,,Knjige magije” – recenzija: Da li veruješ u magiju?


Priča kroz četiri knjige objedinjene u jednom izdanju, izdavačke kuće Darkvud, o celokupnom magijskom saznanju. Tako bismo mogli opisati delo Nila Gejmana (dobro poznatog pisca i scenariste stripova naučne fantastike) ,,Knjige magije”. Pre početka teksta o ovom delu važno je napomenuti da je scenarista Sendmena objavio strip Knjige magije 1989. godine u okviru Di Si izdavačke kuće. Međutim, s obzirom na to da je priča zainteresovala kako čitaoce tako i producente, kasnije se ova priča razvijala od strane drugih autora.  

Radnju zasnovanu na otkrivanju magijskog sveta, u obliku šetnje kroz prošlost, sadašnjost, svetove paralelne našem i daleku budućnost, Gejmanu su oslikala četvorica crtača – Džon Bolton, Skot Hempton, Čarls Vels, Pol Džonson. Dvanaestogodišnji dečak koji otkriva da ima magijske moći biva o tome obavešten od svojih budućih vodiča – Konstantina, Mister I-a, Doktora Okultnog i Stranca. Na svom putovanju dečak dobija i vernog pratioca jo-jo, tj. igračku pretvorenu u sovu. Timoti Hanter ima mogućnost da postane veliki magijski majstor.

Možda je ovo dovoljno da probudi čitalačku glad, međutim, važno je skrenuti pažnju na nekoliko značajnih crta ovog kratkog serijala.

U prvom delu knjige nazvanom ,,Nevidljivi lavirint”, dečak se upoznaje sa prošlošću i biva uplašen onim što saznaje, međutim, ipak nastavlja da istražuje i opskrbljuje nova znanja. Radnja je opisna, manje dinamična, što se zapravo i očekuje za uvod u jednu naizgled kompleksnu priču. Ali kada uzmemo u obzir to da je ovo delo sastavljeno od četiri knjige, to nameće očekivanje dinamičnije radnje u razvoju prve priče. Međutim, od toga ništa, tako da mladi Timoti Hanter na kraju kreće na novu lekciju magije iako u prvoj praktično nije dobio nikakvo magijsko znanje.

U nastavku maldić saznaje da je velika većina onih sa kojima razgovara mrtva i da su njegovi vodiči prilično stari. Pojavljuje se i figura Bostona Brenda koja prati Timotija u različitim oblicima tj. likovima.

Radnja je dosta apstraktna, bez mnogo poente. Može se slobodno oceniti da se mnogo filozofira, čak je taj dijalog unutar stripa poučan, ali kada se uzme u obzir delo u celosti on ne može da nadoknadi nedostatak suštine koju bi trebalo da ima delo.

Deo koji svakako privlači pažnju u ,,Knjigama magije” jeste u okviru treće knjige ,,Zemlja letnjeg sutona” – kada Timoti skrene sa puta u vilinom svetu sa kojeg nikako nije smeo skrenuti, pa se tako nađe u kući Baba Jage obešen naopačke. Loš je primer upoređivati scenu sa događajima opisanim u Jevanđelju, ali ona zaista podseća na to. Dok Timoti visi naglavačke, zec i jež u istoj pozi sa njegove leve i desne strane mu govore o tome kako Baba Jaga sprema njihovu sortu i kako će i oni i on završiti. Na kraju se sve dobro završava, ali Timoti ponovo pravi veliku grešku i tako pronalazi nove svetove.

,,Put za nigde” kao poslednja knjiga je bukvalno opisana naslovom. Timotija Hantera, dvanaestogodišnjeg dečaka koji neverovatno podseća na Harija Potera, mnogi nastoje da ubiju, pa čak se o tom činu raspravlja i između njegovih branitelja ili vodiča, može se reći i učitelja. To se na kraju i dešava. Mister I, slepac kome je otac iskopao oči, pokušava da ubije budućeg velikog maga, ali neuspešno.

Na kraju Timoti ipak odlučuje da ne preuzme tu odgovornost magije kao veliki mag, jer kad se jednom uđe u taj svet više se iz njega ne može izaći. A živi se večno. Tokom cele radnje stripa nije naučio nijednu stvar u vezi  sa magijom, samo je gledao, posmatrao i šetao. I ćorak, kako bi rekao jedan od njegovih učitelja. Timoti Hanter nije postao veliki mag, ali na kraju shvata da je jedino što želi magija!

Pregled izdanja:

Leave a Comment