RECENZIJA | „Laura, molim te” ‒ tužna realnost savremenog doba


„Laura, molim te” je monodrama savremenog doba koju izvodi Nikola Rakočević. Tekst za ovu predstavu inspirisan je zbirkom pesama Milana Mrđe, jednim od scenarista „Knznier”. Sam naziv govori da je zbirka u vezi sa Petrarkinim „Kanconijerom”.

„Kanconijer” se smatra ispovešću, jednom vrstom dnevnika koji je Petrarka vodio godinama. Laura je, iako je pravi zemaljski lik, predstavljena u nekim momentima kao nedostižna, božanska lepota, po ugledu na prethodnu tradiciju. Sve se ove paralele mogu povući sa predstavom, uključujući i usamljenost junaka. Međutim, veoma je teško direktno napraviti neku vezu, s obzirom na ogromnu razliku u vremenima radnje.

Predstava „Laura, molim te”  je protkana i muzičkim i dramskim elementima te predstavlja neku vrstu modernog žanra, imajući u vidu i virtuelni svet društvenih mreža sa kojima glavni i jedini junak vodi dijalog. Utisku svakako doprinosi i nesvakidašnja atmosfera u kojoj se predstava izvodi, a to je Klub Petak.

Tema života u digitalnom dobu je veoma aktuelna u poslednje vreme. Iako svi dobro znamo priču o društvenim mrežama i činjenicu da treba da se izlogujemo što pre, ova izvedba nas ipak tera da se zapitamo i stavimo prst na čelo.

Pored aktuelne teme, nepopravljivi romantičari će primetiti i neprevaziđenu temu u umetnosti, temu ljubavi. Međutim, ovde se radi o nekoj vrsti antiljubavi, ljubavi koja nije zdrava i ne počiva na realnim životnim događajima i na realnim dodirima i razgovorima. Ne može se reći ni da je platonska ljubav u pitanju.

Junak Malo u svojoj usamljenosti i odsečenosti od bilo kakve ljudske, realne interakcije, ubeđuje sebe da je zaljubljen u Lauru, fejsbuk prijateljicu. Svoju otuđenost i samoću Malo nadoknađuje interakcijom sa ekranom, iako on misli da je u pitanju ljubav prema devojci.

To ga zapravo ne čini srećnim. On, poput mnogih ljudi u današnje vreme, živi jedan lažni život pun obmane i privida. Pored smeha i mnogo komičnih trenutaka, publika oseća sažaljenje prema glavnom junaku.

Ljudi iz nezadovoljstva sopstvenim životom žive te druge, digitalne živote. Sama činjenica da lajkovima i virtuelnim razgovorima, skrolovanjem ekrana i mnoštvom prijatelja ko„Laura, molim te”je ne poznajemo dižemo sopstveni ego i samopouzdanje jeste poražavajuća.

Međutim, ne stiče se utisak da je predstava kritika društvenih mreža. Internet je dobar sluga, ali loš gospodar. Zato je ovde akcenat na pojedincima koji ga koriste na ovaj neadekvatan način i otuđuju se od realnog sveta.

Nekako, kada se spominju društvene mreže i kritika načina njihovog korišćenja, uvek su u žiži osobe ženskog pola. Osvežavajuće je što se ova aktuelna tema daje iz muškog ugla.

Takođe, poput pesničkog subjekta iz „Kanconijera”, i naš junak prolazi kroz unutrašnje sukobe, nedoumice i nesigurnosti, ali se čini da na njega samoća deluje destruktivno i ne pomaže mu da sagleda sve aspekte svoje ljubavi na pravi način.

Nikola Rakočević je sjajan i pri svakoj humorističnoj opasci dobija zaslužene aplauze, a u isto vreme uspeva da izazove i tugu i sažaljenje prema liku kojeg tumači.

Najjači utisci nakon gledanja predstave „Laura, molim te” ostaju u vidu neke plahe tuge i u vidu pitanja: Da li smo zaista zatrovali ljubav, da li je ovo realnost i naša budućnost, da li će se takvi ljudi osvestiti i izaći iz svoje ljušture samoće i lažnog ega? Sudeći po ovome, tragedija lika nakon gledanja predstave je prevladala nad komedijom zbog koje smo se smejali u toku gledanja predstave. Pružiti tako široku paletu emocija gledaocima je pravi izazov, a ekipa Laura 2000 je to uspela.

Leave a Comment