INTERVJU | Reditelj Aron Sekelj o filmu ‚‚Pejzaži rata, pejzaži mira”


U okviru jubilarnog 10. Beldocs festivala i domaćeg takmičarskog programa, film „Pejzaži rata, pejzaži mira”  reditelja Arona Sekeljaimaće svoju filmsku projekciju 13. maja u 19 sati u Dvorani Kulturnog centra Beograda.

Putovanje kroz hronologiju, tragove i mogući konačni ishod jednog vojnog konflikta, prikazano kroz topografije koje je rat, materijalno ili kontekstualno, stvorio i promenio. Strukturisan po tematskom principu „prošlost-sadašnjost-budućnost”, film „Pejzaži rata, pejzaži mira” nastoji da istraži pitanja individualne i kolektivne memorije, postojanja alternativnih filmskih metoda suočavanja sa prošlošću, kao i mogućnostima pejzaža da deluje kao nosilac kompleksnih istorijskih narativa.

U Vašem filmu pejzaži mira sa sobom donose spokoj, tišinu, dok pejzaži rata dovode do buke, dima, dubokih misli i zapitanosti gde nestaje čovek i sve oko njega… Samim tim, smatrate li da živimo u nesigurnom svetu – punom ratova, nesreća, drama, tragedija, u okruženju kulture smrti svuda okolo, u svetu sa sve manje optimizma i sve više beznađa da će sutra biti bolje?

Iako nemam preterano vedar i optimističan pogled na ove pobrojane tendencije i fenomene, nije mi bila namera da ovaj film reflektuje neke „mračne“ ili pesimistične stavove, niti da po svaku cenu nameće moju individualnu poziciju i osećanja prema širim sociološkim pitanjima rata, već da potencijalnom gledaocu omogući upuštanje na svojevrsno mentalno putovanje kroz svoja lična sećanja, znanja, neznanja, stavove i emocije u odnosu na prikazane događaje i prostore.

Žašto je ratna tematika velika tema koju samo retki prihvataju? Koliko je potrebno hrabrosti baviti se ovom temom, pa čak i kroz mogućnost pejzaža da deluju kao kompleks istorijskih narativa?

Bavljenje ratnom tematikom kroz filmski medijum, barem iz iskustva koje sam stekao radeći na ovom projektu, neminovno podrazumeva iskorak iz komforne zone nezainteresovanosti, nebrige i zaborava, i početak jednog specifičnog, možda čak i katarzičnog procesa u kojem se iznova razvija emotivna i mentalna svest o užasavajućim dimenzijama stradanja, kolektivnom istorijskom nasleđu i njegovom sveprisutnom uticaju, nemoći pojedinca, kao i o inherentnom besmislu rata kao društvenog fenomena.

U tom smislu, fizički se naći u jednom autentičnom pejzažu, tj. lokaciji koja je različitim manifestacijama ratnog sukoba ostala zauvek kontekstualno izmenjena, i tragati u tom prostoru za vizuelnim rešenjima, uz pomoć kojih bi postalo moguće otkriti i filmski dočarati te kompleksne istorijske narative, predstavlja na neki način finalni stepen tog introspektivnog procesa kroz koji autor prolazi u „okršaju“ sa temama rata. Ne mislim da u odnosu na druge filmske teme rat iziskuje nekakvu posebnu hrabrost, ali u svakom slučaju, zahteva posvećenost i konstantnu analizu i preispitavanje autorove percepcije, etičkih stavova i emotivnih stanja i, kako god to možda zvučalo, jednu zdravu dozu mizantropije.

Rat ume da izvuče ono najbolje, ali i ono najgore… Danas je sve teže običnom čoveku da razlikuje dobro od zla, mogu li se takvi elementi pronaći u Vašem filmu?

Jedan od primarnih zadataka koji sam postavio pred sebe na početku razvijanja ideje za projekat „Pejzaži rata, pejzaži mira“ bio je stvaranje narativne strukture i vizuelnog stila koji bi omogućio da film prevaziđe pitanja o tome ko je zločinac, ko je žrtva, koja strana sukoba je dobra, koja zla, i bilo koje drugo upiranje prstom u konkretne aktere ratnih sukoba. Kada se konflikt završi, ostaje samo uništenje i smrt i ovakav pristup mi je delovao kao jedini dostojanstven način za održavanje sećanja na sve žrtve i verodostojan prikaz destruktivne mašinerije rata.

Za osamnaest godina koliko je prošlo od sukoba prikazanog u filmu, verujem da je svaki pojedinac stvorio određeni set stavova i refleksija o tim događajima i njihovim trajnim posledicama. Međutim, cilj ovog filma nije da egzistira u okviru političko-društvenih diskursa, već da jednim distanciranim pogledom, oslobođenog direktnih konotacija i fokusiranom na posledice ljudske aktivnosti pre nego na čoveka samog, inspiriše gledaoca da se upusti u potragu i svojevrsni dijalog sa sopstvenim mentalnim slikama, predstavama i uverenjima koje poseduje.

Odakle inspiracija da napišete scenario za ovaj strukturistički film koji se bavi  prostorima, tj. pejzažima? Je li empatija ono što Vas je navelo da sastavite film od arhivskog materijala koji prikazuje prošlost i sadašnjost?

S obzirom na to da sam se u poslednjih pet-šest godina sve više i više interesovao za različite metode bavljenja filmskim prostorom, a pre svega za dela autora poput Džejmsa Beninga (James Benning), Pitera Hatona (Peter Hutton), Dibore Stretmen (Deborah Stratman) i drugih koji su svoje filmske eksperimente bazirali na stvaranju alternativnih, čisto vizuelnih, narativnih sistema fokusiranih na pejzaž, tj. filmski prostor u širem smislu, hteo sam da se oprobam u ovom specifičnom žanru dokumentarnog filma i da pokušam da započnem svoju potragu za novim metodama i rešenjima koje bi mogle da prošire ovu, ponekad ipak suženu i formulaičnu, formu filmske komunikacije.

Upotreba i kombinacija arhivskih snimaka, podvodnih found-footage kadrova i originalnog, namenski snimljenog materijala mi je delovalo kao najbolje i jedino prikladno sredstvo da bi se prikazao celokupni obim jedne tako kompleksne pojave i filmske priče kao što je rat.

Vaš film se može podeliti na tri dela, tri polovine. Recite nam nešto više o tome, baš kao i o dinamici normalne nenormalnosti promena koje rat nosi…

Od trenutka kada je nastala inicijalna ideja pa sve do danas, film ,,Pejaži rata, pejzaži mira” je za mene uvek bio skup tri autonomne, ali međusobno povezane vizije, što se reflektuje i u finalnoj strukturi filma koji je podeljen na tri poglavlja, uz po jedan intro i autro. Svaki od ta tri segmenta je sastavljen od drugačije vrste filmskog materijala i poseduje specifične dominantne vizuelne motive. Pojedinačna poglavlja takođe predstavljaju po jednu fazu u razvitku i dinamici prikazanog ratnog sukoba, od ,,plamena rata” koji proždire sve pred sobom, preko materijalno skoro iščezlih, ali podsvesno živih tragova konflikta u današnjoj topografiji, pa sve do poluapstraktne vizije budućnosti u kojoj su svi ostaci sukoba duboko pokopani.

Snimanje filma u Srbiji je glavobolan posao u produkcionom, finansijskom smislu. Koliko dugo je trajalo snimanje Vašeg filma? Šta smatrate najvećom poteškoćom, a šta najvećim otkrovenjem?

Imajući u vidu da je u produkcionom smislu ovaj film bio izuzetno jednostavan za realizaciju i da je kao završni projekat na master studijama imao već obezbeđen mali, ali dovoljan budžet, nisam se susreo sa uobičajenim problemima koji prate snimanja filmova u Srbiji. Pritom sam imao i sreće da bez previše poteškoća dobijem na raspolaganje izuzetno zanimljiv i upotrebljiv sirov televizijski arhivski materijal i ronilačke snimke od kojih sam napravio prvo i treće poglavlje filma. Celokupan proces prikupljanja i snimanja materijala je trajao otprilike godinu i po dana, naravno sa pauzama između, samo snimanje drugog poglavlja je efektivno trajalo tri nedelje, razbijeno u blokove od po nekoliko snimajućih dana.

Glavni utisak, a i poteškoća sa kojom sam se susreo radeći na ovom filmu je ponekad uspešna, ali češće neuspešna komunikacija sa institucijama koje se bave ratnim zločinima, izbeglim i nestalim licima, čije samo postojanje tera na razmišljanje o prostoru na kojem živimo i nasleđu skorašnje prošlosti i svedoči o već spomenutim procesima kroz koje je nužno proći kada je reč o bavljenju ratnom i istorijskom tematikom.

Kakvu poruku nosi ovaj eksperimentalan film?

Ne znam da li ovaj film baš nosi određenu poruku u klasičnom smislu, ali mislim da može da ispuni svoj smisao ako uspe da kod potencijalne publike inicira razmišljanje o načinima prikazivanja i tumačenja pejzaža na filmu i generalno gledano potencijalno drugačijim vidovima filmske naracije, kao i ako uspe da publici pruži mogućnost za neku vrstu autorefleksije.

Šta očekujete od učešća na Beldocs-u, u domaćoj takmičarskoj selekciji? Da li ćete gledati filmove iz drugih selekcija?

Izuzetna mi je čast što sam u prilici da na Beldocs-u premijerno prikažem svoj film i nadam se da će biti publike zainteresovane da pogleda jedan ovako možda atipičan vid dokumentarne produkcije. Trudiću se da ispratim većinu programa svih selekcija, a pre svega nove filmove drugarica i drugara, tj. starih koleginica i kolega sa Fakulteta dramskih umetnosti.

Beleška o reditelju

Aron Sekelj rođen  je u Beogradu. Od 2008. do 2012. godine – osnovne studije Filmske i televizijske režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u okviru kojih realizuje jedan grupni dugometražni film i brojne kratke igrane, dokumentarne i eksperimentalne filmove. Nakon diplomiranja 2012. godine, upisuje master studije filma na Akademiji likovnih umetnosti u Hamburgu, gde diplomira 2016. godine sa eksperimentalnim dokumentarnim filmskim projektom ,,Pejzaži rata, pejzaži mira”.  Autor je filma ,,Gde je Nađa ”(2013), a kao glumac se oprobao u filmu ,,Pregradni zid”(2011). Trenutno živi i radi u Beogradu i Hamburgu.

Razgovor vodila Bojana Erić

Leave a Comment