“Čuj, reći ću ti svoju tajnu“- Desanka Maksimović


„Najbolje se osećam dok stvaram, ili bolje rečeno, dok se u meni stvara neka pesma, dok pripremam neku knjigu“, reči su naše pesnikinje Desanke Maksimović. Zaista, ona je ceo svoj život posvetila stvaranju. Sve u vezi sa njom bilo je pesničko, a njena biografija isključivo književna.

Rođena je na današnji dan 1898. godine u selu kraj Valjeva kao najstarije dete. Sa četrnaest godina napisala je prve stihove, čuvenu Strepnju koju danas pevuše đaci sa najslađim ljubavnim mukama. Shodno tome, prve pohvale dobila je upravo od svojih drugova iz škole. Osnovnu školu završila je Brankovini, gde je njen otac, učitelj, dobio premeštaj. Kasnije se preselila u Valjevo gde je završila gimnaziju. Od ranih školskih dana njeni nastavnici, profesori i drugovi proricali su joj budućnost slavne književnice. Nakon srednje škole upisala je u Beogradu Filozofski fakultet gde je studirala na Odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti. Jednu godinu svoga školovanja provela je u Parizu kao stipendista francuske vlade. Jedna je od retkih umetnika koji su još za života stekli slavu, ugled i priznanja.

Pesnik, romansijer, pripovedač, profesor

„Da se nisam srodila već u detinjstvu sa jezičkim blagom našeg jezika, ko zna da li bih ispevala onolike meldoije slične melodijama kakve se čuju u prirodi. Bez moga detinjstva ko zna da li bi bilo stvaralačko utočište, inspiracija, najprisniji životni prostor.“

Desanka Maksimović je nastojala da njena poezija bude jasna i razumljiva. Pesmama je pozivala ljude da budu hrabri, iskreni, ponositi. Pisala je o otadžbini, ali i o ljudskim bolima i radostima. Bila je od onih koji daju svoje srce u svakoj pesmi, svakoj reči.

„Sve na svetu biva najpre klica, pa stabljika, pa pupoljak, cvet, i najzad plod. I pesmama o ljubavi suđeno je da potamne, da pređu iz soprana u alt, da iz začaranosti, začuđenosti, strepnje i čežnje, pređu u sumnju, u prekor, u tugu.“

Desanka Maksimović

Desanka i Mira Alečković

O njenom privatnom životu nije se puno pisalo. Znamo samo da se sredinom 1933. godine udala za Sergeja Slastikova, glumca i pesnika. Nije se ostvarila kao majka, ali je zato svojim pesmama nastojala da poduči decu, ali i one koji se tako osećaju. Bila je profesor u današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji, nekadašnjoj Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji. Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, sa kojom je kasnije postala bliska prijateljica i koleginica. S obzirom na to da je deo života provela u prosveti, za jednu od svojih najpoznatijih pesama našla je inspiraciju u tragičnom streljanju đaka u Kragujevcu 1941. godine. Tako je nastala pesma „Krvava bajka“ koja je objavljena tek nakon rata.

Desanka je za života dobila brojne nagrade i priznanja, čak i spomenik poeziji sa njenim likom u rodnom Valjevu. Od 1965. godine izabrana je za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Samo dan nakon njene smrti, 12. februara 1993. godine, Vlada je donela odluku da osnuje Zadužbinu Desanke Maksimović i na taj način ovekoveči njen rad i delo. Odlučeno je da nosilac zadužbine bude Narodna biblioteka Srbije.

Godine 2012. pojavila se vest o pripremi filma o Desanki Maksimović – ,,Tražim pomilovanje ili velika tajna”. Ideja je da film bude klasično dramsko-biografskog žanra, a njen režiser Milorad Milinković.

Puna ljubavi i razumevanja, u svom radu isticala je vrednosti poput slobode, iskrenosti, razumevanja različitosti i samokritičnosti. U jednoj od svojih pesama onima koji tragaju za nečim novim i nesvakidašnjim poručila je:

„Ko hoće da doživi čudo
mora imati srce nevino
kao mleko,
ne sme biti uobraženko,
jer takvu stvoru
doživeti čudo je teško.“

Leave a Comment