Pontifex maximus | Pozorišna kritika novog komada ,,Sluge javnog interesa”


Predstava ,,Sluge javnog interesa” premijerno je izvedena 25. aprila u prepunoj ,,petici” Pravnog fakulteta u Beogradu. Autorska predstava studenata okupljenih u dramskoj sekciji AmfiTeatar dobila je ovacije zadovoljne publike, a zbog velikog interesovanja publike najavljena je repriza u Pan teatru, 6. maja u 12h.

Razvivši zastavu satiričnog glasa koji aluzijama na nerazjašnjene slučajeve, vrlo otvoreno i neposredno, bocka trenutno postojeću vlast, Nikola Masal je dramskim komadom Sluge javnog interesa uz jednostavan proscenijum i proste rekvizite napravio omaž Branislavu Nušiću, onom njegovom daleko poznatom Narodnom poslaniku i vrcavoj proročici Gospođi Ministarki. Ne sužavajući domet vokalnih sposobnosti, niti se ograničavajući prostornim granicama koje igraju na kartu jednog učaurenog izbornog štaba, režiser (Marta Ašanin) je prizvao i nešto malo etničkog humora Aleksandra Popovića i one ukorenjene anomalije Dušana Kovačevića, ali naposletku kreirajući nešto novo a staro, u dualnoj perspektivi momenta u kojem se shvata da su prikazane stvari već viđene, i da očigledno nešto nije u redu kad se ponovo smejemo onome što je trebalo odavno da nas zabrine.

Potreba za političkom satirom, naravno, ne jenjava, a to pokazuje i ova predstava. Namenski napisana, ne kao nečiji masterpiece, već kao iznuđeno sredstvo u nedostatku žive materije, smešta likove u predizbornu noć u kojoj se odlučuje da li će predsednik partije Milan Stanisavljević (Nikola Masal) po treći put zadobiti poverenje naroda, da ga još pet godina vodi strmoglavim putanjama uvek aktuelne tranzicije. U toj misiji, po svemu sudeći, trebalo bi da pomoć nađe u klasičnim ulizicama (od kojih je samo jedan onaj pravi ketman) – izvesnom Marketiću (Nikola Todorović), umišljenom i prekopouzdanom Brutu, i naivno nepripremljenom Pusiću (Igor Vesović), kojem se lice stapa s bojom sakoa koji nosi. Zatim, u svečanoj lakrdiji kakva se može očekivati od središta u kojem se unapred računa na pobedu, defiluje cela prozvana i neprozvana „elita“: starleta Una (Sandra Milenković), klasična prostota u firmirano ruho odevena, šef omladine Goksi (Nikola Sretenović), mladi i razulareni huligan, profesor Karamarković (Janko Blašić), intelektualac od načela koji umesto da služi društvu, vlastitom kvarnoćom hvata na prevrtljivost, njegova žena Milka (Marta Ašanin), skorojevićka starog kova; tu je i predsednikova žena Marina (Danijela Sarapa), mirnog tona i podvučene ravnomernosti u nastupu, novinarka (Danica Radovanović), koja samo radi svoj posao (!), predsednik Sindikata prosvetnih radnika Ivković (Aleksa Filipović), jadni i siroti apel koji nigde ne dopire, pop Nićifor (Nikola Dragašević), sav u postojanju Boga od kojeg prenosi poruke sa željom duge vladavine, i biće, jedini normalan član stranke, ono tzv. demokratsko krilo, Jovanović (Denis Ovčarević) koji strada kao Buharin na izmišljenom, montiranom procesu. Njemu ni sveznajuća Rajka čistačica (Katarina Vidaković) ne može pomoći, a ona sve čuje i sve zna; i budući da je neizostavni element ove vesele skupine, ona je nepromenljiva kao i vlast za koju se mislilo da će izdržati nalet promene koja je uvek u pitanju.

Poigravanje sa režimom i bačena rukavica u lice nepromenljivom aparatu, međutim, nije sprečilo opredmećenje jedne natuknute filosofije vlasti. Protagonisti su nje željni, ona je najveći porok, veći i od kocke, alkohola i koje čega drugog, i pitanje da li su spremni odreći se ministarske fotelje. Pored toga što je simbol, takođe je i lično-kolektivna transverzala; stepenica ka moći i prestižu, ali najviše ka materijalnom zadovoljstvu i ispunjenju. Druga strana medalje se ipak ne nudi i ne optira u kratkim i efektivnim dijalozima, ali se magla „neočekivanog“ može istog trenutka razjasniti i kao bumerang vratiti oholoj i preko mere sigurnoj klasi. Neće, verujem, ni pomoći ako čuje izgovore dojučerašnjih protivnika, jer u svom tom neredu oni samo misle na to kako ih niko ne razume niti pojmi kako je u stvari teško živeti na račun drugoga.

Pluralistički osvrt na likove, ipak, podređen je monizmu zvaničnog sudije naših života. To je, posledično, krunisani svetovni vođa ili patrijarh sa žezlom među prstima. On je prorok, kao Domanovićev Vođa, ali i vešto ispraksovani politikant koji se brzopoteznim namigivanjem obračunava sa neistomišljenicama. Njegova reč je naredba, naredba mu je poziv za pomoć, a pomoć, opet, nepotrebno i suvišno zamlaćivanje sa stadom ovaca koje se po potrebi vodi, a po interesu – šiša.


Prikazano, po ukusima političke religije, veoma podseća na ne toliko pominjano, ali tako često prisutno poimanje kulta ličnosti. Okružen kičom i generalno ustanovljenom „umetnošću“ koja se njime može nazvati, misli da se sigurnim može osećati. Trebalo bi da i pravilno misli, budući da je poslušnost osvojio silom. Ali i tu treba postaviti pitanje: da li je svaka reč koja se čuje reč koja se isprva razume, ili i ti uplašeni pacovi dirigovane administracije još imaju svoju svest? Marketić je, ipak, nešto drugo, i na njegovu replikaciju (na širem planu društvene akcije) ne možemo računati. On je, nažalost, provereno telo bez duha, umesto obrnute postavke.

S toga, gde ga valja potražiti? U svakom slučaju negde gde ne postoje uslovi koji ga negiraju. Tamo gde se ritual nije izgubio u rutini, a zakon u opovrgavanju. Tamo gde je razumno umom se poslužiti, a ne statistička omaška u računu. Na prostorima gde se samo dijalog koji suprotstavlja računa, a onaj što konstatuje – ne priznaje. Gde privilegija nije kupljeno vreme, već mogućnost izbora. Tamo, dakle, gde se ukršta reč i govor, i gde Razum postaje tek drugo ime za Istinu.

Leave a Comment