava. „Vi to predlažete masovan pokolj“, prvo je što će odgovoriti. A kad mu ovaj predloži napad, on će uzvratiti: „Ja sam lider demokratske države koja ima politiku da prva ne napada“. Iako je Kjubrik težio da izjednači ludost najviših državnika Zapada i Istoka, on se ipak priklonio strani kojoj je i sam pripadao. Tako on, barem za nijansu, daje prednost predsedniku SAD- a kojeg predstavlja kao malo više razumnijeg i staloženijeg, dakako mirnijeg državnika (iako on to nije bio, premda se kao demokrata predstavljao; možda je demokratiju shvatao kao uništenje većine a ne kao blagodat većine? ) Nasuprot njega, sovjetski predsednik (kojeg ne vidimo, jer se ceo razgovor odvija preko telefona i „crvene linije“) okarakterisan je kao pijanica, manje razuman, razmažen, neuviđavan i daleko van opsega zdravih odluka. To je isto jedan blagi oblik stereotipa kojeg se i umetnici, kao što je Kjubrik, nisu mogli otarasiti.

Želja da se pokaže bar jedan sovjetski zvaničnik ipak nije napuštena: tu je ambasador De Sadski. Krupne telesine, skromnog odela, bez kose, aljkavog rečnika- „tipičan sovjetski diplomata“, rekli bi američki predstavnici vlasti. I njegova žalopojka američkom predsedniku kako narod stalno traži više „najlonki i veš-mašina“ a oni to ne mogu da priušte „jer se ne može istovremeno voditi i trka u naoružanju, svemiru i miru“. Ovo je još jedna fraza koja se na kraju ispostavila kao tačna. Elem, tako je zapadni svet percipirao dešavanja koja su se odigravala iza „gvozdene zavese“: „sve je to beda i nestašica nasuprot kapitalističkom progresu i razvoju koje nude države poput SAD- a i Velike Britanije.“

Dok se gospoda svađaju, vreme teče i američki vazduplohovi su sve bliži ruskim bazama. Čas je 15 minuta do eksplozije, čas 13, čas 11, itd. Nikakvi dogovori se ne postižu, a do odustajanja i prekida operacija se ne može doći jer je jedini koji je znao šifru, poludeli general Riper, izvršio samoubistvo, uviđajući da će mu suditi zbog prekida u komandnom lancu i „igranja“ nuklearnim oružjem na svoju ruku. Tako da jedino ostaje čekanje i očekivanje najgoreg.

U tim trenucima kao razjašnjenje nerazrešivog, na scenu stupa dr Strejndžlov, naturalizovani Nemac kojeg su po svemu sudeći Amerikanci prokrijumčarili ne bi li za njih stvarao golem apokaliptični arsenal. Nejasna je uloga ovog čoveka: u invalidskim kolicima on se šetka kao vođa naučno- istraživačkog tima Pentagona i nešto objašnjava. Ono što se pak nesumnjivo primećuje jeste ta iskra zla koja mu kulja iz očiju. Bivši je to nacista koji se još nije odrekao vlastite mu ideologije. A to što je on baš na čelu jednog važnog američkog tima stručnjaka, može govoriti samo jedno, iskazanu i u govoru koji ovaj ludi naučnik iznosi: američka i sovjetska konfrontacija i hladnoratovska politika samo je produžetak nacističke politike dominacije i surove moći. Ona, dalje, podrazumeva iščeznuće, totalno uništenje i haos među narodima i svemu što živi. Nema tu brige za čoveka, kao što je nije bilo ni za Jevreje, Poljake, Rome, Francuze i Srbe koji su zatvarani u koncetracionim logorima, primorani da rade, gladuju i ćute. Moguća strategija razmnožavanja ravna je i nacističkoj politici istog: muškaraca je manje, žena je više i žena se posmatra isključivo kao objekt koji se plodi i koji rađa potomstvo. Sve u svemu, jedno veliko ubistvo: u prvom redu čoveka, zatim klasičnih i oprobanih tradicija, i na kraju, kao ništa manje važno, oblika kulture koji je od razvoja prvih društava težio da stvori barem jedno ljudsko biće koje će po razumu da sudi, a po srcu da voli.

Leave a Comment