Recenzija | Hipnoza jedne ljubavi – Na granici između realnosti i snova


Kada nakon aplauza izađete iz pozorišne sale sa osmehom, suzom i pitanjima koje sebi postavljate, a reči nestanu, znajte da ste upravo prisustvovali uspešnoj realizaciji umetnosti visokog kvaliteta. Prisustvovali ste stvaranju magije, verovali u nju ili ne!

Novi komad Dušana Kovačevića, o kom se mnogo pisalo i pre nego što je komad postavljen na scenu, ima neverovatnu težinu koju je pisac odlično upakovao tako da ga nije nimalo teško gledati. Na veoma oštrouman način, Kovačević je uspeo da jednu ozbiljnu i potresnu priču uvije velom humora i mašte.

Tema nije tako oštro određena, pa će različiti ljudi različite motive istaći kao najbitnije ili najdominantije. Iako se u medijima pre same premijere pisalo da je tema komada odlazak mladih iz Srbije i odumiranje naših sela i gradova, za romantičare središte je ipak sama ljubav koja se pojavljuje u naslovu.

Komad govori o ljudima koji nisu spremni da razumeju išta van svojih svakodnevnih okvira, ali su i te kako spremni da nekoga obeleže kao ,,ludog“, dok svoju racionalnost stalno dovode do ivice. Ovo su ljudi kao i svaki drugi, nesrećni i usamljeni, koji ne shvataju koliko im malo nedostaje da budu srećni, sve dok to malo ne izgube. Na primeru jedne uobičajenije porodice, pisac je ilustrovao priču na granici između realnosti i snova, upravo onoj granici koju je ponekad teško odrediti.

Vešto iskorišćen motiv Malog Princa u slikanju ljubavne priče, smešta istu u šire socijalne koordinate. To je bajkovita priča o ljubavi koja nailazi na nerazumevanje usled  neobičnih okolnosti izvan rama realnosti. Upravo to nerazumevanje i generacijski jaz, koji se javlja među likovima drame, predstavlja svakodnevni problem današnjice. Racionalnost ponekad postaje prepreka razumevanju stvari i ljudi koji su nam vrlo bliski. A šta ostaje kada prestanemo da se međusobno razumemo?

Izvanrednim darom Kovačević slika veliki broj društvenih problema kako naše zemlje i mentaliteta, tako i jednog ,,globalnog sela“, apstrahujući probleme u širem kontekstu. Istančanim, gotovo novinarskim okom za detalj, pisac i reditelj  povezuje mnoštvo teških pitanja, motiva i problema, koje često servira bez odgovora da ih publika može lako razumeti, osetiti i saosećati sa njima.

Kada na jednoj planini imamo samo dve porodice iz kojih je po jedan mlađi član otišao na drugi kraj planete, a drugi se tek sprema, jasno je kakva je sudbina te planine. Sve česći primeri odlaska mladih iz zemlje nisu inovativan motiv, ali način na koji Bandović svojim replikama ukazuje na činjenicu da baš ti mladi ljudi ne odlaze iz rugla, već iz jedne prirodne i neopisive lepote, daje drugačiji pristup, mnogo puta pokušavanom, rešavanju problema.

Scenografija (Nenad Brkić i Nikola Nikolić) toliko realno predstavljena, a opet nestvarno hipnotiše gledaoce utičući na njihov doživaljaj planinskog ambijenta pod zvezdanim nebeskim svodom.

Anica Dobra i Ljubomir Bandović u ulozi roditelja oslikavaju stalno prisutnu podelu na ,,dobrog i lošeg policajca“. Iako se na sceni Teatra nije našla četvrt veka, njena gluma briljira, dok Bandović, kao i uvek, uspeva da ubedi publiku u iskrenost svoje uloge oca ženskog deteta, zaštitnika i sanjara.

Dok Pele (Dragan Petrović), svojom već izgrađenom reputacijom humorističkog glumca, izmamljuje najveće aplauze, ostaje samo da razmišljamo da li se genijalnost njegovih replika krije u samom tekstu ili njegovoj izvedbi istog.

Druga generacija glumačke postave koju čine Ivan Mihailović i Uroš Jakovljević na čelu sa Ninom Janković, nimalo ne kaska za starijim kolegama. Iako pomalo (prema scenariju) stavljeni u drugi plan, ipak, njihov značaj je ključan za čitav dramski komad koji je tako koncipiran da tera suze na oči, bilo suze sreće ili saosećanja i tuge.

Ovo je komad koji se dugo čekao, a još duže će se pamtiti. Pitanja koja drama nameće ostaju dugo u mislima. Rešenja koja su ponuđena nose isti naziv – ljubav.

Leave a Comment